-Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić

Da­na­šnja zbi­lja zah­ti­je­va da gra­đa­nin mo­ra bi­ti opre­zan, ba­rem ka­da že­li od­re­di­ti vla­sti­ti cilj, ili ima­ti sop­stve­ni ra­zum i zdra­vu ide­ju, jer je te­že ne­go ikad bi­ti ka­dar da pred­vi­diš svoj ži­vot. Po­ne­kad sta­nov­nik pla­ne­te se­be pi­ta: „Gdje ja to ži­vim, po­bo­gu?“. Po­red to­ga, u in­te­lek­tu­al­noj sfe­ri ovog do­ba zbi­va­ju se i neo­če­ki­va­ni do­ga­đa­ji, ko­je če­sto ne pra­ti re­al­nost, pa za­to, po­ne­kad, čo­vjek po­mi­sli da se svi­jet na­la­zi u „rđa­vom vre­me­nu“ i kao da je sve to van gra­ni­ca isto­ri­je. Sto­ga su „uslo­vi otu­đe­no­sti“ u da­na­šnjem svi­je­tu uči­ni­li da obi­čan čo­vjek ne­ma ni pra­vo na šan­su da ne­po­sred­no uče­stvu­je u ob­li­ko­va­nju ili za­šti­ti, bar ne­kih, mi­ni­mal­nih kla­sič­nih vri­jed­no­sti, jer se uni­ver­zal­ne vri­jed­no­sti uve­li­ko za­mje­nju­ju no­vim, či­ja zna­če­nja ne mo­gu bi­ti za pre­po­ru­ku. Za­to se s pra­vom po­sta­vlja pi­ta­nje da li se bu­duć­nost mo­že ostva­ri­ti sa­mo ko­ri­šće­njem „sa­da­šnjih vri­jed­no­sti“, s ob­zi­rom na to da svi­jet ži­vi u ok­tro­i­sa­nom di­ja­lo­gu i „tam­nim bo­ja­ma“. Po­seb­no sto­ga što je ovo svi­jet oča­ja, ko­ji je li­šen isti­ne, pre­pun ha­ker­ske teh­ni­ke. Iako je čo­vjek da­nas po­ve­zan s dru­gi­ma vi­še ne­go ikad ra­ni­je, na pla­ne­ti je sve vi­še stra­da­nja, a is­po­vjed­ni­štva ni­gdje, ni za li­jek. Ta­ko­đe, si­ro­ma­štvo, glad, ra­to­vi, po­ža­ri i no­ve bo­le­sti ko­ji­ma ne­ma li­je­ka stva­ra­ju, naj­bla­že re­če­no, uz­ne­mi­re­nost. Sto­ga ni­je la­ko ra­zu­mje­ti ovo vri­je­me i svi­jet u nje­mu. Ma­lo je mo­ral­nog po­sla sa za­no­som i, ako ga ima, ni­je to za sa­vre­me­ni svi­jet mo­der­no. Sti­če se uti­sak da je svi­jet „ogre­ho­van“, kao da ži­vi na ras­kr­šću dru­mo­va ove pla­ne­te. Za­bo­ra­vlja­ju moć­ni­ci i čel­ni­ci svi­je­ta da je Ana­tol Frans ka­zao: „Na svi­je­tu po­sto­ji jed­na ne­dje­lji­va sna­ga – ple­me­ni­tost“. Lo­gič­no je da ni­je do­volj­no po­zna­va­ti pro­šlost, tre­ba je i ra­zu­mje­ti, jer „u svi­je­tu po­sto­ji to­li­ko su­ko­ba i ne­mi­ra“, ka­ko je to ka­zao um­ni vla­di­ka Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić.
