- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

U krat­kom spi­su „O ko­ri­sti i šte­ti isto­ri­je za ži­vot“, Fri­drih Ni­če raz­ma­tra to pi­ta­nje, uoča­va­ju­ći ne­do­volj­nost ne sa­mo isto­rij­ske li­te­ra­tu­re za ži­vot, ko­ji uvi­jek, a po­seb­no ka­da se po­kre­nu du­blja pi­ta­nja, pod­ra­zu­mi­je­va ak­ti­vi­ra­nje ne­čeg du­bljeg (di­o­ni­zij­skog?) i kor­je­ni­to lič­nog, a za taj put ne mo­že­mo na­ći in­struk­ci­je u li­te­ra­tu­ri. I u slu­ča­ju Pe­tra Sa­ri­ća, po­sta­vlje­no je to pi­ta­nje, i u pi­smi­ma pod na­slo­vom „I vre­me­nu se za­tu­rio trag“ (Be­o­grad, 2015), uglav­nom pro­ble­ma­ti­zu­je tu si­tu­a­ci­ju, ko­ja sa­dr­ži pu­no lič­nog, ali upra­vo taj lič­ni is­pit, pro­pi­tu­je i osnov­no sta­nje du­ha u na­šem na­ro­du. To se oči­tu­je u sva­kom pi­smu, pa pi­sao ro­di­te­lji­ma, bra­ći, pri­ja­te­lji­ma, pi­sci­ma, vla­di­ka­ma, po­li­ti­ča­ri­ma, moć­ni­ci­ma ovog svi­je­ta. Po­je­di­nac ko­ji se na­šao u ta­ko iz­o­štre­noj eg­zi­sten­ci­jal­noj i du­hov­noj si­tu­a­ci­ji, pro­pi­tu­ju­ći se­be, pro­pi­tu­je sve nas, jer, iako po­je­di­nac, on sto­ji u te­me­lju na­rod­nog pam­će­nja i nje­go­vih is­ku­še­nja, na oštrom pre­sje­ku ve­li­kih di­le­ma ko­je su po­tre­sa­le na­še naj­zna­čaj­ni­je isto­rij­ske lič­no­sti. Pi­ta­nje „ko­jem ćeš se pri­vo­lje­ti car­stvu“, ni­je sa­mo po­sta­vlje­no kne­zu La­za­ru ko­sov­sko­me, ne­go se po­sta­vlja iz­no­va sva­kom Sr­bi­nu, sva­kom od­va­žnom po­je­din­cu ko­ji no­si du­hov­ni ka­pi­tal svog na­ro­da. Ako otvo­re­nim oči­ma po­gle­da­mo du­hov­ni svi­jet i ka­rak­ter Pe­tra Sa­ri­ća, vi­dje­će­mo da su upra­vo to na­rod­no, ka­rak­ter­no na­sle­đe, i lič­na pro­cje­na svo­je i sve­na­rod­ne si­tu­a­ci­je, u mo­men­ti­ma ka­da se po­tre­sa­ju te­me­lji i na­ro­du i po­je­din­cu, odr­ža­li Pe­tra na tom stra­šnom mje­stu, ko­je su mno­gi, pa i mno­gi pi­sci, na­pu­sti­li bez ve­ćih di­le­ma. U tim lič­nim di­le­ma­ma, i kroz pre­pi­sku sa svo­jim bli­žnjim i sa svo­jim pri­ja­te­lji­ma, vid­no je da je on „za­ro­blje­nik“ ne­ke ve­će oba­ve­ze, jer i „ne­što vi­še vi­di“. On upra­vo vi­di, da i „oni ko­ji su oti­šli sa Ko­so­va, ni­je­su oti­šli ne­go se sklo­ni­li“ (,,Pi­sma’’). Ova­kav uvid je ko­li­ko ljud­ski, pra­šta­ju­ći, još vi­še du­hov­ni uvid ci­je­ne Ko­so­va, sa ko­jeg je Sr­bi­nu ne­mo­gu­će oti­ći - jer ga, na kra­ju kra­je­va, no­si u se­bi.
