-Autor: Mi­lan Ru­žić

Šta se to otvo­ri­lo i pro­su­lo po Sr­bi­ji? Oda­kle ovo­li­ki šljam uvi­jen u ukra­sni pa­pir? Ko nam uva­li to­li­ku ne­kul­tu­ru i na­tje­ra nas da je kao kul­tu­ru shva­ti­mo?
Ka­kve se to re­če­ni­ce sa te­le­vi­zi­je ču­ju? Ko­me smo sve ovo da­li da jav­no mi­sli, a ne­ma či­me? Či­jih smo se to sli­ka na­gle­da­li, a ni­jed­na nas ni­ka­da ni­je mo­ra­la in­te­re­so­va­ti? U ko­ju to ru­pu upa­do­smo i do­zvo­li­smo da nam je pri­ka­zu­ju kao vi­lu? U či­ja se odi­je­la obla­či­mo ka­da nam ih mo­gu sju­tra od­u­ze­ti? Gdje smo skre­nu­li, pa u ovoj ze­mlji naj­bo­lje ži­ve oni naj­go­ri či­je se dje­lo­va­nje kre­će na li­ni­ji iz­me­đu pro­stač­kog i umo­bol­nog? Ka­kvi nam to lju­di na­pla­ću­ju svo­ja ne­dje­la, a mi ih sa ape­ti­tom pla­ća­mo?
Ta­kvi lju­di su ušli i u kul­tu­ru – je­di­ni pre­o­sta­li hram ko­ji nas mo­že od­bra­ni­ti! Ako nam i to opo­ga­ne, a već ve­li­kim di­je­lom je­su, če­mu mi da se na­da­mo? Ka­ko osta­ti nor­ma­lan u ze­mlji u ko­joj se jed­na re­kla­ma vr­ti na te­le­vi­zi­ji na sva­kih pet­na­est mi­nu­ta, a u ko­joj nam di­je­te po­ru­ču­je: „Po­sta­ni­te slav­ni pre­ko no­ći!“ Ka­kva je to Sr­bi­ja u ko­joj pje­va­či­ca za na­stup, da bi bi­la što bo­lje odje­ve­na, mo­ra da se raz­o­di­je­va? Ko­ji su to fil­mo­vi ko­je fi­nan­si­ra ova ze­mlja, a sni­ma­ju se ka­ko bi baš Sr­bi­ju što vi­še po­plju­va­li?
U ko­joj to Sr­bi­ji svi re­dom pje­va­ju, a ni­ko vi­še ni zbog če­ga ne pla­če iako bi sva­ko imao za čim, za kim i zbog če­ga?! Ka­da je na­ša mje­ra po­sta­la me­dij­ska sla­va, a naj­glu­plja iz­ja­va pre­ra­sla u naj­slu­ša­ni­ju?
Ka­ko lju­di bez ika­kvog ta­len­ta op­sje­da­ju ekra­ne, a lju­di sa ta­len­tom ra­de na uli­ci? Ka­ko se osje­ća dok­tor na­u­ka ka­da u nje­go­vu is­pru­že­nu ru­ku na uli­ci, ne­ki od naj­ne­u­ki­jih uba­ci po­ko­ji di­nar, jer je sla­van, pa ima?
Gdje su gra­ni­ce na­šeg ne­u­ku­sa? Ot­kad po­sta­do­smo kan­te za đu­bre ko­je po­hot­no gu­ta­ju svo ovo sme­će ko­je nam se pla­si­ra od lju­di ko­ji ni­ka­da ni­šta ni­su na­pra­vi­li osim glu­po­sti? Kad po­če­smo da apla­u­di­ra­mo na tek­sto­ve od tri re­če­ni­ce, sa­či­nje­ne od po pet ri­je­či od ko­jih sva­ka ima bar po jed­nu, ako ni­ka­kvu dru­gu, a ono ba­rem pra­vo­pi­snu gre­šku? Gdje smo se to upu­ti­li ako za naj­go­re pla­ća­mo kar­tu, a pra­zne su nam sa­le na po­et­skim ve­če­ri­ma ko­je su uz to i bes­plat­ne? U kom to pe­ri­o­du na­ša usme­na knji­žev­nost po­sta­do­še pje­sme o ga­ća­ma i auto­mo­bi­li­ma? Sa ko­lje­na na ko­lje­no se pre­no­se pje­sme o go­lim ko­lje­ni­ma!
