- Pi­še: Če­do­mir An­tić

U su­bo­tu, 17. fe­bru­a­ra 2018. na­vr­ši­lo se de­set go­di­na od jed­no­stra­nog pro­gla­še­nja ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va i Me­to­hi­je. Ka­kav je bi­lans na­še de­ce­ni­ju du­ge bor­be pro­tiv me­đu­na­rod­nog pri­zna­nja i uklju­či­va­nja ove po­kra­ji­ne Sr­bi­je u me­đu­na­rod­nu za­jed­ni­cu?
DOS je 2000. na­sli­je­dio oku­pi­ra­nu po­kra­ji­nu, ko­ja je sa­mo for­mal­no bi­la u sa­sta­vu Sr­bi­je. Na­ša dr­ža­va je prak­tič­no ban­kro­ti­ra­la i su­o­či­la se sa ener­get­skim ko­lap­som zbog če­ga je po­sta­la još pod­lo­žni­ja ucje­na­ma. Pri­tom, dio vo­đa DOS-a bi­li su ka­ri­je­ri­sti i lo­po­vi, a po­je­di­ni su mr­zje­li Sr­bi­ju i njen na­rod. Ipak, DOS je na­sta­vio da in­si­sti­ra na oču­va­nju for­mal­nog su­ve­re­ni­te­ta Sr­bi­je nad Ko­so­vom i Me­to­hi­jom. U spo­ra­zu­mu sa svim na­ci­o­nal­nim usta­no­va­ma, uklju­ču­ju­ći SPC, pri­hva­će­no je da Sr­bi uđu u pri­vre­me­ne in­sti­tu­ci­je Ko­so­va. Na­še vla­sti su zah­ti­je­va­le da bu­de po­što­va­no me­đu­na­rod­no pra­vo i ga­ran­to­van su­ve­re­ni­tet Sr­bi­je, bra­ni­li su i ostat­ke pri­su­stva dr­ža­ve u po­kra­ji­ni. Pro­ces je bio mu­ko­tr­pan. Be­o­grad je bio slab, po­di­je­ljen, ne­sa­mo­sta­lan i, to­kom ključ­nih šest go­di­na (od 2001. do 2006), li­šen po­dr­ške ne­ke od ve­li­kih si­la. Ve­ći dio vo­đa DOS-a vje­ro­vao je da je Sr­bi­ja sla­ba za ak­tiv­nu po­li­ti­ku, ni­je že­lio da is­pa­šta zbog gre­ša­ka pret­hod­nog re­ži­ma i za­to su se čvr­sto dr­ža­li for­me. Ka­da je po­sle po­gro­ma nad srp­skim na­ro­dom iz 2004. Na­rod­na skup­šti­na pod pri­ti­skom do­ga­đa­ja usvo­ji­la Za­kon o de­cen­tra­li­za­ci­ji i kan­to­ni­za­ci­ji po­kra­ji­ne, ti­ha ve­ći­na, pred­vo­đe­na ta­da­šnjim pre­mi­je­rom Ko­štu­ni­com, za­ne­ma­ri­la je ovaj za­kon da ne bi pod­sti­ca­la ide­ju po­dje­le Ko­so­va i Me­to­hi­je, a ti­me i ot­cje­plje­nje di­je­la po­kra­ji­ne. Naj­ma­lo­broj­ni­ji me­đu li­de­ri­ma Sr­bi­je po­dr­ža­va­li su bez­u­slov­nu ne­za­vi­snost Ko­so­va prav­da­ju­ći to in­te­re­si­ma mo­der­ni­za­ci­je ze­mlje. Ti­ha, ali ne­za­ne­mar­lji­va ma­nji­na že­lje­la je isto­rij­ski spo­ra­zum i po­dje­lu Ko­so­va, auto­no­mi­ju za srp­ske en­kla­ve ko­je osta­nu u al­ban­skoj dr­ža­vi i su­ve­re­ni­tet Sr­bi­je nad pet sve­ti­nja. Me­đu nji­ma je, u po­sled­njim mje­se­ci­ma svo­je vla­de, bio i Zo­ran Đin­đić. On je re­kao da Sr­bi­ja ne mo­že bi­ti je­din­stven slu­čaj, da ne že­li da is­pu­nja­va­ju­ći stan­dar­de i uče­stvu­ju­ći u iz­grad­nji usta­no­va ko­sov­skog en­ti­te­ta „dru­go­me stvo­ri dr­ža­vu“. Tra­žio je po­dje­lu po­kra­ji­ne i jed­nu bal­kan­sku kon­fe­ren­ci­ju na ko­joj bi bi­la ri­je­še­na otvo­re­na pi­ta­nja, kao što je sta­tus Re­pu­bli­ke Srp­ske. Na­kon što je Đin­đić ubi­jen, od sve­ga što je ra­dio, pro­mi­je­nje­na je sa­mo ta nje­go­va ko­sov­ska po­li­ti­ka. Sr­bi­ja je po­sle 2003. tra­ži­la bi­lo ka­kav sta­tus ko­ji ni­je i for­mal­na ne­za­vi­snost, šta god to zna­či­lo. Već če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je, SAD i EU su na­met­nu­le Ah­ti­sa­ri­jev plan, ko­ji je Ko­so­vu da­vao pu­nu ne­za­vi­snost i mje­sto u UN, Sr­bi­ma na KiM omo­gu­će­na su ve­ća sa­mo­u­prav­na pra­va u op­šti­na­ma, bez auto­nom­nog sta­tu­sa. Kao „kom­pro­mis“, ri­ječ „ne­za­vi­snost“ ni­je spo­mi­nja­na u do­ku­men­ti­ma. Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja je spri­je­či­la pri­hva­ta­nje Ah­ti­sa­ri­je­vog pla­na u Sa­vje­tu bez­bjed­no­sti UN, ali su SAD i sa­ve­zni­ci pod­sta­kli Ko­so­vo da 2008. pro­gla­si ne­za­vi­snost.
