-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

,Hlad­ni rat je bio bo­lji”, če­sta je man­tra u da­na­šnjem svi­je­tu, ko­ja u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na – prak­tič­no od iz­bi­ja­nja ukra­jin­ske kri­ze i anek­si­je Kri­ma 2014. – upo­re­đu­je sta­ri kon­flikt iz­me­đu Za­pa­da i Ru­si­je sa ovim no­vim. Ve­ći­na, na­i­me, mi­sli da je ne­ka­da­šnja ,,rav­no­te­ža stra­ha” bi­la ne­ka­ko sta­bil­ni­ja i pred­vi­dlji­vi­ja u spre­ča­va­nju apo­ka­lip­se ko­ju bi do­nio ne­ki no­vi, oba­ve­zno nu­kle­ar­ni, svjet­ski rat.
Svi­jet je da­nas opa­sni­ji, kon­sta­to­va­no je i na Min­hen­skoj bez­bjed­no­snoj kon­fe­ren­ci­ji odr­ža­noj u pro­šlu ne­dje­lju, ko­ja je, upr­kos sa­sta­vu uče­sni­ka – njih oko 700, me­đu ko­ji­ma su bi­la i 22 še­fa dr­ža­va ili vla­da, 41 šef di­plo­ma­ti­je, za­tim 39 voj­nih mi­ni­sta­ra, 27 še­fo­va i čel­ni­ci naj­ve­ćih oba­vje­štaj­nih slu­žbi – u na­šem di­je­lu svi­je­ta ne­ka­ko pro­šla is­pod me­dij­skog ra­da­ra.
Kad se do­da­ju i eks­per­ti, kao i pro­bra­ni še­fo­vi mul­ti­na­ci­o­nal­nih kor­po­ra­ci­ja, sti­če se uti­sak da je ovo bi­la ne­ka vr­sta re­pri­ze sa­mo mje­sec da­na ra­ni­je odr­ža­nog sku­pa glo­bal­ne eli­te u švaj­car­skom Da­vo­su, s tim što je eko­no­mi­ju za­mi­je­ni­la bez­bjed­nost. Min­hen­ska kon­fe­ren­ci­ja ima pri­tom du­žu tra­di­ci­ju od fo­ru­ma u Da­vo­su – usta­no­vlje­na je 1963, dok se da­vo­ski sku­po­vi odr­ža­va­ju od 1971.
I ovog pu­ta na jed­nom mje­stu su se na­šli, ka­ko bi to opi­sa­li ta­blo­i­di, ,,go­spo­da­ri svi­je­ta” – pa je di­le­ma da li su tri da­na nji­ho­vih su­sre­ta, go­vo­ra i do­go­vo­ra ne­što pro­mi­je­ni­li? To je te­ško iz­mje­ri­ti – ni­je se u Min­he­nu do­go­di­lo ni­šta što bi na­ve­lo na za­klju­čak da je mo­guć­nost svjet­skog su­ko­ba sma­nje­na – a opet se ne mo­že re­ći da je sve bi­lo bes­ko­ri­sno. Ako ni­šta dru­go, ne­što je ja­sni­je da će vre­me ne­iz­vje­sno­sti – po­tra­ja­ti.
Dok je pr­va Min­hen­ska kon­fe­ren­ci­ja bi­la dis­kre­tan su­sret bez­bjed­no­snih slu­žbi Evro­pe i Ame­ri­ke, naj­no­vi­ja je bi­la mno­go ši­ra: pri­djev ,,glo­bal­na’’ dao joj je ne sa­mo pri­su­stvo ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra UN An­to­ni­ja Gu­te­re­sa, še­fo­va MMF i Svjet­ske ban­ke, ne­go i uče­šće še­fa ru­ske di­plo­ma­ti­je Ser­ge­ja La­vro­va, ko­ji se sreo sa ge­ne­ral­nim se­kre­ta­rom NA­TO-a Jen­som Stol­ten­ber­gom, ali i sa še­fom nje­mač­ke di­plo­ma­ti­je Zig­ma­rom Ga­bri­je­lom (i to dva­put). Po­što je uvi­jek do­bro kad pro­tiv­ni­ci raz­go­va­ra­ju, to sva­ka­ko va­ži i ovog pu­ta, po­go­to­vo što je Ru­si­ja bi­la cen­tral­na te­ma, ra­zu­mi­je se, u ulo­zi ne­ga­tiv­ca.
O zna­ča­ju kon­fe­ren­ci­je ade­kvat­no go­vo­ri i njen mo­to: ,,Do ivi­ce - i na­trag?” Znak pi­ta­nja na kra­ju ni­je štam­par­ska gre­ška – rad­ni za­da­tak sta­vljen pred uče­sni­ke bio je da se on uklo­ni, u če­mu se, po jed­no­du­šnoj ocje­ni me­dij­skih po­sle­ni­ka ko­ji su bi­li na li­cu mje­sta ni­je uspje­lo.