Ka­ko to da su svi fa­kul­tet­ski obra­zo­va­ni, a po­la na­ro­da je na­pi­sme­no? Ot­kud to da smo svi ne­za­po­sle­ni, a ka­fi­ći su nam uvi­jek pu­ni? Ka­kva dje­ca od­ra­sta­ju u Sr­bi­ji ako od ro­di­te­lja tra­že za iz­la­ske, a ne mo­ra­ju da ku­pu­ju udž­be­ni­ke? Što mi ovu dr­ža­vu i da­lje zo­ve­mo Sr­bi­jom, ka­da je mo­že­mo na­zva­ti Ro­bi­jom?
Mi smo ro­bo­vi sve­ga ono­ga što ni­ka­da, ni­gdje i ni­ko­me ni­je va­lja­lo, pa smo se mi oba­ve­za­li da to ba­šti­ni­mo, jer ni­ko dru­gi ni­je htio! Svo­je smo od­ba­ci­li, jer ni­je u tren­du! Ne­ki no­vi klin­ci, ne svi, ukla­pa­ju se u svjet­ske tren­do­ve, ka­ko mod­ne, ta­ko i „umjet­nič­ke“, a za te pro­htje­ve nji­ho­vi ro­di­te­lji le­đa po­lo­me na nji­va­ma ka­ko bi im da­li no­vac, iako će se pr­vim di­na­rom tih istih ro­di­te­lja od­re­ći kao ba­la­sta ko­ji ko­či nji­hov na­pre­dak ni u šta!
Ko na­ma sto­ji na bra­ni­ku, ako ga još uvi­jek ima­mo? Po­sto­ji stvar ko­ja se zo­ve „kul­tu­ra ži­vlje­nja“, ali mi smo sva­ku kul­tu­ru pro­tje­ra­li, pa sad i ži­vi­mo ona­ko ka­ko na in­ter­ne­tu vi­di­mo da tre­ba!
Ka­žu da će bu­du­ći na­ra­šta­ji u Sr­bi­ji bi­ti „iz­gu­blje­ne ge­ne­ra­ci­je“! Ne­će! Bu­du­će ge­ne­ra­ci­je će bi­ti „pro­na­đe­ne ge­ne­ra­ci­je“ – dje­ca pro­na­đe­na na đu­bri­štu i olu­pi­na­ma srp­ske kul­tu­re!
I ne bi ovog tek­sta ni bi­lo da ne vi­djeh jed­nog od pred­stav­ni­ka te no­ve „srp­ske“ kul­tu­re – ob­laj­ha­nu pla­gi­ja­tor­ku gla­sa za sve osim za pje­va­nje, sum­nji­ve pro­šlo­sti sa sum­nji­vim ti­po­vi­ma, sa vi­še odje­će ski­nu­te sa se­be ne­go ob­u­če­ne, sa vi­še pla­sti­ke ne­go na ot­pa­du, sa ma­nje uku­sa ne­go što ga ima vo­da, sa vi­še be­stid­nih sni­ma­ka i sli­ka ne­go por­no in­du­stri­ja, sa ma­nje ta­len­ta od ne­ta­len­to­va­nih, sa vi­še ukra­de­nih pje­sa­ma od onih ko­je se sni­me u Sr­bi­ji za go­di­nu da­na – i ta­kva jed­na „iko­na no­ve srp­ske kul­tu­re“, na­šla je za shod­no da ne­ko­me ka­že: „Sram te bi­lo“! Ako ni­jed­na dru­ga, ova re­če­ni­ca je cio naš po­lom i od­go­vor na sva­ko po­sta­vlje­no pi­ta­nje! Uko­li­ko se ne­što usko­ro ne uči­ni, na toj re­če­ni­ci ta­kve oso­be će skon­ča­ti Sr­bi­ja… Ako već ni­je!
Pri­je ću bi­ti ne­sla­van i ne­bi­tan za taj no­vi svi­jet, ne­go za­sti­đe svo­jih ro­di­te­lja, sra­mo­ta pre­da­ka i slav­ni dže­lat svo­je ze­mlje!
wwwi­skra.co