- Pi­še: Nik Ga­šaj

Jed­no od po­la­znih pi­ta­nja ko­je se po­sta­vlja u od­re­đi­va­nju mo­de­la funk­ci­o­ni­sa­nja vla­sti, od an­tič­kih vre­me­na do da­nas, bi­lo je pi­ta­nje da li je bo­lja vla­da­vi­na za­ko­na ili vla­da­vi­na lju­di... Od­no­sno da li no­si­lac vla­sti mo­ra vlast vr­ši­ti sa­gla­sno za­ko­nu ili je, pak, on slo­bo­dan u od­re­đi­va­nju sa­mog za­ko­na i vlast mo­že vr­ši­ti sa­gla­sno svom na­ho­đe­nju i shva­ta­nju op­šteg in­te­re­sa. Vo­de­ći mi­sli­o­ci an­tič­ke grč­ke i Ri­ma pred­nost su da­va­li prin­ci­pu vla­da­vi­ne za­ko­na. Pla­ton je u svo­jim ,,Za­ko­ni­ma” upo­zo­ra­vao da upra­vlja­či mo­ra­ju bi­ti ,,slu­ge za­ko­na”, jer ,,u dr­ža­vi u ko­joj za­kon za­vi­si od vla­sti upra­vlja­ča i gdje on sam ne­ma sna­gu, ja vi­dim da je sprem­na pro­past”. I Ari­sto­tel se pri­klo­nio ovom shva­ta­nju, po­seb­no na­gla­ša­va­ju­ći da je bo­lje po­što­va­ti za­kon, po­red osta­log, i zbog to­ga što on ,,ne­ma stra­sti”, a ne ,,upra­vlja­ča sa stra­sti­ma”. Ču­ven je po­zna­ti Ci­ce­ro­nov is­kaz, iz jed­nog nje­go­vog go­vo­ra, da mo­ra­mo bi­ti slu­ge za­ko­na ka­ko bi­smo bi­li slo­bod­ni.
Na­su­prot ovoj te­zi, o vla­da­vi­ni za­ko­na, upo­re­do se raz­vi­ja­la i na­ža­lost ne­pre­sta­no je pri­sut­na i te­za o pr­ven­stvu ,,vla­da­vi­ne lju­di“. U svom naj­ru­di­men­tar­ni­jem ob­li­ku ova te­za se pred­sta­vlja kroz lik su­ve­re­na–oca ili su­ve­re­na-go­spo­da­ra, od­no­sno kroz pa­ter­na­li­stič­ke ili pa­tri­jar­hal­ne kon­cep­ci­je vla­sti, ko­ja je u kraj­njoj li­ni­ji–de­spot­ska. Ari­sto­tel je tvr­dio da ovaj ob­lik vla­sti od­go­va­ra men­ta­li­te­tu rop­skog na­ro­da. Tre­ba is­ta­ći da on če­sto na­sta­je na ta­la­si­ma po­pu­li­zma. Za­to je još Ha­mil­ton tvr­dio: ,,Naj­ve­ći broj onih ko­ji su ugu­ši­li slo­bo­du u re­pu­bli­ka­ma za­po­či­njao je svo­ju ka­ri­je­ru po­ni­zno se udva­ra­ju­ći na­ro­du...U po­čet­ku su de­ma­go­zi, na kra­ju po­sta­ju ti­ra­ni...“
