-Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić

No­stal­gi­ja za pro­šlim, za mla­do­šću i vre­me­nom kad su per­spek­ti­ve bi­le obo­je­ne ru­ži­ča­stim ni­jan­sa­ma, če­sto uči­ni da se o vre­me­ni­ma iza nas su­di kao o mno­go bo­ljim, u sva­kom po­gle­du, od da­na ko­je ži­vi­mo i pre­ži­vlja­va­mo. To ide do­tle da je po­zna­ti pi­sac iz ovih kra­je­va, Mi­lo­rad Bu­la­to­vić, je­dan svoj ro­man iro­nič­no kr­stio na­slo­vom „Rat je bio bo­lji“. Me­đu­tim, objek­tiv­na i po­šte­na ana­li­za tra­ja­nja Cr­ne Go­re, još od pr­vih nje­nih za­če­ta­ka, pre­ko vre­me­na Pe­tro­vi­ća, me­đu­rat­nog i po­rat­nog pe­ri­o­da, ko­mu­ni­sta i ovih neo­ko­mu­ni­sta, ja­sno bi po­ka­za­la da bo­ljih vre­me­na u njoj sko­ro i da ni­je bi­lo. A ako ih je i bi­lo, bi­lo ih je u frag­men­ti­ma, krat­ko i na sta­kle­nim no­ga­ma. Uglav­nom, osim vi­še de­kla­ra­tiv­ne ne­go opi­plji­ve ča­sti i po­šte­nja, po­je­di­nač­nog vi­te­štva i pa­tri­o­ti­zma ko­ji su je ne­kad kra­si­li, manj­ka­lo je sve­ga dru­go­ga. Još pam­tim pri­če mo­je ba­ke ka­ko je nji­vi­la dva­na­e­sto­ro si­ro­ča­di usred ra­ta, hra­ne­ći ih, uglav­nom, ne­sla­nom ko­pri­vom, bu­ko­vim li­stom i ko zna ko­jim sve tra­va­ma. Ali, ono če­ga ni­ka­da ni­je fa­li­lo na ovom pro­sto­ru, kroz sve dru­štve­ne, eko­nom­ske i so­ci­jal­ne mi­je­ne kroz ko­ji je pro­la­zio i pro­la­zi je­ste – mr­žnja.
Po­sto­je raz­ne de­fi­ni­ci­je ovog so­ci­op­si­ho­lo­škog sta­nja dru­štva i po­je­din­ca, ali mr­žnja se naj­če­šće de­fi­ni­še kao „osje­ća­nje in­ten­ziv­ne od­boj­no­sti pre­ma ne­ko­me ili ne­če­mu“. Ali, ka­ko god je de­fi­ni­sa­li, po­ku­ša­va­li da je mi­ni­mi­zi­ra­mo, ne pri­zna­mo ili sa­kri­va­mo, od se­be i od dru­gih, du­bo­ka, sko­ro pa­to­lo­ška mr­žnja je tra­ja­la i još uvi­jek tra­je kao naj­če­šći i naj­ja­či ob­lik is­po­lja­va­nja dru­štve­ne svi­je­sti. Ma­da fi­lo­zo­fi, so­ci­o­lo­zi i psi­ho­lo­zi tvr­de da je mr­žnja in­di­vi­du­al­ni osje­ćaj, zbir je­din­ki u od­re­đe­nom vre­me­nu i pro­sto­ru ko­je su ga­ji­le, osje­ća­le i is­po­lja­va­le „du­bo­ko, traj­no, ja­ko osje­ća­nje ani­mo­zi­te­ta, ljut­nje i ne­pri­ja­telj­stva pre­ma oso­bi, gru­pi ili pred­me­tu“ (de­fi­ni­ci­ja pre­ma „Pen­guin Dic­ti­o­na­ri of Psyho­logy“), či­ni­lo je mr­žnju, če­sto, objek­tiv­nim sta­njem dru­štve­ne svi­je­sti.
