- Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić

Jed­na od tri naj­va­žni­je stva­ri ko­je sam na­u­čio u vri­je­me dok sam ži­vio u gra­du pod op­sa­dom: čo­vjek ni­kad ne mo­že po­u­zda­no zna­ti ko­li­ko je da­le­ko od ku­će, ni kad bi se mo­gao vra­ti­ti na­kon što jed­nom iza­đe van.
Od ta­da je pro­šlo sko­ro i če­tvrt vi­je­ka, u Ti­bin­ge­nu sam, u ku­li u ko­joj je, na­kon što je si­šao s uma, po­sljed­njih tri­de­set i šest go­di­na ži­vo­ta pro­vo­dio naj­ve­ći pje­snik nje­mač­kog ro­man­ti­zma Fri­drih Hel­der­lin​. O nje­mu se bri­nuo je­dan na­vod­no pro­sve­će­ni sto­lar, či­ta­lac va­žnih knji­ga, ko­ji ga je hra­nio i pa­zio, i ko­ji je ba­cao u va­tru nje­go­ve no­vo­na­sta­le ru­ko­pi­se, is­pu­nje­ne pro­iz­vo­di­ma nje­go­va su­ma­nu­tog uma. Ma­lo to­ga se da­nas mo­že zna­ti o pje­sni­ko­vom lu­di­lu, kao što se, uop­šte, je­dva išta mo­že zna­ti o to­me šta je lu­di­lom sma­tra­no u pret­hod­nim vje­ko­vi­ma. Još se u onom na­šem, dva­de­se­tom, lu­dom, sve do pred kraj, sma­tra­lo ko­je­šta od ono­ga što je da­nas sa­svim nor­mal­no. Ta­ko, ko zna bi li i Hel­der­lin po da­na­šnjim kri­te­ri­ji­ma bio baš skroz lud, za sto­la­ra i za ku­lu na oba­li ri­je­ke Ne­kar, po ko­joj u iz­let­nič­kim šaj­ka­ma plo­ve pi­ja­ni stu­den­ti, sla­ve­ći po­lo­že­ne is­pi­te, ro­đen­da­ne i osta­lo što je u mla­do­sti za sla­vlja. Da­na­šnji bi Njem­ci da­li bo­gat­stvo za sve one pa­pi­re što ih je sto­lar Ernst Zimer s pre­zi­rom, a po­ma­lo i sa stra­hom – jer se još u de­vet­na­e­stom vi­je­ku po­ma­lo stre­pi­lo od za­ra­zno­sti ili od men­tal­nog mag­ne­ti­zma sva­kog lu­di­la – sva­ko­dnev­no uni­šta­vao.
Tu, u Hel­der­li­no­voj ku­li upra­vo po­či­nje pred­sta­vlja­nje nje­mač­kog pre­vo­da knji­ge “Rod”. Ti­ši­na je, udah­nuo sam da pro­go­vo­rim, ka­dli se kroz otvo­re­ne pro­zo­re – jer stra­šno je vru­će, a Njem­ci ne vje­ša­ju po­put nas kli­ma-ure­đa­je po spo­me­ni­ci­ma kul­tu­re – za­ču hi­ste­rič­na vi­ka pat­ke s Ne­ka­ra. Re­koh: ovo se po­bu­nio duh Fri­dri­ha Hel­der­li­na! Pu­bli­ka se na­smi­ja­la, a ja ni­sam bio svje­stan u šta sam se uva­lio i ka­ko će za­vr­ši­ti ovo mo­je pu­to­va­nje.
