Pi­še: Če­do­mir An­tić

Do­go­di­lo se po­li­tič­ko ču­do... Me­đu­na­rod­ni sud prav­de u Ha­gu od­bio je za­htjev za re­vi­zi­ju tu­žbe Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne pro­tiv Sr­bi­je kao manj­kav!? Ni­je ga po­dr­ža­lo pred­sjed­ni­štvo te dr­ža­ve. Pri­je sve­ga ne­vje­ro­vantna je br­zi­na ove od­lu­ke. Taj sud o sve­mu od­lu­ču­je go­di­na­ma. Do­nio je svi­je­tu vi­še ne­do­u­mi­ca i kri­za ne­go prav­de. Mno­go je vi­še spo­ro­va za­mr­sio ne­go raz­ri­je­šio. Ipak, manj­ka­vu akre­di­ta­ci­ju bo­šnjač­kog agen­ta Sof­ti­ća sud je smje­sta pri­mi­je­tio i obje­lo­da­nio. Sud ne bi imao pro­blem da je do­nio i dru­ga­či­ju od­lu­ku. Su­đe­nje se is­pla­ti i su­du i su­di­ja­ma. Bo­šnjač­kim po­li­ti­ča­ri­ma i nji­ho­vim sa­ve­zni­ci že­lje­li su pri­je sve­ga to - da za­mu­te vo­du. Po­ga­že­na bi bi­la prav­da i uvrije­đe­na Sr­bi­ja, ali ko­ga je za to u svi­je­tu bri­ga? Sje­ti­mo se sa­mo svih skan­da­lo­znih li­ce­mjer­ja: sud je ra­ni­je pri­hva­tio tu­žbu, ko­ju su ne­u­stav­no na­met­nu­li Bo­šnja­ci, pro­tiv­no vo­lji srp­skog na­ro­da či­ji pred­stav­ni­ci ima­ju pra­vo ve­ta, od­bio je ar­gu­met Sr­bi­je da dr­ža­va ko­ju su tu­ži­li ta­da ni­je po­sto­ja­la, na­pro­tiv ka­sni­je je od­bio tu­žbu Sr­bi­je pro­tiv NA­TO sa istim obra­zlo­že­njem. Pro­ces je vo­đen i pre­su­đe­no je da Sr­bi­ja ni­je od­go­vor­na, ali da je mo­gla da spri­je­či zlo­čin (na­vod­ni ge­no­cid) u Sre­bre­ni­ci. Ka­ko je mo­gla da spri­je­či? Mo­žda da na­pad­ne Sr­be, kao što ni­je na­pa­la Ori­će­ve Bo­šnja­ke ka­da su ubi­ja­li sto­ti­ne Sre­bre­nič­kih Sr­ba? Iako je 1995. po­sto­ja­la me­đu­na­rod­no pri­zna­ta Sa­ve­zna Re­pu­bli­ka Ju­go­sla­vi­ja, ni­ko ni­je spo­mi­njao i tu­žbu pro­tiv Cr­ne Go­re. Ti­me je do­ka­za­no da za bo­šnjač­ke i sa­ve­znič­ke po­li­ti­ča­re za zlo­či­ne ni­je mno­go bri­ga. Nji­ma je tre­ba­la po­li­tič­ka dis­kva­li­fi­ka­ci­ja srp­skog na­ro­da i ga­ran­ci­ja da Sr­bi­ja, kao ge­no­cid­na i obru­ka­na, ne mo­že sta­ti u od­bra­nu Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma. Da se Sr­bi­ja od­re­kla svog iden­ti­te­ta, da je po­sta­la ne­ki mo­ral­ni NA­TO-Li­li­put ska­red­nog Če­do­mi­ra Jo­va­no­vi­ća ili jad­ne Bi­lja­ne Sr­blja­no­vić bi­lo bi dru­ga­či­je. Tu­žbu bi po­kre­nuo kvi­slin­ški Li­li­put, ali pro­tiv Srp­ske i srp­skog na­ro­da zbog la­žnog pred­stav­lja­nja i me­đu­na­rod­nog bru­ka­nja. Sre­ćom, Sr­bi­ja je bez ob­zi­ra na sve gre­ške i lu­ta­nja, osta­la oda­na svo­joj na­ci­o­nal­noj i dr­žav­noj mi­si­ji. Ni­je bi­ra­la iz­daj­ni­ke, fa­ši­ste i kri­mi­nal­ce u jed­noj oso­bi (bi­ra­la ih je po­ne­kad odvo­je­no), odr­ža­la je ne­ka­kve cr­ve­ne li­ni­je ča­sti i do­sto­jan­stva. Svje­sni, baš kao što je i Mi­lo­še­vić bio po­sle 9. mar­ta 1991., da je iz­da­ja mi­li­on Sr­ba te­žak zlo­čin i lič­no ri­zi­čan po­sao.