Ta sta­nja su, na­rav­no, svoj­stve­na mno­gim na­ro­di­ma i če­sto po­pri­ma­ju ob­lik pre­po­zna­tlji­ve i traj­ne ma­tri­ce. Mr­žnja pre­ma pro­te­stan­ti­ma, In­di­jan­ci­ma („sa­mo je mr­tav In­di­ja­nac do­bar In­di­ja­nac“), Crn­ci­ma, Je­vre­ji­ma, Ci­ga­ni­ma, Sr­bi­ma… bi­va­la je, a na ža­lost još uvi­jek je, ko­ri­jen mno­gih su­ko­ba, od onih lo­kal­nih pa do go­to­vo svjet­skih raz­mje­ra. Ali, ono što dra­stič­no raz­li­ku­je ta sta­nja i po­ja­ve u ko­ji­ma se mr­ze, bez ob­zi­ra na obra­zlo­že­nje, „dru­gi“ i „dru­ga­či­ji“ na dru­gim pro­sto­ri­ma, je­ste to što smo se u Cr­noj Go­ri vje­ko­vi­ma mr­zje­li i mr­zi­mo se me­đu­sob­no. Po ma­tri­ci one na­rod­ne iz­re­ke: „Ako ne­maš du­šma­ni­na, ro­di­će ti ga maj­ka“, mi smo se mr­zje­li i mr­zi­mo se sko­ro po­ro­dič­no. A po­tom je to do­bi­ja­lo i do­bi­ja ob­li­ke dru­štve­ne pa­to­lo­gi­je ši­rih raz­mje­ra.
Po­gled una­zad go­vo­ri da su ple­men­ske za­jed­ni­ce u ko­ji­ma smo pr­vo­bit­no bi­li or­ga­ni­zo­va­ni vi­še ki­di­sa­le jed­ne na dru­ge ne­go na stra­ne za­vo­je­va­če i ne­pri­ja­te­lje. Da su kroz „klu­ba­še“ i „pra­va­še“, pri­sta­li­ce dvo­ra mr­zje­le sljed­be­ni­ke de­mo­kra­ti­za­ci­je i par­la­men­ta­ri­zma, da su za­go­vor­ni­ci uskog et­nič­kog cr­no­gor­stva mr­zje­li (i sad mr­ze) za­go­vor­ni­ke ši­re, srp­ske, et­nič­ke pri­pad­no­sti. Da su ko­mi­te mr­zje­le kom­for­mi­ste, a ovi njih, da su čet­ni­ci mr­zje­li par­ti­za­ne i obrat­no, „in­for­mbi­rov­ci“ „ti­to­i­ste“, ko­mu­ni­sti gra­đan­ski opre­di­je­lje­ne, a ovi još du­blje njih, i ta­ko da­lje, i ta­ko da­lje… do da­na­šnjih da­na. A ono što je za­jed­nič­ko bi­lo svim mr­zi­te­lji­ma kroz vri­je­me je­ste to da su naj­ja­če, naj­že­šće i na­jo­stra­šće­ni­je mr­zje­li – bra­ću. Ri­ječ­ju, vi­še su Cr­no­gor­ci (ovo sa­mo kao ge­o­graf­ska od­red­ni­ca) sma­kli gla­va Cr­no­gor­ci­ma ne­go sve hor­de ne­pri­ja­telj­ske ko­je su vr­šlja­le ovu­da.
Sa svim ne­pri­ja­te­lji­ma, a bi­lo ih je, ni­je da ni­je, odav­no smo za­ko­pa­li rat­ne sje­ki­re. S Ita­li­ja­ni­ma smo se ve­za­li svim i sva­čim, od kra­lji­ce Je­le­ne, A2A, pre­ko po­mor­skog ka­bla, gli­se­ra sa šver­co­va­nim ci­ga­re­ta­ma pa do onih „tu­ri­sta“ či­je kr­va­ve tra­go­ve još vo­di­mo kao ne­ra­svi­je­tlje­ne. Njem­ci­ma, onim ko­ji su nas pa­li­li u dva ra­ta, po­di­gli smo spo­me­nik. Sa Tur­ci­ma smo kao sa bra­ćom, od „Ti­ke“ do „To­šče­li­ka“ i ko zna do­kle sve. Ma­da za­po­sle­ni u „To­šče­li­ku“ tvr­de da su im uslo­vi sko­ro isti kao u ,,Pro­kle­toj avli­ji’’, na­ja­vlju­ju se no­vi iz­ra­zi vje­kov­ne „brat­ske lju­ba­vi i pri­ja­telj­stva dva na­ro­da“. Al­ban­ci­ma smo pri­zna­li Ko­so­vo, Hr­va­ti­ma ću­ti­mo oko Pre­vla­ke kao da nam ni­je ulaz u ku­ću, a o Ame­ri­kan­ci­ma je su­vi­šno tro­ši­ti ri­je­či. Sve go brat do bra­ta. Je­di­no s ko­ji­ma se ni­smo (i sva je pri­li­ka ne­će­mo sko­ri­je) iz­mi­ri­li su – bra­ća. Ka­ko ona ro­đe­na, ta­ko i ona od stri­ca