-Autor: Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić

Sva­ko od nas bi mo­gao da ima ide­ju ka­ko iz­gle­da špi­jun. Mo­žda ne iz­gle­da ni­ka­ko, ne­vi­dljiv je, kre­će se kao da ga ne­ma. Pri­ku­plja taj­ne ko­jih ta­ko­đe ne­ma: ono što ni­ko­me ni­je po­zna­to, ni­ko ne mo­že ni da ot­kri­je. Kla­sič­ni špi­ju­ni su dav­no oti­šli u ro­man­tič­nu isto­ri­ju tra­ga­nja za ne­po­zna­tim a va­žnim. Za­mi­je­ni­la ih je na­pred­na elek­tro­ni­ka, iz ko­je nad­moć­ni ana­li­tič­ki umo­vi uzi­ma­ju ono što im tre­ba. Ne­ma taj­ne ko­ja se mo­že sa­ču­va­ti; taj­na je sa­mo ono što još ni­je po­zna­to ni nje­nom tvor­cu.
Šta je on­da u cen­tru Be­o­gra­da na­hva­tao taj­ni agent Alek­san­dar Vu­lin i o to­me oba­vi­je­stio „vr­hov­nog ko­man­dan­ta“. Vr­hov­ni, kao čo­vjek ko­ji zna sa­mo ono što ni­ko­me ni­je po­treb­no, sa­že­to je umi­rio jav­nost: „Uhap­si­li smo ne­ke stran­ce, ali ni­šta opa­sno!“
Ni­šta opa­sno? Za­što ste ih on­da hap­si­li, šta su ov­da­šnji čvo­ro­vi­ći pro­va­li­li i ot­kri­li u ova­kvoj Sr­bi­ji? Naj­ve­ća taj­na bi mo­ra­la da bu­de po­da­tak o to­me ka­kvog mi­ni­stra od­bra­ne i ka­kvog pred­sjed­ni­ka ima Sr­bi­ja. Ali, ta se stid­na mje­sta ne mo­gu sa­kri­ti.
Ta­ko su se dva Alek­san­dra, ko­ri­ste­ći svo­ja ne­po­sto­je­ća zna­nja iz kon­tra­o­ba­vje­štaj­nog po­sla, za­i­gra­la taj­nih age­na­ta ko­ji su neo­če­ki­va­no spa­si­li Sr­bi­ju hap­se­ći ne­ko­li­ko Ame­ri­ka­na­ca i dvi­je Ukra­jin­ke. Že­ne su svo­ju za­bra­nje­nu dje­lat­nost, ka­ko je sav osup­nut od uz­bu­đe­nja sa­op­štio Vu­lin, oba­vlja­le uz po­moć dro­na. Ali ka­ko? Gdje je bio dron u ča­su nji­ho­vog hap­še­nja? Da li su ga špi­jun­ke dr­ža­le na ko­nop­cu kao ki­ne­skog zma­ja, ili se spra­va od­met­nu­la i oda­zi­va­la na nji­ho­ve za­vo­dlji­ve zvi­ždu­ke? Ili je uhva­će­na pr­vo di­ri­go­va­na le­tje­li­ca, a one su do­tr­ča­le da je spa­sa­va­ju od voj­ne po­li­ci­je? Ili je po­sta­vlje­na za­sje­da kod obo­re­nog dro­na?
Ne­ma ni pret­po­stav­ke o lo­gi­ci ova­kve vr­ste „špi­ju­ni­ra­nja“. Šta su ti lju­di mo­gli da sli­ka­ju stro­go kon­tro­li­sa­nim dro­nom, ili ka­ko je već bi­lo, ako odav­no po­sto­je ap­so­lut­no pre­ci­zni snim­ci svih zgra­da ne­ka­da­šnjeg Ge­ne­ral­šta­ba. Vu­li­no­vo sa­op­šte­nje je ama­ter­ski opit iz bud­no­sti i po­ku­šaj da se jav­no­sti sta­vi do zna­nja ka­ko ona (jav­nost) slo­bod­no mo­že mir­no da spa­va. I jav­nost za­i­sta spa­va.
Bi­će da je cen­tral­ni um SNS-a za­klju­čio da su špi­ju­ni do­bar amal­gam i opro­ba­no sred­stvo učvr­šći­va­nja vla­da­ju­ćeg par­tij­skog he­ge­mo­na. Uhap­si ne­ko­li­ko be­zna­čaj­nih bi­zni­sme­na na gra­ni­ci si­ve zo­ne, ras­tje­raj ne­ke ugled­ni­je di­le­re dok ne pro­đu iz­bo­ri, na­ja­vi bar još je­dan ob­ra­čun sa Mi­ško­vi­ćem i Ko­smaj­cem, po­hva­taj za­ma­ja­ne tu­ri­ste i pre­tvo­ri ih u oba­vje­štaj­ce ko­ji na­pa­da­ju bez­bjed­no­sne or­ga­ne Sr­bi­je. Pri­ve­di ame­rič­kog spe­ci­jal­ca ko­ji bo­ra­vi u Be­o­gra­du, a zna se zbog če­ga – i di­gao si bud­nost na ni­vo spa­so­no­sne ne­sa­ni­ce.