Ka­kav je čo­vjek Ba­kir Izet­be­go­vić ka­da je mo­gao ma­kar da po­ku­ša pro­tiv­u­stav­no pod­no­še­nje za­htje­va za re­vi­zi­jom tu­žbe pro­tiv Sr­bi­je za ge­no­cid? Čo­vjek ko­ji je na­sli­je­dio oca u de­mo­kra­ti­ji... Do­volj­no je to re­ći. SDA je bo­šnjač­ki na­rod, tre­ba da pro­đe vre­me­na da se na­ci­o­nal­ni po­kret i vjer­ska za­jed­ni­ca odvo­je od jed­ne tran­zi­ci­o­ne stran­ke. Ta stran­ka je po­ro­di­ca Izet­be­go­vić, ako ni­su otac i sin on­da je ro­đak i ze­mljak po­koj­ni Su­lej­man Ti­hić. Ušli su u rat sa ci­ljem da stvo­re ve­li­ko­bo­šnjač­ku dr­ža­vu iz ko­je bi pro­tje­ra­li cje­lo­ku­pan srp­ski na­rod. Ako to ne us­pi­je, a ima­li su od­re­đe­ne sum­nje, on­da je cilj bio vjer­ska ra­di­ka­li­za­ci­ja Bo­šnja­ka. U to­me su i uspje­li. Rat su iz­gu­bi­li, na­sta­la je dr­ža­va Srp­ska i od nje i dru­gog en­ti­te­ta za­vi­sna Bo­sna i Her­ce­go­vi­na. Sa­da su sprem­ni da raz­bi­ju bi­lo ka­kvu Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu u na­di da će u rat­nom ha­o­su i za­hva­lju­ju­ći mr­žnji SAD i EU pre­ma Ru­skoj Fe­de­ra­ci­ji, za­vr­ši­ti ono što u ra­tu ni­su uspje­li ni uz po­moć Hr­vat­ske voj­ske i NA­TO avi­ja­ci­je. O ka­kvoj Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni mi go­vo­ri­mo? Pre­kr­ši­li su ustav, sru­ši­li usta­no­ve pred­sjed­ni­štva, mi­ni­star­stva ino­stra­nih po­slo­va... Sa­mo da bi po­ni­šti­li rav­no­prav­nost srp­skog na­ro­da.
Šta su po­sti­gli? Po­ka­za­li su da ne že­le za­jed­nič­ki ži­vot. Od bo­šnjač­ko-bo­san­skih na­ci­o­na­li­sta ne­pre­kid­no slu­ša­mo iste, za­star­je­le be­smi­sli­ce. Pro­fe­sor na sa­ra­jev­skom FPN-u Se­na­din La­vić go­vo­ri o pri­zna­va­nju na­vod­nog ge­no­ci­da nad Bo­šnja­ci­ma za raz­do­blje od 1992. do 1995. kao ak­tu po­mi­re­nja, su­o­ča­va­nja sa pro­šlo­šću!? Izet­be­go­vi­ća vi­di kao jav­nog slu­žbe­ni­ka ko­ji ra­di svoj po­sao i bra­ni dr­ža­vu. Sr­bi­ju i BiH vi­di kao dr­ža­ve, enti­te­te ne pri­mje­ću­je već osje­ća kao ka­men u ci­pe­li. Go­vo­ri da u BiH ži­vi jed­na na­ci­ja – ali ne Sr­bi ili Ju­go­slo­ve­ni, već Bo­san­ci!
I dok slu­ša­mo te vječi­te na­ci­o­nal­ne pu­ber­te­tli­je iz­vje­sno je da je kri­za sa­mo pri­vre­me­no za­vr­še­na. U Sa­ra­je­vu ka­žu: „svi­jet je kriv“, a ne Bo­šnja­ci ili Izet­be­go­vić. Srp­ski po­li­ti­ča­ri u vr­hu BiH na­ja­vi­li su po­vla­če­nje sa uno­snih po­lo­ža­ja, ali do to­ga na­rav­no ni­je do­šlo. To sa­mo do­pri­no­si us­po­sta­vi jed­ne par­ti­je na vla­sti u Re­pu­bli­ci Srp­skoj. Na skup­štin­skim iz­bo­ri­ma sle­de­će go­di­ne te kunk­ta­to­re i otvo­re­ne vla­sto­lju­biv­ce sa­mlje­će SNSD Mi­lo­ra­da Do­di­ka. Izet­be­go­vić će osta­ti, ma­da je naj­vlji­vao da se ne­će vi­še kandi­do­va­ti. Bi­lo je zgod­no, ako je to već od­lu­čio, da sa­da pod­ne­se ostav­ku... Ali, raz­u­mije se, on je to glat­ko od­bio.
Osta­ju pro­ble­mi: u Ma­ke­do­ni­ji ve­ći­nu u par­la­men­tu dr­ži oso­ba ko­ja će ra­di vla­sti da pri­hva­ti ge­no­cid­ni žig ne sa­mo za Sr­bi­ju i Sr­be već i za sop­stve­ni na­rod. U la­žnoj „Re­pu­bljik Ko­so­va“ pre­ki­da­ju pre­go­vo­re, tra­že da ne zah­ti­je­va­mo iz­ru­če­nje vi­e­stru­kog ubi­ce (po sop­stve­nom pri­zna­nju) Ha­ra­di­na­ja, dok oni go­di­na­ma u rop­stvu dr­že Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća ko­me nji­hov la­žni sud ni­šta ni­je us­pio da do­ka­že...
Sr­bi­ja tre­ba da mije­nja po­li­ti­ku. Tre­ba­ju nam od­luč­nost i pro­mi­šljenost. Do­sa­d ih ni­smo ima­li.
( Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)