Na­kon ve­če­ri ko­ja je pro­šla u skla­du s oče­ki­va­nji­ma i s ce­re­mo­ni­ja­lom ko­ji je, uglav­nom, po­znat sva­ko­me ko s vre­me­na na vri­je­me od­la­zi u ino­stran­stvo po sa­tis­fak­ci­ju za ono što ra­di u glu­voj so­bi hr­vat­skog je­zi­ka i na­vod­no mu pri­pa­da­ju­će knji­žev­no­sti, te na­kon go­zbi­ce na te­ra­si mje­snog re­sto­ra­na op­šteg ti­pa, no­ći u ho­te­lu ,,Ho­spiz’’ i ju­tar­nje šet­nje po Ti­bin­ge­nu, nje­mač­kom sve­u­či­li­šnom cen­tru, iz­me­đu osta­log i naj­va­žni­jem utvr­đe­nju za­pad­no­e­vrop­ske te­o­lo­gi­je – odav­de je de­ce­ni­ja­ma dje­lo­vao, i Rim ner­vi­rao, ve­li­ki Hans King – ina­če gra­di­ću od osam­de­se­tak hi­lja­da sta­nov­ni­ka, s knji­ža­ra­ma, an­ti­kva­ri­ja­ti­ma i iz­lo­zi­ma ne­kog na­ma ta­ko da­le­kog, kul­ti­vi­sa­nog svi­je­ta, ali bez ijed­nog mul­ti­pleks ki­na i tr­go­vač­kog cen­tra u gra­du ili u nje­go­voj ši­roj oko­li­ni. Obo­je je, i mul­ti­pleks i tr­go­vač­ke cen­tre, osu­je­tio ze­le­ni gra­do­na­čel­nik Bo­ris Pal­mer (1972), ko­ji od 2007. vla­da gra­dom, i go­le­mom ve­ći­nom gla­so­va iz­bo­re do­bi­ja već u pr­vom kru­gu.
Sva­ka je sto­pa Ti­bin­ge­na, vje­ro­vat­no, po­vi­je­sna, u sva­koj je ku­ći, na sva­kom ko­ra­ku, tu ži­vio, ra­dio, pre­da­vao ili pro­po­vi­je­dao po­ne­ki be­smrt­nik. Fo­to­gra­fi­šem se is­pred ku­će na ko­joj je spo­men-plo­ča Alo­ja Al­chaj­me­ra, ina­če Vroc­la­vlja­ni­na, ko­ji je u Ti­bin­ge­nu pr­vi put pred­sta­vio bo­lest po ko­joj je po­stao sla­van. I to je jed­na od re­la­tiv­no ri­jet­kih spo­men-plo­ča, uop­šte. Umje­sto da bi­lje­že svo­je slav­ne su­gra­đa­ne, gra­đa­ni ovo­ga gra­di­ća – za Evro­pu vje­ro­vat­no va­žni­jeg i Evro­pi po­zna­ti­jeg od ze­mlje iz ko­je sam do­pu­to­vao – obi­lje­ži­li su sva­ko, ama baš sva­ko mje­sto u Ti­bin­ge­nu ko­je je bi­lo va­žno za vri­je­me Tre­ćeg Raj­ha. Ta­ko mo­že­mo sa­zna­ti gdje je bio Ge­sta­po, gdje je po­li­ci­ja mu­či­la lju­de, oda­kle su od­vo­đe­ni ra­sno ne­či­sti su­gra­đa­ni i ko­mu­ni­sti, gdje je sta­no­vao kr­vo­loč­ni šef Ge­sta­poa… Grad je, da­kle, to­tal­no ma­pi­ran po­vi­je­šću nje­mač­ke sra­mo­te. Što je vr­lo za­ni­mlji­vo, po­što je Ti­bin­gen mje­sto naj­ve­će nje­mač­ke sla­ve. Ali sla­va će pam­ti­ti sa­mu se­be, a za sra­mo­tu se mo­ra­ju po­bri­nu­ti od­go­vor­ni lju­di.
I ta­ko sam se ja u Ti­bin­ge­nu sav ube­hu­tio, ne sa­nja­ju­ći šta me da­lje če­ka i ka­ko ću pla­ti­ti to što sam uvri­je­dio duh Fri­dri­ha Hel­der­li­na, pre­po­znav­ši ga u gla­su jed­ne pat­ke. Oko pod­ne sam ušao u auto­bus ko­ji me vo­zi na štut­gart­ski aero­drom. Imam kar­tu ko­ja će me pre­ko Pa­ri­za od­ve­sti do Za­gre­ba. Ta­ko to, na­i­me, ide: prem­da se ,,Kro­cia Er­lajnz’’ gra­đa­ni­ma hr­vat­ske pred­sta­vlja kao “re­gi­o­nal­ni li­der” – iako nam, ru­ku na sr­ce, baš ne ka­žu o ko­joj je re­gi­ji ri­ječ, mo­žda tu­ro­polj­sko-ve­li­ko­go­rič­koj re­gi­ji – do Za­gre­ba je avi­o­nom vr­lo te­ško do­ći, oda­kle god da ste po­šli. Ta­ko se, eto, u Za­greb iz Štut­gar­ta le­ti i pre­ko Pa­ri­za.
