-Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

Da li po­sled­nji po­da­ci da je u Pod­go­ri­ci, u 2016. i 2017. go­di­ni, pri­sti­glo 448 oba­vje­šte­nja o sum­nji na na­si­lje u po­ro­di­ci i da je za sve njih ura­đe­na pro­cje­na ri­zi­ka i od­re­đen vo­di­telj slu­ča­ja mo­že da nas ohra­bri da ka­že­mo da je sta­ti­sti­ka bo­lja ne­go pret­hod­nih go­di­na? Da li mo­že da nas ohra­bri či­nje­ni­ca da je u 2017. go­di­ni iz po­ro­di­ca u ko­ji­ma se vr­ši na­si­lje u Pod­go­ri­ci i op­šti­na­ma Go­lu­bov­ci i Tu­zi iz­dvo­je­no 54 dje­ce, kao i po­da­tak da je za se­dam ta­kvih po­ro­di­ca po­kre­nut sud­ski po­stu­pak za ogra­ni­če­nje i li­še­nje ro­di­telj­skog pra­va? Je li to do­kaz da Cr­na Go­ra ide pra­vim pu­tem ka ci­lju - ula­sku u Evrop­sku uni­ju?
Da li se­bi tre­ba da pri­zna­mo da je vri­je­me da od­go­vor­nost ipak sno­si či­ta­vo dru­štvo? Ono dru­štvo ko­je po­sma­tra na­si­lje nad že­na­ma i dje­com u svim nje­go­vim po­jav­no­sti­ma i ne ma­ri ili za to op­tu­žu­je že­ne. Dru­štvo ko­je za na­si­lje op­tu­žu­je na­sil­ni­ko­vu maj­ku i ko­je sma­tra pri­mje­re­nim da pi­ta šta još ho­će te že­ne kad im je, eto, da­to da gla­sa­ju, ško­lu­ju se, ra­de, čak i da ho­da­ju slo­bod­no uli­com - pri­stoj­no ob­u­če­ne. Da na­sta­vim, ono dru­štvo ko­je ismi­ja­va ili ig­no­ri­še lin­gvi­stič­ka na­sto­ja­nja da se že­ne uči­ne rav­no­prav­nim u je­zi­ku. Ono dru­štva ko­je sma­tra da že­ne tre­ba da bu­du sreć­ne jer su, za­bo­ga, ne­pla­će­ne maj­ke, či­sta­či­ce, ku­va­ri­ce u sop­stve­nom do­mu. Vi na­sta­vi­te niz...
Zlo­či­ni ko­ji su po­sta­li sva­ko­dne­vi­ca u Cr­noj Go­ri na­me­ću pi­ta­nje ko­li­ko smo si­gur­ni u dr­ža­vi u ko­joj ži­vi­mo?! Na­si­lje nad že­na­ma i dje­com ov­dje je još uvi­jek te­ma o ko­joj se ne­do­volj­no ili ni­ma­lo ne go­vo­ri, sa­mo se opo­mi­nje, a kad je ri­ječ o že­na­ma s in­va­li­di­te­tom - sta­ti­sti­ke i na­či­ni za nji­ho­vu za­šti­tu go­to­vo i da ne po­sto­je.
O na­si­lju nad že­na­ma ne­do­volj­no se go­vo­ri, a još ma­nje se ra­di na nje­go­vom su­zbi­ja­nju. Kad slu­čaj na­si­lja do­spi­je u me­di­je, bu­de­mo za­tr­pa­ni sa­op­šte­nji­ma, me­dij­skim go­sto­va­nji­ma psi­ho­lo­ga, iz­ja­va­ma mi­ni­sta­ra, pa čak i po­li­ti­ča­ra ko­ji že­le da pri­ku­pe po­e­ne flo­sku­la­ma ,,ka­ko su za­bri­nu­ti sta­njem u ze­mlji i ka­ko ne­što tre­ba mi­je­nja­ti”. Svi se zgra­ža­va­ju, osu­đu­ju, tra­že ka­zne, od­go­vor­nost i ostav­ke, a kad se po­zo­ve na oku­plja­nje pod mo­tom ,,Stop na­si­lju” i kad na pod­go­rič­kom tr­gu vi­di­mo ne­ko­li­ko sto­ti­na lju­di, shva­ti­mo da sa­mo slu­ša­mo pra­znu pri­ču, a ni­šta ne ra­di­mo da se ta­kve stva­ri ubu­du­će ne de­ša­va­ju. Sva ta bu­ka i ha­os tra­ju, po pra­vi­lu, ne­ko­li­ko da­na, even­tu­al­no ne­dje­lju i on­da se sve sti­ša, po prin­ci­pu ,,bi­lo pa pro­šlo”. Na­ža­lost, do sle­de­ćeg oki­da­ča, do sle­de­ćeg slu­ča­ja ka­da se ko­lo po­no­vo za­vr­ti.
