-Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

Ži­vot ro­di­te­lja auti­stič­ne dje­ce sam po se­bi ni­je lak, ako se u ob­zir uzme i ne­do­sta­tak dr­žav­ne po­dr­ške, mo­že se sa­mo za­mi­sli­ti ko­li­ko je te­ško no­si­ti to bre­me i bi­ti sam sa svim po­te­ško­ća­ma. Auti­stič­na dje­ca mo­žda je­su u svom svi­je­tu, ali to ne zna­či da tre­ba da ih iz­ba­ci­mo iz na­šeg svi­je­ta.
Ve­li­ki pro­blem Cr­ne Go­re je što dr­ža­va ne ula­že u iona­ko ma­li ka­dar ko­jim ras­po­la­že... Ne­ma­mo struč­nja­ke ko­ji se ba­ve auti­zmom, zbog to­ga do­la­zi do si­tu­a­ci­je da oni svo­je ne­zna­nje pro­jek­tu­ju na ro­di­te­lje, kri­ti­ku­ju­ći nas da smo dje­cu raz­ma­zi­li i da smo im pre­vi­še do­pu­sti­li. Ma­lo li je što ima­mo di­je­te ko­me u ve­ći­ni slu­ča­je­va ne mo­že­mo da po­mog­ne­mo? I za sve što že­li­mo da ura­di­mo mo­ra­mo da ima­mo ,,džak’’ pa­ra da bi tim lju­di­ma ko­ji ho­će da ra­de pla­ti­li za uslu­ge, što je u ve­ći­ni slu­ča­je­va “ne­mo­gu­ća mi­si­ja”.
Ko­li­ko pu­ta tre­ba da uka­že­mo na to da je po­ro­di­ca ko­ja ima di­je­te s auti­zmom po­sve­će­na sa­mo to­me, i sva pa­žnja je usred­sri­je­đe­na is­ku­či­vo ka ci­lju da nje­mu ugo­di... To je pro­blem či­ta­ve po­ro­di­ce.
Mo­ja po­ru­ka je da uvi­jek tre­ba da ima­mo pu­no str­plje­nja i lju­ba­vi i da ni­kad, baš ni­kad, ne od­u­sta­je­mo od svo­je dje­ce... Uvi­jek mo­ra­mo bi­ti na vi­si­ni za­dat­ka. Auti­zam u na­šoj bli­zi­ni je “pri­li­ka” ko­ja nam upra­vo – tre­ba, da nas iš­ču­pa. Auti­zam u svi­je­tu nam je dat da nas na­u­či da lju­bi­mo, da vo­li­mo i po­štu­je­mo raz­li­ke. Da na­u­či­mo da lju­bi­mo jed­nom za­svag­da, da ta lju­bav bu­de naj­vi­še da­ta oni­ma ko­ji­ma je naj­po­treb­ni­ja - auti­stič­ni­ma. Da nas na­u­či ogo­li­ti se u lju­ba­vi, i da nam sa­mo to bu­de do­sta! Da lju­bi­mo i vo­li­mo bez­u­slov­no, bez ika­kve po­tvr­de, zna­ka, nje­žno­sti, za­gr­lja­ja da nam je taj lju­bav uz­vra­će­na. Oslo­nje­ni sa­mo na uvje­re­nje da je­ste uz­vra­će­na, iako na to ama baš ni­šta ne upu­ću­je. Pa lju­bi­mo još, i još, i još, po ci­je­nu ve­li­ke bo­li, oslo­nje­ni, po­no­vo, sa­mo na vje­ru da ti­me či­ni­mo do­bro. Mo­ra­mo da zna­mo da lju­bi­mo oso­be či­ji ne­do­sta­tak so­ci­jal­ne in­ter­ak­ci­je da­nas na­zi­va­mo po­re­me­ća­jem. Pa nas još zbu­nju­je i upo­red­na ge­ni­jal­nost nji­ho­vog uma.
Mo­ra­mo stal­no go­vo­ri­ti da je broj dje­ce s di­jag­no­zom auti­zma u stal­nom po­ra­stu. Ni­je ja­sno je li ri­ječ o stvar­nom po­ve­ća­nju ili je to po­sle­di­ca ve­će in­for­mi­sa­no­sti dok­to­ra i ro­di­te­lja.
Broj oso­ba ko­je tra­že lju­bav i oče­ku­ju lju­bav je - u stal­nom po­ra­stu. Svje­sni smo da ra­no ot­kri­va­nje auti­zma mo­že po­mo­ći dje­te­tu da stek­ne od­re­đe­ne so­ci­jal­ne vje­šti­ne i sa­mo­stal­nost. Oče­ku­je­mo da Cr­na Go­ra ubr­zo bu­de ze­mlja ko­ja će otva­ra­njem Cen­tra za auti­zam ri­je­ši­ti pro­blem di­jag­no­sti­ke i li­je­če­nja na­še dje­ce. Mo­žda je su­ro­vo, ali je isti­ni­to- ne po­sto­ji li­jek za auti­zam, ali vr­lo ra­no li­je­če­nje mo­že na­pra­vi­ti ve­li­ku raz­li­ku u kva­li­te­tu ži­vo­ta mno­ge dje­ce s ovim po­re­me­ća­jem, pa to oče­ku­je­mo i od na­še dr­ža­ve.