Na­kon dva­de­se­tak mi­nu­ta sje­de­nja u avi­o­nu ,,Er Fran­sa’’, ko­ji, i to da pri­mi­je­tim, dje­lu­je za­bri­nja­va­ju­će oro­nu­lo, stju­ar­de­sa nas po­či­nje gle­da­ti onim plač­nim po­gle­dom, kao da smo, glu­ho bi­lo, ko­lek­tiv­no obo­lje­li od ne­ke te­ške trop­ske bo­le­sti ili kao da s le­tje­li­com ne­što ni­je u re­du. Da je ko­jim slu­ča­jem ovo avi­on al­ban­ske ili ka­zah­stan­ske avi­o­kom­pa­ni­je, bi­la bi to te­ma. Ova­ko, pu­to­pi­sac ne zna ka­ko bi te­ma­ti­zo­vao gro­zno sta­nje jed­no­ga fran­cu­skog avi­o­na. I on­da nam na­kon če­tr­de­se­tak mi­nu­ta ka­že da se let za Pa­riz ot­ka­zu­je i ne­ka iz­vo­li­mo na­zad u aero­drom­sku zgra­du, gdje će nas pre­u­smje­ri­ti na dru­ge le­to­ve.
U to se me­ni, valj­da od ner­vo­ze, ili od upa­le be­ši­ke uža­sno pri­pi­ški. I umje­sto da tra­žim šal­ter za po­moć, kre­ćem u po­tra­gu za to­a­le­tom. Po­zna­to je da su bal­kan­ski to­a­le­ti naj­go­ri u Evro­pi. To je, na­i­me, tra­di­ci­ja. Ali što je ovo, pa Štut­gart ni­je na Bal­ka­nu! Elem, tr­čao sam s kra­ja na kraj ter­mi­na­la, svi mu­ški ve-cei bi­li su za­tvo­re­ni, kao i svi žen­ski. Otvo­re­ni su bi­li sa­mo to­a­le­ti za in­va­li­de, a u nji­ma se na­gu­ra­lo valj­da po­la ne­in­va­lid­nog le­te­ćeg svi­je­ta. Na kra­ju su mi se, dok sam pi­škio, ko­lje­na tre­sla od sil­nog zo­ra i tr­plje­nja. Opet, da mi se ovo do­go­di­lo na aero­dro­mu u Sko­plju, ili u Sa­ra­je­vu, ili u Za­gre­bu, bi­la bi to te­ma. Ali ka­ko pi­sa­ti o sta­nju sa­ni­ta­ri­ja na aero­dro­mu u Štut­gar­tu?
Ka­da sam ko­nač­no sti­gao do šal­te­ra, pre­da mnom je bio red od pe­de­se­tak lju­di, ko­ji se, na­rav­no, ni­je po­mi­cao. Stao sam na kraj i če­kao. I tad sam se sje­tio ono­ga s po­čet­ka ove pri­če: čo­vjek ni­ka­da ne mo­že zna­ti ko­li­ko je da­le­ko od ku­će! Na­i­me, da sam autom, do Za­gre­ba mi ne bi tre­ba­lo ni de­se­tak sa­ti vo­žnje.
Skra­ti­ću ovo du­go če­ka­nje: na kra­ju sam od lju­ba­zne slu­žbe­ni­ce – jer svi su ov­dje lju­ba­zni, sve dok do kra­ja ne pri­gu­sti, na­kon če­ga pre­sta­ju bi­ti lju­ba­zni – do­bio kar­tu ko­ja će me pre­ko Be­ča od­ve­sti u Za­greb. Ra­do­sno sam od­ska­ku­tao do ka­pi­je ka­dli ta­mo: avi­on za Beč ka­sni če­tr­de­set mi­nu­ta u po­li­je­ta­nju. To on­da zna­či da mi od ide­al­nog vre­me­na sli­je­ta­nja do po­li­je­ta­nja za Za­greb osta­je – dva­de­set mi­nu­ta. Ka­ko Hr­vat­ska ni­je u šen­gen­skoj zo­ni, a vje­ro­vat­no du­go ne­će ni bi­ti, beč­ke su ka­pi­je po zrač­nim lu­ka­ma Evrop­ske Uni­je uda­lje­ne od za­gre­bač­kih, ta­ko da ću te­ško sti­ći na let. Ali ne pre­da­jem se, ne pu­šta me op­ti­mi­zam. Uosta­lom, vje­ru­jem u to da će me moj avi­on če­ka­ti, vje­ru­jem u Evro­pu.