i ne­što da­lje rod­bi­ne. Mr­žnja ko­ja ti­nja pre­ma Sr­bi­ma, ov­da­šnjim, pa pre­ma Sr­bi­ma pre­ko „cr­te“ i pre­ma Ru­si­ma „ta­mo da­le­ko“, in­ten­zi­te­ta je ko­ji te­ško da je za­bi­lje­žen kroz isto­ri­ju na­šeg „mr­zi­jan­stva“. Da stvar bu­de go­ra, ta mr­žnja je in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­na pa sad dr­ža­va, oli­če­na u svim svo­jim ele­men­ti­ma, od Vla­de do Kat­ni­ća, mr­zi dio svo­jih po­da­ni­ka, mr­zi naj­bli­žeg (po sve­mu) su­sje­da i tri vi­je­ka du­gog za­štit­ni­ka i hra­ni­o­ca. Mr­zi­mo se ne sa­mo mi ko­ji je­smo, već mr­zi­mo i one ko­ji su bi­li i ko­je je odav­no pre­kri­la „tra­va za­bo­ra­va“. Mr­zi­mo nji­ho­ve sje­ne, sje­ća­nja na njih, do mje­re da, re­ci­mo, fa­ši­sti ima­ju pra­vo na grob usred na­ših po­lja, dok ko­sti na­ših oče­va i dje­do­va još uvi­jek tru­nu od Han pi­je­ska, Zi­da­nog mo­sta do Blaj­bur­ga. Ima­li smo se ,,sta­vit upo­mam’’ kad su kom­ši­je za­ko­je­vi­te­za­le, jer se ne­ko od ro­đa­ka mu, eto, sje­tio, Pu­ni­še Ra­či­ća, a ću­ti­mo kao za­li­ve­ni kad se te iste kom­ši­je „sje­te“ ubi­ce Mi­ra Ba­re­ši­ća i kad po­vam­pi­re zlo­gla­sni po­vik „Za dom, sprem­ni“ ko­ji je naš na­rod i na­še su­na­rod­ni­ke ko­štao sko­ro mi­li­on žr­ta­va. I, sve ta­ko, ukrug, do onog de­ve­tog, u pa­klu. Pam­tim pri­mjer iz mog se­la ka­da su se, još kao čo­ban­čad, dva bra­ta od stri­ca po­tu­kla iz ko ­zna ko­jeg raz­lo­ga i, umje­sto da vri­je­me uči­ni svo­je, su­kob se na­sta­vio kroz sve nji­ho­ve da­ne i go­di­ne. Za­bo­ra­viv­ši zbog če­ga su sve po­če­li, tu­kli su se i kao se­dam­de­se­to­go­di­šnja­ci, a tu­ča je okon­ča­na tra­ge­di­jom, smr­ću jed­no­ga od njih.
Umje­sto da vre­me­nom ti­nja, da se ta­nji i da je­nja­va, ova na­ša, sa­da­šnja, mr­žnja, hra­nje­na plan­ski, or­ga­ni­za­ci­o­no i po­mog­nu­ta spo­lja ja­ča i buk­ti sva­ko­dnev­no. Do­kle, pi­ta­nje je sad? Ka­kvi su bi­li nje­ni plo­do­vi i re­zul­ta­ti kroz vri­je­me, pam­ti­mo i zna­mo. Ta­man do­volj­no da na­slu­ti­mo ka­kvi bi mo­gli bi­ti ovo­vre­me­ni re­zul­ta­ti ako se ovo na­sta­vi. A još je in­dij­ski fi­lo­zof, Si­dar­ta Ga­u­ta­ma, is­tra­žu­ju­ći po­ri­je­klo mr­žnje, za­klju­čio: „Mr­žnja se ni­ka­da ne smi­ru­je mr­žnjom, već je­di­ni nje­nim od­su­stvom“. Ovo je vječ­ni za­kon“!
Ho­će­mo li se i ka­da će­mo se, kao na­rod, opa­me­ti­ti, pi­ta­nje je za ši­ru ras­pra­vu i du­blju ana­li­zu. Ali, ono što je i la­i­ku vi­dlji­vo je­ste da ovo na­še „kr­va­vo ko­lo“ ne­će sta­ti sve dok glav­ni pro­iz­vo­đa­či i hra­ni­o­ci mr­žnje ne si­đu s po­zo­r­ni­ce i bu­du smje­šte­ni u nje­nu du­bo­ku po­za­di­nu i dok dr­ža­va i nje­ne in­sti­tu­ci­je ne pri­pad­nu svi­ma i poč­nu da ra­de i bri­nu za sve. I da ne oko­li­šim kao ki­ša oko Kra­gu­jev­ca: da se DPS i nje­ni glav­ni pro­ta­go­ni­sti, od Mi­la do Mi­li­vo­ja, smi­je­ne i pri­zo­vu k po­zna­ni­ju pra­va. I to bez mr­žnje, „ni po ba­bu ni po stri­če­vi­ma“ već po prav­di i za­ko­nu.