Ra­na lju­bav i ne­stig­ma­ti­zo­va­nje auti­zma pod­sti­ču sti­ca­nje od­re­đe­nih “ti­pič­nih” so­ci­jal­nih vje­šti­na i sa­mo­stal­nost.
Kod te­žih ob­li­ka auti­zma sa­mo­sta­lan ži­vot je ma­lo vje­ro­va­tan, i to je ne­što što ne hra­bri, ali ohra­bru­je ro­di­te­lje ta­kve dje­ce da će cen­tar ko­ji bu­de otvo­ren umno­go­me po­mo­ći so­ci­ja­li­za­ci­ji te­žih slu­ča­je­va.
Kod bi­lo ka­kvih ob­li­ka auti­zma sa­mo­sta­lan ži­vot - ni­je po­tre­ban. Jer auti­zam ni­je po­tre­ban sa­mom se­bi, po­tre­ban je na­ma. Jer je šte­ta da iz­bje­ga­va­mo in­ter­ak­ci­ju s auti­zmom. Mo­ra­mo da bu­de­mo svje­sni či­nje­ni­ce da su na­ma ove oso­be dar od Bo­ga, da osta­ne­mo za­pa­nje­ni nad bo­gat­stvom stva­ri ko­ji­ma nas mo­gu po­u­či­ti i in­ge­ni­jal­no­šću nji­ho­vog uma.
Sva­ki po­je­di­nac s auti­zmom je je­din­stven, tu je­din­stve­nost sa­mo tre­ba ot­kri­ti. Mno­gi od onih u auti­stič­nom spek­tru ima­ju iz­van­red­ne vi­zu­el­ne, mu­zič­ke i aka­dem­ske vje­šti­ne. Oko 40 od­sto njih ima pro­sječ­ne do nad­pro­sječ­ne in­te­lek­tu­al­ne spo­sob­no­sti. Pri­znaj­mo, za­i­sta, mno­ge oso­be ko­je pri­pa­da­ju auti­stič­nom spek­tru mo­gu bi­ti za­slu­že­no po­no­sne na svo­je po­seb­ne vje­šti­ne i ,,ati­pi­čan’’ po­gled na svi­jet.
Sva­ko di­je­te ili dje­ca s po­te­ško­ća­ma u raz­vo­ju ni­su dje­ca s po­seb­nim po­tre­ba­ma. To ni­su ni dje­ca s po­re­me­ća­jem. Zar je po­re­me­ćaj sve ono što re­me­ti na­še – ti­pič­no? To su dje­ca ko­ja ima­ju jed­na­ke po­tre­be kao i svi dru­gi, ali od nas tra­že po­seb­nu po­moć, po­seb­nu pa­žnju i po­seb­nu lju­bav. Ra­di njih? NE. Ra­di nas sa­mih. Eto za­što nam se “do­ga­đa­ju” ova­kva ne­sva­ki­da­šnja dje­ca. Jer su nam po­klo­nje­na. A po­klon se ni­ka­da ne smi­je od­bi­ti, od­ba­ci­ti. Jer smo sa­mi iza­bra­ni da s nji­ma u lju­ba­vi ra­ste­mo.
,,Iako u naj­ve­ćoj mje­ri na­sto­ji­mo da na pra­vi­lan na­čin bu­de­mo ljud­sko bi­će, ipak mo­ra­mo ići da­lje od tek ljud­skog’’ (Plo­tin). Evo jed­nog pu­ta ko­ji nam je na ta­ko mi­ste­ri­o­zan na­čin da­ro­van, iz­ba­čen na naš se­bič­ni put – da iz­ra­ste­mo, da na­u­či­mo, da lju­bi­mo, da ide­mo da­lje od ljud­skog. Da pre­sta­ne­mo da se pi­ta­mo, da pre­sta­ne­mo da is­tra­žu­je­mo, mi­sle­ći da se rje­še­nje na­la­zi u in­for­mi­sa­nju, ko­je­ka­kvim te­ra­pi­ja­ma i rje­še­nji­ma i da u ne­do­stat­ku sva­ke nje­žno­sti, po­gle­da, za­gr­lja­ja, ri­je­či od na­šeg auti­stič­nog dra­gog bli­skog bi­ća -dje­te­ta sa­mo na­sta­vi­mo lju­bi­ti, lju­bi­ti, lju­bi­ti i bi­ti ne­iz­mjer­no str­plji­vi.
A što ako se pre­ma sva­koj oso­bi po­na­ša­mo kao da je auti­stič­na? Da joj je po­treb­na da­le­ko ve­ća lju­bav od “ti­pič­ne”? Bi­lo bi za­i­sta za­ni­mlji­vo po­sma­tra­ti na­pre­do­va­nje ta­kvog svi­je­ta.
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO ,,Na­še sun­ce’’)