Ali, šta je uop­šte bud­nost kod lju­di ko­ji ni­ka­da ne spa­va­ju? To je mo­del ob­ma­ne ko­ji se uklju­ču­je ta­man kad tre­ba: ma šta go­vo­ri­li o nji­ho­vim ma­na­ma – da­kle ap­so­lut­nom ne­zna­nju i kri­mi­nal­noj bes­pri­zo­r­no­sti, oni ipak bri­nu o bez­bjed­no­sti ze­mlje.
U stva­ri, ne­pre­kid­no nas dr­ži oprav­da­na strep­nja pred kre­a­tu­ra­ma ko­je uvje­ra­va­ju i nas i se­be ka­ko je nji­ho­va bri­ga do­volj­na za naš spo­koj. I tek on­da nam do­la­zi do na­iv­ne pa­me­ti da ni­su špi­ju­ni iz­vor stra­ha za naš op­sta­nak, ne­go te za­stra­šu­ju­će bu­da­le­ti­ne.
Umje­sto da pri­ve­de kra­ju i krot­ko po­kri­je te­šku afe­ru s agre­si­jom „ak­ti­vi­sta“ na gra­đa­ne Be­o­gra­da, nji­hov je pred­sjed­nik još jed­nom po­to­nuo u gad­nu sup­stan­cu kod Mi­lo­mi­ra Ma­ri­ća. Ne­ma tu vi­še pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je; u etič­kom i po­li­tič­kom smi­slu AV to ni­ka­da ni­je ni bio. On ru­ko­vo­di sek­tom i njen je gu­ru; nje­gov je na­čel­ni na­stup obra­zla­ga­nje pra­zni­ne pred vjer­ni­ci­ma ko­ji su oča­ra­ni ni­šta­vi­lom. Ali, po­ku­šaj da „ak­ti­vi­ste“ ko­ji su dio na­je­zde na Be­o­grad pred­sta­vi kao žr­tve ka­pe­ta­na Mi­la­na Vuk­ši­ća, pra­u­zor je este­ti­ke ru­žnog i od­vrat­nog u zlo­u­po­tre­bi ne­pre­kid­nog jav­nog na­stu­pa.
„Vr­hov­ni ko­man­dant“ je vr­lo kva­li­tet­nog ofi­ci­ra bez mr­lje, do­brog čo­vje­ka ko­ji to ni­čim ni­je za­slu­žio, jav­no na­zvao ba­ra­bom, iako ima do­ka­za da ka­pe­tan ni­ko­ga od ju­ri­šni­ka ni­je ni pip­nuo. Ne­ma tra­go­va, ne­ma po­vre­da, ne­ma ni­če­ga osim la­ži. Uosta­lom, ko je još ika­da za­te­kao nji­ho­vog pred­sjed­ni­ka u isti­ni? On se ne sti­di svo­jih la­ži, jer to je či­ta­va nje­go­va bi­o­gra­fi­ja.
U ne­kim ra­ni­jim vre­me­ni­ma, uvri­je­đe­ni ka­pe­tan bi ni­šta­ri­ji ko­ja ga je uvri­je­di­la po­slao se­kun­dan­ta. To je sa­mo pro­jek­ci­ja una­trag, ovaj ov­dje ni­je do­sto­jan to­ga.
Za­di­vlju­je hra­brost lju­di ko­ji ra­de u voj­nom sin­di­ka­tu. Oni su po­ru­či­li da je Vu­či­će­va uvre­dlji­va iz­ja­va iz­daj­nič­ka i pro­iz­vod ku­ka­vič­lu­ka. To je ono kad bi­tan­ga pro­gla­si ča­snog ofi­ci­ra ba­ra­bom!
Da li je, da­kle, mo­gu­će da vr­hov­ni bu­de ku­ka­vi­ca i iz­daj­nik voj­ske, za ko­ju ka­že da je nje­go­va?
Ama, je­ste, mo­gu­će je. Ne­ma smo­kvi­nog li­sta ko­ji to mo­že da sa­kri­je. Ka­pe­tan Vuk­šić se ni­jed­nom ni­je ogla­sio. I Vu­lin i Vu­čić su ga jav­no uvri­je­di­li. Mo­gao je li­je­po da se ja­vi i obo­ji­cu po­ša­lje u 3LPM. Mo­gao je, ali ni­je. Ka­pe­tan Vuk­šić je, za raz­li­ku od pred­sjed­ni­ka, go­spo­din čo­vjek.Pe­šča­nik.net