Iako se Pe­tar Sa­rić u knji­žev­nom dje­lu ni­je su­vi­še za­la­gao za kraj­nja pi­ta­nja, ži­vot mu je upra­vo na­met­nuo ne­ka od njih. No­si­o­cu kul­tur­nog pam­će­nja svog na­ro­da, od­jed­nom su na­met­nu­ta du­blja pre­i­spi­ti­va­nja u ko­ji­ma se on pri­sje­ća na­ših naj­ve­ćih umo­va ko­ji su se za­ni­ma­li tom te­ma­ti­kom. U tim tje­sko­ba­ma du­ha po­sta­ju bli­ski Nje­goš i An­drić i Vas­ko Po­pa. Ta­kvi du­ho­vi su svo­jim for­mu­la­ci­ja­ma osvi­je­tli­li ko­sov­ski udes i nje­go­vu stra­dal­nu sla­vu u srp­kom du­hov­nom pam­će­nju. Pi­šu­ći o Nje­go­šu, An­drić za­po­či­nje svoj ču­ve­ni esej re­če­ni­com: „Ova je dra­ma po­če­la na Ko­so­vu“. I na­sta­vlja­ju­ći da­lje u smi­slu sve­pri­sut­no­sti ko­sov­ske ši­fre u Nje­go­še­vom ple­me­nu, pi­še: „Sve što se u tim br­di­ma ra­đa­lo, do­la­zi­lo je na svi­jet sa re­flek­som ko­sov­ske kr­vi u po­gle­du“ (Nje­goš kao tra­gič­ni ju­nak ko­sov­ske mi­sli). Si­gur­no da se u ova­kvim i slič­nim ri­je­či­ma, mo­rao na­ći i Pe­tar Sa­rić. Slič­ne ri­je­či, u naj­du­bljim lič­nim i ko­lek­tiv­nim po­tre­si­ma po­sta­ju stvar­ni­je od sa­me stvar­no­sti. I kad se otvo­ri taj du­blji tok mi­sli, one poč­nu sa­me da iz­vi­ru, i da na­no­vo or­ga­ni­zu­ju svi­jest i sa­mo­sa­zna­nje.
Ču­de­snim pje­snič­kim so­zer­ca­njem ko­sov­ske dra­me i „za­ča­ra­nog po­lja“ na ko­jem je le­gla krv „dvi­je sil­ne voj­ske“, Vas­ko Po­pa vi­di: ,,Po­lje kao ni­jed­no /Nad njim ne­bo/Pod njim ne­bo’’ (Us­prav­na ze­mlja, Ko­so­vo po­lje). Ako ovim sti­ho­vi­ma do­da­mo i sti­ho­ve Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća na­pi­sa­ne još se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka: ,,...Šta je Ko­so­vo do žr­tve­na por­ta/Gdje je sva­ki od nas po­gi­nuo/Dav­no pri­je no što se ro­dio ‘’(po­e­ma ,,Le­lek me­ne’’), on­da se do­i­sta na­la­zi­mo u pa­ra­dok­su, ko­ji raz­ot­kri­va­mo, raz­ot­kri­va­ju­ći svo­ju i sve­na­rod­nu sud­bi­nu. Ko smo, šta smo, i ka­ko do­la­zi­mo se­bi, sa­zna­je­mo ako do­zna­mo da smo već i pri­je ro­đe­nja „po­gi­nu­li“, i da je sav bu­du­ći ži­vot od­go­ne­ta­nje te taj­ne. Sva­ki na­rod vje­ro­vat­no ima ne­ki svoj stra­da­li znak kroz ko­ji se pre­po­zna­je. To je za Sr­be Ko­so­vo, na ko­jem su iz­gu­bi­li ze­malj­sko car­stvo, ali su do­šli do ne­kog du­bljeg sa­mo­ra­zu­mi­je­va­nja. Za­to Sr­bin, no­si­lac „ko­sov­skog za­vje­ta“, shva­ta da je una­pri­jed po­gi­nuo za ze­malj­ske vri­jed­no­sti, da bi oži­vio za ne­be­ske? Ako se to ne zna, Ko­so­vo po­sta­je bez­iz­la­zna tra­u­ma iz ko­je se ne mo­že „ot­ko­pa­ti“, tj, oži­vje­ti na­da­nje. U Nje­go­še­vim sti­ho­vi­ma: „Na­da­nje je na­še za­ko­pa­no, na Ko­so­vo u jed­nu grob­ni­cu“ pri­kri­ve­ni su pa­ra­dok­si ko­ji pro­ži­ma­ju su­šti­nu na­šeg du­hov­nog i sve­na­rod­nog na­slje­đa. U tom pre­i­spi­ti­va­nju, mo­že osta­ti us­pra­van sa­mo onaj ko­ji do­đe do onog oslon­ca ko­ji dr­ži te­melj­ne pro­tiv­reč­no­sti čo­vje­ko­ve. Za­to, ži­vot mo­že bi­ti dar i kad je stra­da­nje, raz­ot­kri­va­ju­ći du­blji smi­sao umno­že­nih pa­ra­dok­sa: ka­kvo je to na­da­nje, ako je „za­ko­pa­no u grob­ni­ci“, i ka­kva bi to bi­la „grob­ni­ca“, ako je u njoj „za­ko­pa­no“ na­da­nje!?
Re­klo bi se da je iz srp­skog pra­dok­sa Ko­so­va ne­mo­gu­će iza­ći. U nje­mu je je­di­no mo­gu­će sto­ja­ti i po­sto­ja­ti, a ta po­zi­ci­ja da­je i naj­vi­še sa­zna­nje, ko­je se je­di­no ot­ku­plju­je lič­nim svje­do­če­njem.
(Autor je knji­žev­nik)