Na kra­ju, avi­on za Beč ni­je ka­snio če­tr­de­set mi­nu­ta, ne­go sat vre­me­na, i ka­da sam is­tr­čao na beč­ki aero­drom na onom je dis­ple­ju još pi­sa­lo ime Za­ge­ba, ali i da je ukr­caj za­vr­šen i da je zrač­na ka­pi­ja za­tvo­re­na. No, me­ne ni to ni­je de­mo­ti­vi­sa­lo da kao bez du­še tr­čim s jed­nog na dru­gi kraj aero­dro­ma, da sto­jim u du­gom, du­gom re­du pred ca­ri­ni­ci­ma, da se stu­štim do uga­še­ne za­gre­bač­ke ka­pi­je, gdje su mi re­kli da je avi­on dav­no oti­šao.
To se do­ga­đa­lo oko se­dam i de­set, na­ve­če. Do je­da­na­est će tra­ja­ti mo­je sta­ja­nje u bes­kraj­no du­gim re­do­vi­ma, ko­ji će me, da ovu pri­ču do kra­ja skra­tim, iako bi bi­la vr­lo za­ni­mlji­va u svim svo­jim dra­mat­skim eks­ten­zi­ja­ma, vo­di­ti sve do ho­te­la ,,Hil­ton’’ u cen­tru Be­ča, do bu­đe­nja u po­la pet uju­tro i le­ta za Za­greb u se­dam. Sve­ga je bi­lo u tom če­ka­nju, ali ono što me je naj­vi­še iz­ne­na­di­lo i za­bri­nu­lo, a što me je on­da po­ma­lo i pro­svi­je­tli­lo, bi­lo je to što iz­me­đu evrop­ske dez­or­ga­ni­zo­va­no­sti, ras­pa­da si­ste­ma, šal­ter­ske in­do­len­ci­je, spu­šta­nja po­gle­da, okre­ta­nja gla­va na dru­gu stra­nu i ko­je­če­ga što se još do­ga­đa­lo, i iste dez­or­ga­ni­zo­va­no­sti, ras­pa­da, in­do­len­ci­je i bez­o­bra­zlu­ka na Bal­ka­nu, za­pra­vo raz­li­ke ne­ma. Ili je je­di­na raz­li­ka u to­me što se na Bal­ka­nu ovo zbi­va sva­kog da­na, i pro­tiv to­ga se bal­kan­ske ze­mlje očaj­nič­ki po­ku­ša­va­ju iz­bo­ri­ti kroz pro­ce­se svo­je evro­pe­i­za­ci­je, dok je ov­dje to još uvi­jek in­ci­dent, ko­ji je, me­đu­tim, simp­tom dvi­je stva­ri: bal­ka­ni­za­ci­je Evro­pe i pri­jet­nje ras­pa­dom. Ne mo­ra­te mi vje­ro­va­ti, mo­že­te mi­sli­ti i da pre­tje­ru­jem, i da lu­du­jem, ali u tih še­sna­e­stak sa­ti mo­jih evrop­skih pu­te­še­stvi­ja pri po­ku­ša­ju da se vra­tim ku­ći vi­še sam pu­ta imao ja­san osje­ćaj da mi se pred oči­ma ras­pa­da kon­struk­ci­ja uje­di­nje­ne Evro­pe. Na­i­me, sve ono što je u Ti­bin­ge­nu sa­vr­še­no funk­ci­o­ni­sa­lo ne­sta­ja­lo je već pred to­a­le­ti­ma štut­gart­skog aero­dro­ma.
Dru­go što sam shva­tio u vri­je­me op­sa­de: ku­ća je re­la­tiv­na stvar, dom je re­la­tiv­na stvar; jed­na za­pa­lji­va gra­na­ta, i vi­še ni­si kod ku­će. Je li Evro­pa naš za­jed­nič­ki dom?
jer­go­vic.com