Iza tog zna­ka pi­ta­nja bi­la je sre­di­šnja te­ma: voj­na moć i voj­na ulo­ga Evro­pe, to jest Evrop­ske uni­je, u no­vom kon­tek­stu, što će re­ći u ,,opa­sni­jem svi­je­tu” u ko­me je Ru­si­ja po­vra­ti­la sta­tus su­per si­le i ne­za­o­bi­la­znog fak­to­ra u rje­ša­va­nju mno­gih svjet­skih kri­za, od Ukra­ji­ne, pre­ko Si­ri­je, do Sje­ver­ne Ko­re­je (uklju­ču­ju­ći tu i ak­tu­el­ni za­plet oko nje­nog na­vod­nog mi­je­ša­nja u ame­rič­ke pred­sjed­nič­ke iz­bo­re).
Na­rav­no, po­me­nu­te su i am­bi­ci­je Ki­ne, ali su one osta­le ne­ka­ko u dru­gom pla­nu. Dio ,,kon­tek­sta” ovog pu­ta bi­la je i no­va re­al­nost: sma­njen ame­rič­ki uti­caj i pre­stiž u svi­je­tu , što je uči­nak pr­ve go­di­ne Do­nal­da Tram­pa, a zbog če­ga mno­gi sma­tra­ju da je kor­mi­lo još uvi­jek naj­ve­će svjet­ske si­le u ne­po­u­zda­nim ru­ka­ma.
Tram­po­va dok­tri­na ,,Pr­vo Ame­ri­ka”, a po­tom se­ri­ja nje­go­vih pro­šlo­go­di­šnjih iz­ja­va ko­je su uni­je­le kon­fu­zi­ju oko pra­vog sta­va pred­sjed­ni­ka SAD pre­ma NA­TO i sa­ve­zni­štvi­ma uop­šte, na­met­nu­li su te­mu ,,bez­bjed­no­snog osa­mo­sta­lji­va­nja Evro­pe”. Pa su za­to sve oči bi­le upr­te u nje­nog li­de­ra, Nje­mač­ku, ko­ja je do­sad da­va­la in­to­na­ci­ju evrop­skoj po­li­ti­ci i eko­no­mi­ji – i upa­dlji­vo bi­la uz­dr­ža­na kad je ri­ječ o voj­nim pi­ta­nji­ma.
Je­ste da je mi­ni­star Ga­bri­jel go­vo­rio o bu­du­ćoj ,,pro­jek­ci­ji mo­ći” Evro­pe ko­ja ,,ni­je mo­gu­ća bez voj­ne si­le”, je­ste da je na­ja­vio da će ,,u do­gled­noj bu­duć­no­sti” EU bi­ti u sta­nju da se na­o­ru­ža to­li­ko da joj vi­še ,,ne­će bi­ti neo­p­hod­na po­dr­ška SAD” u su­če­lja­va­nju s Ru­si­jom i Ki­nom, ko­je je ozna­čio kao ,,auto­kra­ti­je” i ,,ri­va­le za­pad­nom si­ste­mu”.
Ali, kao i osta­li uče­sni­ci kon­fe­ren­ci­je, i Ga­bri­jel je bio pri­mjer ja­za iz­me­đu ri­je­či i dje­la, ko­ji je u nje­mač­kom slu­ča­ju naj­ve­ći. Nje­mač­ka u voj­nom po­gle­du osta­je ,,ve­ge­ta­ri­ja­nac u svi­je­tu me­so­žde­ra”, ka­ko je to kon­sta­to­vao lon­don­ski ,,Eko­no­mist”. Ne­ma, na­i­me, ni te­o­ret­skih šan­si da ona bu­de pu­to­kaz osta­lim čla­ni­ca­ma EU ti­me što će za od­bra­nu iz­dva­ja­ti dva od­sto svog BDP-a (na šta su se još 2006. oba­ve­za­le sve čla­ni­ce NA­TO, ali je to is­po­što­va­lo sa­mo njih pet), po­što je ko­a­li­ci­o­nim spo­ra­zu­mom CDU i SDP ko­ji bi tre­ba­lo da iz­nje­dri no­vu nje­mač­ku vla­du sa kan­ce­lar­kom Mer­kel na če­lu, pred­vi­đe­no da li­mit bu­de 1,5 od­sto.
Sve u sve­mu, u Min­he­nu su svi go­vo­ri­li pra­ve ri­je­či, ali upa­dljiv je bio su­fi­cit ana­li­za i de­fi­cit stra­te­gi­ja. Vi­še su, na­i­me, po­mi­nja­ni ,,tink ten­ko­vi” (is­tra­ži­vač­ko-ana­li­tič­ki in­sti­tu­ti), ne­go ten­ko­vi od ne­pro­boj­nog če­li­ka, bi­lo je lak­še po­sta­vi­ti di­jag­no­zu ne­go te­ra­pi­ju, zbog če­ga bi naj­za­do­volj­ni­ji učin­kom kon­fe­ren­ci­je mo­gao da bu­de čo­vjek ko­ji se ni­je po­ja­vio u Min­he­nu – Vla­di­mir Pu­tin.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)