Ja­ko me za­bri­nja­va či­nje­ni­ca da, u me­đu­vre­me­nu, sve ono što za­pra­vo pred­sta­vlja su­štin­ski uzrok na­si­lja ne­sme­ta­no na­sta­vlja da se od­vi­ja pred na­šim oči­ma i u na­šem naj­bli­žem ili ši­rem okru­že­nju. Pi­tam se ko­li­ko će­mo još da ću­ti­mo, ko­li­ko će­mo da če­ka­mo da se krug opet okre­ne, da po­to­ne­mo još du­blje i sa­če­ka­mo još ne­ku smrt ne­kog dje­te­ta ili že­ne?!
Šta bi mo­gao da bu­de raz­log za na­sil­nič­ko po­na­ša­nje jed­nog mu­škar­ca? Šta bi ga to mo­glo na­tje­ra­ti da se iži­vlja­va nad sklup­ča­nom part­ner­kom ili brač­nom dru­ga­ri­com ko­ja ru­ka­ma po­ku­ša­va da za­šti­ti gla­vu? Šta ga to tje­ra da iz­go­va­ra psov­ke i uvre­de ta­ko pri­rod­no i spon­ta­no, kao da ni­ka­da u ži­vo­tu ni­šta dru­go ni­je ni čuo? Šta na­tje­ra ta­kvog čo­vje­ka da pre­ko ta­kvog či­nje­nja i ne­po­što­va­nja od se­be stva­ra li­de­ra i he­ro­ja? Da li je he­roj mu­ška­rac ko­ji pre­bi­je že­nu, da li je he­roj onaj ko­ji ubi­je di­je­te, da li je he­roj onaj ko­ji na sve to bez­oč­no gle­da bez trun­ke ka­ja­nja? Da li ta­kve lju­de tre­ba da šti­ti­mo, da li pred ta­kvim zlo­čin­ci­ma tre­ba da bu­de­mo mir­ni i da če­ka­mo ko je sle­de­ći? Na­ža­lost, ži­vi­mo u ta­kvom dru­štvu da oči­gled­no ni ta­kve sce­ne, ni tra­gič­ni do­ga­đa­ji ne mo­gu da nas na­tje­ra­ju da svo­jom upor­no­šću mi­je­nja­mo ne­što u dr­ža­vi u ko­joj ži­vi­mo.
Broj­na is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju ve­zu iz­me­đu na­sil­nič­kog po­na­ša­nja u od­ra­slom do­bu s fi­zič­kim na­si­ljem pre­tr­plje­nim u dje­tinj­stvu. Vr­šnjač­ko na­si­lje je sa­mo us­put­na sta­ni­ca. Sta­ni­ca ko­ja od dje­te­ta u pu­ber­te­tu ko­je već vr­ši ne­ko na­si­lje stva­ra od­ra­slog na­sil­ni­ka. Sve dok na ovaj na­čin, kao dru­štvo, ne bu­de­mo pri­stu­pi­li pro­ble­mu na­si­lja mje­re ko­je se pred­u­zi­ma­ju, ali i one ko­je se na­ja­vlju­ju ne­će bi­ti do­volj­ne. Mo­ra­mo bu­du­će ge­ne­ra­ci­je uči­ti da se sta­ri­ji mo­ra po­što­va­ti i da su maj­ka, se­stra i že­na stub po­ro­di­ce, a da je mu­ška­rac za­štit­nik tog stu­ba.
Dok god je di­je­te kon­stant­no iz­lo­že­no fi­zič­kom ili bi­lo kom ka­žnja­va­nju u po­ro­di­ci, kao i psi­ho­lo­škom na­si­lju od svo­jih ro­di­te­lja ko­ji mi­sle da ga ti­me vas­pi­ta­va­ju, ono ne­će pre­sta­ti da mal­tre­ti­ra svo­je vr­šnja­ke. Na­ći će no­ve žr­tve u no­vom okru­že­nju. Čak ni od­go­vor­nost ro­di­te­lja, nov­ča­na, pre­kr­šaj­na, pa i kri­vič­na si­gur­no ni­je do­volj­na. Pro­blem se mo­že ri­je­ši­ti sa­mo si­stem­skim pri­stu­pom, pro­mje­nom obra­za­ca po­na­ša­nja i uvo­đe­njem no­vih mo­de­la od­no­sa u po­ro­di­ci.