Me­đu­tim, kon­cept prav­ne dr­ža­ve je je­dan od naj­o­zbilj­ni­jih po­ku­ša­ja, ko­ji i da­nas te­ško da ima ozbilj­nu al­ter­na­ti­vu, ko­jim se po­tvr­đu­je pri­mat vla­da­vi­ne za­ko­na spram vla­da­vi­ne lju­di. On je na­stao u jed­nom ši­rem evrop­skom kon­tek­stu no­vog vi­je­ka, kao iz­raz ide­je o zna­če­nju za­ko­na u us­po­sta­vlja­nju i funk­ci­o­ni­sa­nju vla­sti, kao i li­be­ral­nih za­htje­va ko­ji su po­sta­vljeni pred evrop­sko ci­vi­li­zo­va­no i ci­vil­no dru­štvo. Prav­na dr­ža­va po­štu­je čo­vje­ka i gra­đa­ni­na i shva­ta ga kao cilj, a ne kao sred­stvo. Ne ži­vi gra­đa­nin za dr­ža­vu i ra­di dr­ža­ve, već obr­nu­to – dr­ža­va po­sto­ji zbog gra­đa­na. Sa­mo pod tom pret­po­stav­kom mo­že se ra­ču­na­ti na gra­đan­sku lo­jal­nost dr­ža­vi. Za po­tre­be prav­ne dr­ža­ve bit­ni su: sa­dr­ži­na, kva­li­tet i pri­mje­na ta­kvog pra­va. Jed­no bez dru­gog ne ide! Mi se mo­ra­mo uozbi­lji­ti kad je ri­ječ o pi­ta­nju prav­ne dr­ža­ve i nje­ne iz­grad­nje u na­šem dru­štvu. To mo­že­mo po­sti­ći pi­ta­ju­ći se ne sa­mo šta sve pret­po­sta­vlja prav­nu dr­ža­vu, već na­ro­či­to ka­kva je na­ša stvar­nost i ko­li­ko ona do­zvo­lja­va da se pret­po­stav­ke prav­ne dr­ža­ve re­a­li­zu­ju, od­no­sno ko­je su sve su­bjek­tiv­ne i objek­tiv­ne pre­pre­ke na tom pu­tu, a one su broj­ne. S tim u ve­zi, ne­ki sma­tra­ju da je kod nas prav­na dr­ža­va u či­stom vi­du sa­mo ide­al, vi­še te­o­ri­ja ne­go prak­sa, pa i mit. Sto­ga, po­treb­no je kon­sti­tu­i­sa­ti od­re­đe­ni mi­ni­mum pa­ra­me­ta­ra ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va mo­del prav­ne dr­ža­ve, is­pod ko­jih se ne smi­je ići, jer na­su­prot to­me, to bi bio pro­stor za ma­ni­pu­li­sa­nje ovom ide­jom.
Uslo­vi za us­po­sta­vlja­nje prav­no­sti su mno­go­broj­ni i po se­bi mul­ti­pli­ko­va­ni, me­đu­sob­no po­ve­za­ni, a mno­gi su isto­vre­me­no i uzrok i po­sle­di­ca ne­prav­no­sti ili prav­no­sti, kao dva am­bi­va­lent­na ali i neo­dvo­ji­va poj­ma. Ti­ču se lju­di i dru­štva kao cje­li­ne, nji­ho­vih in­sti­tu­ci­ja, na­vi­ka, pred­sta­va i vo­lje, kao i „či­sto“ objek­tiv­nih mo­guć­no­sti, ne­ri­jet­ko i eko­nom­skih, ko­ji omo­gu­ća­va­ju us­po­sta­vlja­nje ži­vo­ta po mo­de­lu prav­ne dr­ža­ve. Ti se uslo­vi ti­ču ne sa­mo for­mal­ne iz­gra­đe­no­sti pra­va kao si­ste­ma pra­vila po­na­ša­nja, već na­ro­či­to nje­go­ve pri­mjen­lji­vo­sti i pri­mje­ne. Oni su, dru­gim ri­je­či­ma, ve­za­ni za sve ono što uti­če na kon­sti­tu­i­sa­nje i funk­ci­o­ni­sa­nje prav­nog po­ret­ka. Za jed­no dru­štvo ni­je va­žno sa­mo ko­li­ko se i ka­ko se mo­gu, već i ko­li­ko ho­će da se ure­de