-Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić

Ima ne­gdje na do­njim po­li­ca­ma Ju­tju­ba sa­ču­van sta­ri, po­žu­tje­li film­ski do­ku­ment iz ar­hi­va Hr­vat­ske te­le­vi­zi­je, dje­vo­jač­ko Te­le­vi­zi­je Za­greb, o nje­žnim go­di­na­ma dal­ma­tin­skog tu­ri­zma, iz vre­me­na kad je u naš je­zik tek ušao neo­bi­čan ter­min „van­pa­si­on­ska po­tro­šnja“: re­por­ta­ža s na­še ma­le ri­vi­je­re, iz cr­no-bi­je­lih Mi­mi­ca, go­di­ne 1967. – ili je to 1968. – u ko­joj se po­no­sni pred­sjed­nik mje­sne tu­ri­stič­ke za­jed­ni­ce hva­li ka­ko u se­lu ima­ju pet­sto kre­ve­ta, u pro­sje­ku sto­ti­nu pe­de­set di­na­ra no­će­nje, a od ta­ko­zva­ne „van­pa­si­on­ske po­tro­šnje“ ci­je­lih nu­la di­na­ra. Ni­šta. Ze­ro.
Ako vam se uči­ni­lo da sam na­pi­sao ka­ko se drug iz Mi­mi­ca po­no­san po­hva­lio nu­lom u knji­go­vod­stve­noj ko­lo­ni „van­pan­si­on­ske po­tro­šnje“, to je za­to što sam upra­vo ta­ko i na­pi­sao.
Da­nas to, do­pu­štam mo­guć­nost, iz­gle­da pri­lič­no po­re­me­će­no, ali drug pred­sjed­nik tu­ri­stič­ke za­jed­ni­ce ob­ja­snio je re­por­te­ru Te­le­vi­zi­je Za­greb ka­ko je iz­najm­lji­va­či­ma u Mi­mi­ca­ma ne­za­mi­sli­vo da go­sti­ma ko­ji su pla­ti­li no­će­nje do­ma­ći­ni na­pla­te još i su­ve smo­kve, pr­šut, vi­no ili sla­ne in­ću­ne. Ta, ka­ko se zo­ve, van­pan­si­on­ska po­tro­šnja bi­la je ne­što ne­pri­stoj­no, znak oso­bi­te ne­go­sto­lju­bi­vo­sti – ka­ko, za­bo­ga, čo­vje­ku ko­ji je kre­vet po­šte­no pla­tio sto­ti­nu pe­de­set di­na­ra na­pla­ti­ti još i sku­še, ko­je će se iona­ko is­pe­ći za ve­če­ru i za­jed­no po­je­sti – pa se iz­go­va­ra­la po­put psov­ke: zna­lo se po ma­lim mje­sti­ma ko za­ra­đu­je od van­pan­si­on­ske po­tro­šnje, i taj je bio na zlu gla­su, kao gu­li­ko­ža i pre­va­rant što sra­mo­ti se­lo, pa sto­ga vje­ro­vat­no i ne „naš čo­vik“. U toj re­por­ta­ži, re­ci­mo, kao je­di­na „po­nu­da“ i „sa­dr­žaj“ iz van­pan­si­on­ske po­tro­šnje pri­lič­no pre­zir­nim ri­je­či­ma ozna­čen je i sni­mljen ne­ka­kav ne­sreć­nik iz za­le­đa, što je tu­ri­sti­ma na pla­ži bez­u­spje­šno po­ku­ša­vao uva­li­ti le­gen­dar­ne dr­ve­ne ča­plje, du­go go­di­na je­di­ni, hm, auten­tič­ni dal­ma­tin­ski su­ve­nir.
Da, ta­ko je bi­lo na po­čet­ku, pri­je po­la vi­je­ka, u ono dav­no cr­no-bi­je­lo vri­je­me kad su Dal­ma­tin­ci, neo­bič­no ple­me u mor­nar­skim ma­ji­ca­ma, bi­li na gla­su kao go­sto­lju­bi­vi do­ma­ći­ni ši­ro­ke ru­ke.