Zna­tan dio mla­dog svi­je­ta vri­je­me pro­vo­di u bes­po­sli­ča­re­nju, ne svo­jom kri­vi­com, i kao da je „na mra­ku bez ne­ba“. Tom mla­dom svi­je­tu su osta­vlje­ni „agre­siv­ni obra­sci“, bu­du­ći da su iz­gu­bi­li svoj hod u ovom svi­je­tu te­škog vre­me­na. Vje­ro­vat­no zbog ta­kvog sta­nja ne bi da­nas Isi­do­ra Se­ku­lić ka­za­la za čo­vje­ka da je „kao ri­je­ka bez dna i mu­lja“. Ma­da, u ocje­na­ma ne tre­ba ni pre­tje­ri­va­ti, jer je mo­gu­će da je čo­vjek ne­gdje „sklo­njen od zlih oči­ju svi­je­ta“, pa če­ka ne­ku ve­se­li­ju bu­duć­nost, ko­ja bi zna­či­la po­bje­du vre­me­na nad ne­mo­ra­lom. Ipak, ono što čo­vje­čan­stvu da­nas da­je na­du je „isto­rij­sko pam­će­nje, naj­ve­ća ma­ni­fe­sta­ci­ja u stvar­no­sti“. Bez pam­će­nja ne bi bi­lo ni isto­ri­je. Da­na­šnjem čo­vje­ku nje­go­vo pam­će­nje i na­da je­su je­di­na bra­na na­ra­sta­nju si­le pro­jek­ta­na­ta no­vog svi­je­ta ko­ji ne že­le in­di­vi­du­al­nost slo­bod­nog stva­ra­lač­kog vre­me­na i ži­vo­ta, već sa­mo sop­stve­ni pro­fit. To, sva­ka­ko, ho­će tran­sna­ci­o­nal­ne kom­pa­ni­je, ko­je ima­ju ja­sno de­fi­ni­san na­ci­o­nal­ni ka­rak­ter, glo­bal­ni pro­fit i na­vod­no glo­bal­no tr­ži­šte, što ča­snom čo­vje­ku, sva­kog da­na, da­je ma­nje šan­se na iz­bor za ži­vot. Zbog to­ga ni­je ni ču­do što je sve vi­še otu­đe­nja. Sti­če se uti­sak da se ve­ćem di­je­lu gra­đa­na svi­je­ta sve od­u­zi­ma, i da taj dio svi­je­ta gu­bi ve­ze s re­al­no­šću, vje­ro­vat­no zbog to­ga što svi­je­tom vla­da si­stem ko­ji je „otu­đen u na­ma“. Iz­u­ze­tan do­pri­nos ta­kvom sta­nju da­je uzrok du­bo­kih pro­mje­na s ob­zi­rom na to da su smje­sti­li no­vac u kom­pju­te­re ba­na­ka svjet­skih moć­ni­ka. To zna­či da, iako se čo­vje­čan­stvo ne mo­že za­mi­sli­ti bez na­pret­ka di­gi­ta­li­za­ci­je, ogrom­ne ge­ne­ra­ci­je ima­ju iza se­be du­ge go­di­ne iz­gu­blje­nog ži­vo­ta i ra­da. Mo­gu­će da im je i u ovom svi­je­tu je­di­no „bo­gat­stvo“ osje­ćaj re­zig­ni­ra­no­sti zbog vla­sti­te ne­mo­ći, jer ne na­pre­du­je čo­vjek iz­nu­tra kao teh­no­lo­gi­ja. Mo­žda i to do­vo­di do to­ga da je u da­na­šnjem svi­je­tu sve vi­še za­vi­sti, ri­zi­ka, ma­ne i gri­je­ha, iako se ne smi­je za­bo­ra­vi­ti da za­vist spa­da u se­dam smrt­nih gre­ho­va. Pri ta­kvom sta­nju, u ovom vre­me­nu ne­iz­bje­žna je kon­sta­ta­ci­ja da je osje­ka po­sta­la pro­stor u ko­me su lo­ci­ra­ni naj­ra­zli­či­ti­ji „ti­po­vi sa­vre­me­nog mo­ra­la“. Sto­ga i pod­sje­ća­nje na već iz­re­če­no da „po­li­ti­ka ni­je stvar svih“, već sa­mo po­ne­kad od­re­đe­ni vred­no­sni sud. Za sve ko­ji ne bje­že od svog po­ri­je­kla du­hov­na ver­ti­ka­la ob­ja­šnja­va ho­ri­zon­tal­nu. Uko­li­ko bi se i od to­ga po­bje­glo, čo­vječ­nost bi se sve ma­nje pri­hva­ta­la, pa ti­me i nje­go­va­la. Obič­nom čo­vje­ku osta­je na­da da svi­jet ne mo­že i ne smi­je li­ši­ti se­be cje­lo­kup­nog do­sto­jan­stva, ni­ti iz­gu­bi­ti na­če­la – za­ko­na du­žno­sti i če­sti­te stro­go­sti.