od­no­si u sa­gla­sju s ide­jom prav­ne dr­ža­ve. Jed­no­stav­no re­če­no, u pi­ta­nju je po­li­tič­ka vo­lja da se vlast vr­ši na prin­ci­pi­ma pra­va. Pi­ta­nje je, da li kod nas ta­kva vo­lja po­sto­ji?! Uti­sak je da su po­je­di­ni no­si­o­ci po­li­tič­ke mo­ći dvo­lič­ni, tj. da se ra­do po­zi­va­ju na prin­ci­pe, ali da im do prin­ci­pa ni­je sta­lo. Mo­der­ni prav­ni si­stem pod­ra­zu­mi­je­va ne sa­mo po­li­tič­ki si­stem ko­ji je spre­man da sam bu­de uob­li­čen pra­vom i da po­štu­je pro­ce­du­re, već i ta­kav ko­ji ima do­vo­ljan ,,vred­no­sni ka­pa­ci­tet“ za le­gi­tim­ne za­htje­ve lju­di. U pro­tiv­nom, na­met­nu­će se re­pre­siv­no pra­vo, ne­pri­mje­re­no vre­me­nu i pri­li­ka­ma u ko­ji­ma ži­vi­mo. Prav­na svi­jest je od iz­u­zet­nog zna­ča­ja za iz­gra­đi­va­nje sva­kog prav­nog si­ste­ma, a po­seb­no onog ko­ji je pri­mje­ren prav­noj dr­ža­vi. Me­đu­tim, kod nas je u znat­noj mje­ri pri­sut­no ne­po­vje­re­nje u in­sti­tu­ci­je, a osje­ćaj ne­si­gur­no­sti i ne­za­šti­će­no­sti kod ve­li­kog bro­ja lju­di je sve na­gla­še­ni­ji. Sko­ro da se bje­ži od pra­va. Ra­zni ob­li­ci ne­for­mal­nih gru­pa, pa­ra­prav­nih i pa­ra­dr­žav­nih in­stru­me­na­ta mo­ći po­sta­li su na­ša stvar­nost. To ne mo­že da se ne od­ra­zi na prav­nu svi­jest gra­đa­na. Ne­iz­gra­đe­na prav­na svi­jest do­pri­no­si po­ti­ski­va­nju pra­va i raz­vi­ja­nju pa­ra­lel­nih, ne­le­gi­tim­nih i ne­le­gal­nih li­ni­ja mo­ći i ra­za­ra­nju pra­va kao si­ste­ma. Ne­po­vje­re­nje u pra­vo i in­sti­tu­ci­je de­mo­ti­vi­še lju­de da upo­zna­ju pra­vo, čak i u seg­men­tu osnov­nih pra­va i slo­bo­da. Ne­po­zna­va­nju pra­va do­pri­no­si i nje­go­va ne­kon­zi­stent­nost i ne­iz­gra­đe­nost. Sna­la­že­nje u nje­mu je te­ško čak i za struč­nja­ke. Če­sto ni­je ja­sno šta je pra­vo, tj.šta va­ži. Me­đu­tim, i ka­da se usta­no­vi pro­stor „va­že­nja“, uop­šte ni­je iz­vje­sno da će on bi­ti pri­mi­je­njen.
I na kra­ju, tre­ba na­gla­si­ti i zna­čaj prav­nič­ke pro­fe­si­je i mo­ral­nih kva­li­te­ta pri­mje­nji­va­ča pra­va. ,,Od mo­ral­nih kva­li­te­ta pri­mje­nji­va­ča za­ko­na, mo­žda mno­go vi­še ne­go od nji­ho­ve struč­ne spre­me, za­vi­si da li će se i ko­li­ko od­re­đe­na dr­ža­va pri­bli­ži­ti ide­a­lu prav­ne dr­ža­ve“ (M. Č. Mar­ko­vić).
(Autor je po­li­ti­ko­log)