Ove su­bo­te, obi­lje­ža­va­ju­ći valj­da po­la vi­je­ka „van­pan­si­on­ske po­tro­šnje“, hr­vat­ski su me­di­ji ob­ja­vi­li – a stra­ni pre­ni­je­li – dvi­je pri­če pod za­jed­nič­kom egi­dom „Pe­de­set go­di­na ka­sni­je“. Pe­de­set go­di­na ka­sni­je, na Vi­su ne­po­zna­ti se pred­u­zet­nič­ki ge­ni­je do­sje­tio da tu­ri­sti na­pla­ću­je hlad, pa na svom im­pro­vi­zi­ra­nom par­ki­ra­li­štu po­la da­na par­ki­ra­nja na sun­cu na­pla­ću­je tri­de­set ku­na, a u hla­du – pe­de­set. A mi na na­šoj ma­loj ri­vi­je­ri ma­lo smo se po­vri­je­đe­no štrec­nu­li, jer već odav­no u Kri­lu kraj Omi­ša par­king na sun­cu na­pla­ću­je­mo de­set ku­na, a u hla­du dvo­stru­ko vi­še.
Pe­de­set go­di­na ka­sni­je, na dru­gom jed­nom na­šem sred­nje­dal­ma­tin­skom ostr­vu, Bra­ču, u jed­noj pi­ce­ri­ji na­pla­ću­ju čak i re­za­nje pi­ce, i to tri ku­ne po ko­ma­du. Da, re­za­nje pi­ce. Da, tri ku­ne. Da, po ko­ma­du: že­li­te li da vam nji­hov gla­so­vi­ti, vr­hun­ski ob­u­če­ni re­zač ruč­no isje­če pi­cu na osam kri­ški, to će­te pla­ti­ti dva­de­set če­ti­ri ku­ne. Kad se do­da i ona zlo­gla­sna uslu­ga „po­sta­vlja­nja sto­la“, što ko­šta dva­na­est ku­na, jed­na obič­na puč­ka na­re­za­na pi­ca i pri­je ne­go je uop­šte na­ru­či­te već ko­šta tri­de­set šest ku­na.
Pe­de­set go­di­na ka­sni­je, go­sto­lju­bi­vo ple­me Dal­ma­ti­na­ca - ko­ji­ma je ne­kad bi­la sra­mo­ta go­stu na­pla­ti­ti i ve­če­ru, a ka­mo­li par­king – tu­ri­sti­ma po­seb­no na­pla­ću­ju i par­ki­ra­nje u hla­du i re­za­nje ve­če­re. Baš sve iza ju­žnog iz­la­za iz tu­ne­la Sve­ti Rok da­nas je ta­ko go­le­mi i ne­is­cr­pan re­surs van­pan­si­on­ske po­tro­šnje, ima te van­pan­si­on­ske po­tro­šnje u nas kao naf­te u Ara­pa. Već u Za­dru, do­lje pod Sve­tim Ro­kom – ne tre­ba nam da­lje – u ka­fi­ći­ma, či­ta­li smo, na­pla­ću­ju ko­ri­šte­nje ve-cea. Na Sil­bi pre­ko pu­ta Za­dra, či­ta­li smo, na­pla­ću­ju vo­du iz sla­vi­ne, dvi­je ku­ne ča­ša. U Bi­o­gra­du kraj Za­dra, či­ta­li smo, sat vre­me­na ko­ri­šte­nja kli­ma-ure­đa­ja na­pla­ću­ju pet eura. Pet eura. Sat. Kli­me.
