-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Pred­sjed­nik SAD Do­nald Tramp je u Bi­je­loj ku­ći već po­la go­di­ne i ako bi se na va­gu sta­vio nje­gov do­sa­da­šnji uči­nak, on je sva­ka­ko u či­nje­ni­ci da je mno­go to­ga što je do­sko­ra bi­lo ne­za­mi­sli­vo s njim po­sta­lo nor­mal­no.
U pr­vih šest mje­se­ci man­da­ta uspio je da po­sta­ne naj­ne­po­pu­lar­ni­ji pred­sjed­nik u po­sled­njih 70 go­di­na, ko­li­ko se prak­ti­ku­je mo­der­na son­da­ža jav­nog mnje­nja. Pr­vi je pred­sjed­nik ko­ji je ig­no­ri­sao obi­čaj da na uvid sta­vi imov­no sta­nje. Pr­vi je ko­ji je, po­stav­ši li­der na­ci­je, u svo­jim ru­ka­ma za­dr­žao di­zgi­ne lič­nog po­slov­nog car­stva, či­ne­ći ti­me ne­mo­gu­ćim da se iz­bjeg­ne kon­flikt iz­me­đu lič­nog i jav­nog in­te­re­sa.
Use­liv­ši se u ču­ve­nu pred­sjed­nič­ku re­zi­den­ci­ju, u nju je unio i ne­po­ti­zam: ćer­ku i ze­ta je po­sta­vio za vi­še sa­vjet­ni­ke, za­ma­glju­ju­ći ti­me gra­ni­cu iz­me­đu lo­jal­no­sti po­ro­di­ci i od­go­vor­no­sti pre­ma dr­ža­vi.
Pr­vi je ko­ji na do­ma­ćem fron­tu u pr­vih šest mje­se­ci ni­je po­sti­gao prak­tič­no ni­šta: zid pre­ma Mek­si­ku ostao je sa­mo na ri­je­či­ma, ve­li­ke in­ve­sti­ci­je u in­fra­struk­tu­ru su još sa­mo pred­iz­bor­no obe­ća­nje, uki­da­nje Oba­mi­ne zdrav­stve­ne za­šti­te i nje­go­va za­mje­na re­pu­bli­kan­skim mo­de­lom za­gla­vlje­no je u Kon­gre­su, sma­nji­va­nje po­re­za još je sa­mo na­ja­va.
Pr­vi je ko­ji se od pr­vog da­na za­va­dio sa vo­de­ćim me­di­ji­ma i su­ko­bio sa oba­vje­štaj­nim slu­žba­ma i pr­vi pro­tiv ko­ga je po­kre­nu­ta jed­na zva­nič­na is­tra­ga.
Što se spolj­ne po­li­ti­ke ti­če, ne­ma ”Tram­po­ve dok­tri­ne” i po svoj pri­li­ci ne­će je ni bi­ti. Sva­ki ame­rič­ki pred­sjed­nik u tom po­gle­du po­či­nje od nu­le, ima ši­ro­ka ovla­šće­nja da je ob­li­ku­je pre­ma svo­jim uvje­re­nji­ma, ali uvi­jek s jed­nim ci­ljem: da Ame­ri­ka osta­ne glav­na si­la, li­der i su­di­ja.
Tramp je na du­žnost stu­pio s pa­ro­lom ”Pr­vo Ame­ri­ka” i pri­mje­nju­ju­ći je uspio je da u re­kord­nom ro­ku sma­nji ame­rič­ki uti­caj na glo­bal­ne po­slo­ve, da uner­vo­zi sa­ve­zni­ke i oja­ča pro­tiv­ni­ke.
”Pr­vo Ame­ri­ka” za Tram­pa zna­či da su me­đu­na­rod­ni od­no­si igra ”nul­tog zbi­ra”: sva­ki do­bi­tak ne­ke ze­mlje, bi­lo da je pri­ja­telj ili pro­tiv­nik, gu­bi­tak je za SAD.
U Tram­po­vom svi­je­tu ne­ma mul­ti­la­te­ra­li­zma, po­sto­je, kao i u bi­zni­su, sa­mo bi­la­te­ral­ne tran­sak­ci­je u ko­ji­ma Ame­ri­ka mo­ra da bu­de ta ko­ja do­bi­ja. A to će da obez­bi­je­di ”umjet­nik po­ga­đa­nja”, sam Tramp.
U še­sto­mje­seč­nom bi­lan­su je, na­rav­no, i po­me­nu­ta ”ru­ska stvar”.
