- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Mo­li­mo za fi­nu ti­ši­nu, gla­si pje­sma ču­ve­nog dječ­jeg ho­ra ,,Ko­li­bri’’. Od­ra­sta­la sam uz ovu sjaj­nu dje­či­cu, či­ji mi umil­ni gla­si­ći i da­nas raz­ga­lju­ju du­šu. Da­kle, mo­li­mo za fi­nu ti­ši­nu po­ru­ka je ko­ja je uvi­jek i po­treb­na i ak­tu­el­na. Ipak, či­ni mi se, da­nas naj­vi­še. U vre­me­nu op­šte jur­nja­ve i bu­ke, fr­tut­me i vri­ske, u vre­me­nu kre­šta­va­ca i dre­ka­va­ca na baš svim dru­štve­nim i po­li­tič­kim po­lji­ma, ti­ši­na pro­sto va­pi za ti­ši­nom. Sve on što ona no­si u svo­joj su­štin­skoj sna­zi, sva nje­na ne­pre­su­šna du­bi­na i uko­ri­je­nje­na či­sto­ta, ni­kad nam ni­je bi­lo po­treb­ni­je ne­go da­nas. Za­go­va­ra­či be­smi­sla i sve one ,,ba­be’’ što ,,tr­le lan da im pro­đe dan’’, za­tim svi oni ko­ji mla­će­njem pra­zne sla­me pa­me­tu­ju, svi oni su lju­ti, a bo­ga­mi i tu­pi pro­tiv­ni­ci bla­go­rod­ne i pi­to­me ti­ši­ne. Ka­ko ta­kvi­ma da do­pre do mo­zga (a šta to bje­še mo­zak?) ona na­rod­na da je ću­ta­nje zla­to? Ga­la­ma i bu­ka su zla­to, moj ba­to, vi­če raz­u­zda­na go­mi­la ugnje­ta­ča mi­ra i spo­ko­ja. Gle­da­će ova ru­lja na ,,zvu­ke ti­ši­ne’’ kao na jo­gu­na­ste zmi­je ko­je ih vre­ba­ju. U onim tre­nu­ci­ma ka­da ti­ši­na pro­stre svo­je ša­re­ne i me­ke ći­li­me i kad za­svi­ra naj­ljep­še to­no­ve, ka­da nje­na ča­rob­na fru­la po­mi­lu­je du­šu, svi nje­ni pro­tiv­ni­ci uda­ra­će u bub­nje­ve pri­mi­ti­vi­zma i ne­po­što­va­nja. Kad to­plo­ta ti­ši­ne za­gr­li i raz­ve­dri mi­sli, svi gro­mo­gla­sni pro­sta­ci će ne­sno­šlji­vo vi­ka­ti u svo­je raz­gla­se šun­da i ki­ča. Lje­ko­vi­tost i is­cje­lje­nje ko­je čo­vjek po­sti­že nje­gu­ju­ći ti­ši­nu ne­pro­cje­nji­va su vri­jed­nost u sva­kom smi­slu, po­go­to­vo u da­na­šnjem iš­ča­še­nom i ne­pri­rod­nom okru­že­nju. Zna­ti za­sta­ti, sa­če­ka­ti, za­gle­da­ti se u se­be, oslu­ški­va­ti, zna­ti umi­ri­ti one vr­po­lja­ste ri­je­či što bi bez ika­kvog raz­lo­ga da se po­bu­ne i iz­mi­go­lje iz nas, zna­či bi­ti vri­je­dan ti­ši­ne i nje­ne bi­stre i či­ste du­še.
,,Ti­ha vo­da bri­jeg ro­ni’’, za me­ne va­žna i sna­žna isti­na, ali za la­ko­most ga­lam­dži­ja sa­mo jed­na be­smi­sle­na fra­za. Jer, ka­ko je­dan agre­siv­ni ne­i­ži­vlje­ni pro­stak da shva­ti du­bi­nu i ja­či­nu ove isti­ne? E, kad bi za­ću­ta­li oni ko­ji ne­ma­ju šta da ka­žu! Ili kad bi ba­rem ono što ka­žu re­kli po­ne­kad sa­mo se­bi, mo­žda bi ovaj svi­jet bio bo­lje mje­sto za ži­vot. Ova­ko, sve sam bli­ža uvje­re­nju da je ti­ši­na u kan­dža­ma neo­b­u­zda­nog i si­ro­vog dži­na zva­nog ba­ha­ti pri­mi­ti­vi­zam.
Zna­čaj i smi­sao ti­ši­ne ni­je ni­šta ma­nje vri­je­dan od li­je­pe i pi­to­me ri­je­či. Oba ova li­je­ka ima­ju isto dej­stvo i od­re­đe­no vri­je­me ka­da se upra­žnja­va­ju. Sva­ka zlo­u­po­tre­ba osta­vlja po­sle­di­ce. Na­ći ba­lans, uskla­di­ti mi­sli i ri­je­či, ob­gr­li­ti ih, ne for­si­ra­ti ni­ko­ga, na­čin je pri­je sve­ga spo­koj­nog ži­vo­ta. A, ima li ne­što va­žni­je od to­ga? Ne­ma, i kad čo­vjek na tom pu­tu pri­je do­đe do te spo­zna­je, zna­će da ci­je­ni i po­štu­je ži­vot. Svi oni ko­ji ne­mar­no ga­ze, ko­ji ne osvr­ću­ći se mi­sle da će pri­je sti­ći, osta­će za­ro­blje­ni u be­smi­le­nom kru­gu sr­lja­nja.
Za­to, dra­gi mo­ji, po­slu­šaj­te svo­je in­stink­te, ali ih če­sto i umi­ri­te. A oba­ve­zno i po­slu­šaj­te onu pje­smu od dječ­jeg ho­ra ,,Ko­li­bri’’- ,,Mo­li­mo za fi­nu ti­ši­nu’’, jer ti­ši­na je zdra­va za uši... Mo­li­mo za fi­nu ti­ši­nu, jer ti­ši­na go­di du­ši. I zdra­va je, i go­di, ja to znam. I ja i moj bič jer, ne­po­što­va­nje ti­ši­ne je kič.(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)