Pe­de­set go­di­na ka­sni­je, iz­najm­lju­je se, pro­da­je, pla­ća i na­pla­ću­je baš sve, ne­ka je vječ­na sla­va i hva­la ono­me ko je iz­mi­slio van­pan­si­on­sku po­tro­šnju, gdje čuo i ne čuo: hlad u ku­ći, hlad na par­ki­ra­li­štu, re­za­nje pi­ce, na­ru­či­va­nje pi­ce, li­sta­nje je­lov­ni­ka, li­sta­nje je­lov­ni­ka u bo­ji, le­žalj­ka na pla­ži, ulaz na pla­žu, po­gled na pla­žu, ho­da­nje po pla­ži, di­sa­nje na pla­ži, smrt na pla­ži, pri­rod­na smrt na pla­ži, ubi­stvo na pla­ži, ubi­stvo na pla­ži sje­ki­rom s pred­u­mi­šlja­jem po že­lji: iste one su­bo­te kad smo či­ta­li ka­ko se na­pla­ću­ju i hlad za auto­mo­bil i re­za­nje pi­ce, me­di­ji su za­bi­lje­ži­li ka­ko je u Sta­ri­gra­du kraj Za­dra – još se ni­smo ma­kli od Za­dra – po­bje­snje­li do­ma­ćin, dva pu­ta pro­dav­ši isti apart­man, za­jed­no s gru­pom uro­đe­ni­ka sje­ki­rom po­tje­rao gru­pu od če­ti­ri mla­da Slo­ven­ca. Sje­ki­rom!
Pe­de­set go­di­na ka­sni­je, no­vac, gram­zi­vost i po­hle­pa do­mo­ro­ci­ma su pot­pu­no po­mu­ti­le ra­zum... U sa­mo dvi­je ge­ne­ra­ci­je Dal­ma­tin­ci, na­da­le­ko po­zna­ti go­sto­lju­bi­vi do­ma­ći­ni ši­ro­ke ru­ke, po­kva­ri­li su se kao mlje­ve­no me­so na ak­ci­ji u Kon­zu­mu, pa se na na­šoj ma­loj ri­vi­je­ri – gdje je ne­kad bi­la sra­mo­ta na­pla­ti­ti pr­šut, sir i vi­no, pjat bru­je­ta ili ri­bu s gra­de­la – da­nas pla­ća čak i ska­ka­nje u mo­re.
Ko­ji dan pri­je ne­go se sa­zna­lo za po­volj­ne ci­je­ne par­ki­ra­nja u hla­du, na Vi­su - gdje oči­to ima­ju naj­vi­še ma­šte u cr­plje­nju van­pan­si­on­ske po­tro­šnje – či­ta­li smo, eto, ka­ko je je­dan tu­ri­stič­ki ne­i­mar za­sko­čio gru­pu mla­dih Šve­đa­na što je ska­ka­la s vi­so­kih sti­je­na, lju­ba­zno im ob­ja­snio da je to park pri­ro­de i da je ska­ka­nje u mo­re stro­go za­bra­nje­no, pa im od­u­zeo Go­Pro ka­me­ru i po­vje­rio da im za­pra­vo či­ni uslu­gu, jer je tre­ba­lo da zo­ve po­li­ci­ju. A ka­me­ru će im, ja­sno, vra­ti­ti u por­tu, čim mu do­ne­su hi­lja­du ku­na. Pret­po­sta­vljam u sit­nim i neo­zna­če­nim nov­ča­ni­ca­ma.
Ukrat­ko, što da vam ka­žem: ot­ka­ko smo ot­kri­li tu, ka­ko ste re­kli da se zo­ve, „van­pan­si­on­sku po­tro­šnju“, bo­ga­mi nas je kre­nu­lo. Što će pak bi­ti po­sli­je­pod­ne, kad sun­ce jed­nom pre­đe na dru­gu stra­nu ne­ba i sje­no­vi­ti se par­king od pe­de­set ku­na na­đe na vre­lom sun­cu, o to­me će­mo raz­mi­šlja­ti kad do­đe.
Bi­će već ne­ke van­pan­si­on­ske po­tro­šnje.
www.bu­ka.com