Po­što je hlad­ni rat za­vr­šen po­bje­dom Ame­ri­ke, po­što se ras­pa­lo ”ko­mu­ni­stič­ko car­stvo zla”, So­vjet­ski Sa­vez, po­što je stvo­ren ”svi­jet jed­ne si­le”, oče­ki­va­lo se da će Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja stvo­re­na od osta­ta­ka so­vjet­ske im­pe­ri­je, po­sta­ti ”nor­mal­ni” član me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce, po­što je, bar na ri­je­či­ma (u če­mu ni­je je­di­na), pri­gr­li­la ka­pi­ta­li­stič­ki mo­del po­li­tič­ke de­mo­kra­ti­je i tr­ži­šne eko­no­mi­je. U jed­nom mo­men­tu uči­ni­lo se da će ta­ko i bi­ti: pri­mlje­na je u za­pad­ni klub vo­de­ćih na­ci­ja (G-8) i onaj glo­bal­ni, G-20.
Ali da li je Ame­ri­ci po­tre­ban ne­pri­ja­telj da bi odr­ža­va­la glo­bal­no sve­pri­su­stvo svo­je oru­ža­ne si­le (ba­ze u vi­še od 150 ze­ma­lja), ili je Ru­si­ji neo­p­hod­no da stal­no bu­de mo­bi­li­sa­na da bi se učvr­stio sta­tus nje­nog na­ci­o­nal­nog li­de­ra, tek po­me­nu­to sta­nje je ,,re­se­to­va­no” i re­zul­tat je ”no­vi hlad­ni rat”.
Tramp se pr­vo di­vi Pu­ti­nu zbog na­či­na na ko­ji kon­tro­li­še stva­ri u Ru­si­ji, a po­tom je na vi­dje­lo iz­bi­lo da su nje­go­vi sa­rad­ni­ci, pa i čla­no­vi po­ro­di­ce, sin i zet, šu­ro­va­li sa ru­skim zva­nič­ni­ci­ma, pa i s po­zna­tim oba­vje­štaj­ci­ma, od­no­sno da je Ru­si­ja ak­tiv­no na­sto­ja­la da Tram­pu obez­bi­je­di po­bje­du nad Hi­la­ri Klin­ton.
To su pred­me­ti po­me­nu­tih is­tra­ga. Tram­po­ve re­ak­ci­je na to – i na uče­sta­la ot­kri­ća da je sa­sta­na­ka sa Ru­si­ma bi­lo znat­no vi­še ne­go što je pr­vo­bit­no pri­zna­to – osta­vlja­ju uti­sak da ne­što kri­je. Lju­ti se na jav­nog tu­ži­o­ca ko­ga je sam po­sta­vio što je se­be iz­u­zeo iz nad­zo­ra po­me­nu­tih is­tra­ga i or­ga­ni­zu­je ne­zva­nič­nu is­tra­gu ne bi li dis­kre­di­to­vao onu zva­nič­nu, oma­lo­va­ža­va­ju­ći pri­tom sve po­li­tič­ke i prav­ne nor­me.
Po­sle zva­nič­nog sa­mi­ta s Pu­ti­nom, na ko­me pri­hva­ta nje­go­va uvje­ra­va­nja da se Ru­si­ja ni­je pe­tlja­la u ame­rič­ke iz­bo­re, s njim istog da­na ne­for­mal­no sko­ro sat ća­ska bez pret­hod­ne na­ja­ve i po­to­njeg oba­vje­šta­va­nja jav­no­sti. Di­plo­mat­ski pro­fe­si­o­nal­ci se hva­ta­ju za gla­vu zbog či­nje­ni­ce da je tom raz­go­vo­ru, sem Tram­pa i Pu­ti­na, pri­su­stvo­vao još sa­mo ru­ski pre­vo­di­lac, kao i da o to­me pi­sa­nog tra­ga ne­ma.
Ta­ko­đe, pod lu­pu do­spi­je­va i ono što je kom­pro­mi­tu­ju­ći za­čin sva­ke po­li­ti­ke: no­vac. Sa­da se već zna da je pre­ko Tram­po­vih ne­kret­ni­na opra­no pri­lič­no ile­gal­nih mi­li­o­na ru­skih kri­mi­na­la­ca.
Sve je, da­kle, okre­nu­to na gla­vu i ne­ma na­go­vje­šta­ja da bi u do­gled­no vri­je­me to mo­glo da se ras­pe­tlja. Li­be­ral­ni me­di­ji go­to­vo sva­ko­dnev­no obje­lo­da­nju­ju no­ve aspek­te skan­da­la, dok je po­li­tič­ki esta­bli­šment, na­ro­či­to re­pu­bli­kan­ci, u pro­cje­pu iz­me­đu lo­jal­no­sti ”svom čo­vje­ku” u Bi­je­loj ku­ći i op­šte dis­kre­di­ta­ci­je na­ci­je ko­ju on pro­iz­vo­di.
To je ga­ran­ci­ja da će ova pred­sta­va po­tra­ja­ti.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik
,,Po­li­ti­ke’’)