Sve što sam pret­hod­no na­ve­la mo­že se sa­že­ti u re­če­ni­ci ko­ju sam pro­te­klih ne­dje­lja pro­či­ta­la: ,,Ka­da kom­ši­ja bi­je že­nu, vi okre­ne­te gla­vu, ka­da kom­ši­ni­ca bi­je di­je­te, vi ka­že­te ni­je mo­ja bri­ga. Ka­da dje­ca iz ta­kvih po­ro­di­ca tu­ku va­šu dje­cu, a ona ću­te, to je za­to što i vi ću­ti­te pred na­si­ljem”.
Ne­ma raz­lo­ga da ću­ti­mo pred bi­lo ko­jim ob­li­kom na­si­lja, na­ro­či­to kad je u pi­ta­nju na­si­lje nad dje­com. Ne­ma raz­lo­ga da ne po­ku­ša­mo da ob­ja­sni­mo da se di­je­te mo­že dru­ga­či­je vas­pi­ta­va­ti i di­sci­pli­no­va­ti, a da ba­ti­na­ma stva­ra­mo na­sil­ni­ka. Isto ta­ko, ni dr­ža­va ne­ma raz­lo­ga da ne pro­mi­je­ni svoj pri­stup ovoj pro­ble­ma­ti­ci i tre­ba da se poč­ne ba­vi­ti uzro­ci­ma umje­sto po­sle­di­ca­ma na­si­lja. Ka­kvo god bi­lo na­si­lje, ver­bal­no, psi­ho­lo­ško ili fi­zič­ko, raz­lo­ga za ću­ta­nje ne­ma. A da bi se na­si­lju sta­lo na put, pr­vo oni ko­ji pred­sta­vlja­ju dr­ža­vu na ra­znim ni­vo­i­ma tre­ba da pro­mi­je­ne svo­je po­na­ša­nje, mi­šlje­nje i sta­vo­ve. Dok se taj am­bi­jent ne pro­mi­je­ni, uza­lud iz­mje­ne za­ko­na, za­tvor­ske ka­zne i dru­ge sank­ci­je. Ti­me će se na­sil­nič­ko po­na­ša­nje sa­mo na krat­ko za­u­sta­vi­ti, a ma­ni­fe­sto­va­će se pr­vom sle­de­ćom pri­li­kom.
Na­si­lje nad že­na­ma je naj­če­šće skri­ve­no od jav­no­sti. O nje­mu ne pri­ča­mo, nje­ga se ne sti­di­mo, ono je na na­slov­ni­ca­ma no­vi­na, ali tek kad je pre­ka­sno za re­a­go­va­nje.
Pre­zi­rem na­si­lje. Pre­zi­rem one ko­ji ne­ko­ga mal­tre­ti­ra­ju, tu­ku, psi­hič­ki se nad ne­kim iži­vlja­va­ju i ta­ko do­ka­zu­ju svo­ju mu­škost. Pre­zi­rem i one maj­ke ko­je se ne oba­zi­ru na dječ­ji plač ili svo­ju dje­cu bez­o­sje­ćaj­no vu­ku uli­com i vi­ču na njih. Ni­je mi ja­sno i ni­kad mi ne­će bi­ti ja­sno ni ka­ko čo­vjek mo­že da bi­je ono­ga ko­ga je ne­kad vo­lio i da uži­va u to­me što je ja­či i što su nje­go­ve ru­ke ve­će?! Zar je to ta lju­bav iz ko­je se iz­ro­di­lo to ma­lo bi­će ko­je mo­žda is­pa­šta ne­či­je hi­ro­ve? Na na­ma je da na­si­lje uči­ni­mo vi­dlji­vim. Prak­ti­ko­va­njem po­zna­tih re­če­ni­ca ,,ni­je mo­ja stvar”, ili ,,nje­go­va že­na, nje­go­va bri­ga”, od­no­sno ig­no­ri­sa­njem pro­ble­ma po­ma­že­mo op­stan­ku za­ča­ra­nog kru­ga na­si­lja u po­ro­di­ci. Ne smi­je­mo če­ka­ti ne­ki no­vi slu­čaj ko­ji će nas opet po­kre­nu­ti da re­a­gu­je­mo, a da se to re­a­go­va­nje i glas ču­ju jed­nu noć na grad­skom tr­gu! Ne smi­je­mo če­ka­ti da pro­blem po­sta­ne stvar­no naš, da žr­tva bu­de na­ša pri­ja­te­lji­ca, se­stra ili kćer­ka... Ne­ma če­ka­nja. Ovo je NA­ŠE dru­štvo.
(Autor­ka je iz­vr­šna
di­rek­to­ri­ca NVO ,
,Na­še sun­ce’’)