Po­sle de­set go­di­na Ko­so­vo je pri­zna­lo, ka­žu, 113 od 193 čla­ni­ce UN (ri­ječ je o 58,5 od­sto) i 23 od 28 čla­ni­ca EU (85 od­sto). Ko­so­vo pri­zna­ju svi su­sje­di osim Sr­bi­je. U Sr­bi­ji su zbog tvr­dog sta­va pre­ma pre­go­vo­ri­ma o Ko­so­vu pa­le dvi­je vla­de (na­rod­nom vo­ljom!). Sva­ka sle­de­ća je u pre­go­vo­ri­ma za­u­zi­ma­la mek­ši stav. Ta­di­će­va vla­da pri­hva­ti­la je pre­nos pre­go­vo­ra sa UN na EU, ali je za to ima­la i po­dr­šku no­vo­na­sta­log SNS-a. Me­đu­na­rod­ni sud UN dao je mi­šlje­nje da je pro­gla­še­nje ne­za­vi­sno­sti u skla­du sa me­đu­na­rod­nim pra­vom. Sr­bi­ja je ušla u pre­go­vo­re sa Ko­so­vom i osim pi­ta­nja na­zi­va Ko­so­va u me­đu­na­rod­nim do­ku­men­ti­ma ko­ji se ti­ču Sr­bi­je (upo­tre­ba zvje­zdi­ce po­sle na­zi­va) ni­šta ni­je po­sti­gla. Ta­di­će­va vla­da je iz­gu­bi­la po­dr­šku SAD i EU za­to što ni­je do­zvo­lja­va­la bez­u­slov­no uklju­či­va­nje Sr­bi­ma na­se­lje­nog sje­ver­nog Ko­so­va u al­ban­sku pa­ra­dr­ža­vu. Da­či­će­va i Vu­či­će­va vla­da su, na­pro­tiv, sve pri­hva­ti­le. U za­mje­nu za pra­znu Za­jed­ni­cu srp­skih op­šti­na (ko­ja ne­ma ovla­šće­nja iz­van op­štin­skih ko­ja je pri­hva­tao Ah­ti­sa­ri­jev plan!), Sr­bi­ja je to­kom bri­sel­skih pre­go­vo­ra pre­da­la po­li­cij­sku i pra­vo­sud­nu vlast na sje­ve­ru. Srp­ski po­sla­ni­ci ne sa­mo da su ušli u usta­no­ve ko­sov­ske dr­ža­ve, već po na­lo­gu iz Be­o­gra­da gla­sa­ju za Ta­či­ja kao pred­sjed­ni­ka i Ha­ra­di­na­ja kao pre­mi­je­ra.
S iz­u­zet­kom UN i po­je­di­nih nje­nih usta­no­va (kao što su Une­sko i In­ter­pol), Ko­so­vo je ušlo u sve me­đu­vla­di­ne i me­đu­na­rod­ne or­ga­ni­za­ci­je u ko­je je že­lje­lo. „Re­pu­bljik Ko­so­va“ čla­ni­ca je u de­set, a po­sma­trač u jed­noj me­đu­na­rod­noj me­đu­vla­di­noj or­ga­ni­za­ci­ji. Kan­di­do­va­la se u če­ti­ri. Po­sred­stvom Un­mi­ka ili uz zvje­zdi­cu is­pred ime­na član je šest, a po­sma­trač u jed­noj or­ga­ni­za­ci­ji. Od ukup­no dva­de­set dvi­je spo­me­nu­te or­ga­ni­za­ci­je Ko­so­vo je u čak še­sna­est ušlo pod vla­da­ma Alek­san­dra Vu­či­ća i Ivi­ce Da­či­ća! Sa­da oče­ku­je­mo „me­đu­dr­žav­ni ugo­vor“ ko­jim bi Sr­bi­ja – u za­mje­nu za Za­jed­ni­cu srp­skih op­šti­na ko­ja ne­će po­sta­ti ni dio Usta­va „Re­pu­bljik Ko­so­va“ i ne uži­va po­li­tič­ku auto­no­mi­ju – omo­gu­ći­la Ko­so­vu pu­nu ne­za­vi­snost. Na­rav­no, ne tre­ba sum­nja­ti da će kao i 1999. opet bi­ti pro­na­đe­no oprav­da­nje, pa i ne­ka­kav raz­log za sla­vlje (!) za­to što je for­mal­ni „su­ve­re­ni­tet Sr­bi­je oču­van“. Za­šti­tu Ru­ske Fe­de­ra­ci­je, po­seb­no po­sle pro­gla­še­nja ne­za­vi­sno­sti Ju­žne Ose­ti­je (Ala­ni­je) i Ab­ha­zi­je, te pri­sa­je­di­nje­nja Kri­ma, tre­ba uze­ti sa­svim uslov­no i vr­lo prag­ma­tič­no.
Ak­tiv­na al­ter­na­ti­va po­ste­pe­nom pri­hva­ta­nju ne­za­vi­sno­sti, ka­ko to či­ni Vu­či­ćev re­žim, ni­je de­fi­ni­sa­na. Je­di­na or­ga­ni­zo­va­na opo­zi­ci­ja oku­plje­na je oko ne­ko­li­ko ma­lih kon­zer­va­tiv­nih stra­na­ka ko­je sa­vje­tu­ju če­ka­nje i mi­ro­va­nje.
Su­mor­no...
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)