Pro­šle ne­dje­lje u EU je, sa ve­li­kim za­ka­šnje­njem, sti­gao – Dje­da Mraz! S tim što u nje­go­voj pu­noj tor­bi ni­su bi­le igrač­ke, ne­go euri. I to u ve­li­kim ko­li­či­na­ma.
Po­što ni­smo dje­ca i zna­mo da Dje­da Mraz ne po­sto­ji, da je to ne­ko ko ob­u­če nje­go­vo cr­ve­no odi­je­lo, na gla­vu sta­vi isto ta­kvu ka­pu i pri­ka­či bi­je­lu bra­du, či­ka ko­ji se ovo­ga pu­ta ta­ko ma­ski­rao bio je Ma­rio Dra­gi, gu­ver­ner Evrop­ske cen­tral­ne ban­ke (ECB). On je, na­i­me, ob­ja­vio pro­gram ko­ji se struč­no na­zi­va ”kvan­ti­ta­tiv­no po­pu­šta­nje”, a u su­šti­ni pod­ra­zu­mi­je­va mo­ne­tar­nu po­li­ti­ku ko­jom se ne­koj eko­no­mi­ji – u ovom slu­ča­ju pri­vre­da­ma 19 ze­ma­lja evro­zo­ne – upum­pa­va do­sta jef­ti­nog nov­ca, ka­ko bi se sti­mu­li­sa­la po­tro­šnja, (do­ne­kle) po­ve­ća­la in­fla­ci­ja i ubr­zao eko­nom­ski rast.
To je for­mu­la ko­ja je sa uspje­hom pri­mi­je­nje­na u SAD, Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji i Ja­pa­nu. EU se to­me, pod pri­ti­skom Nje­mač­ke i fi­lo­zo­fi­je fi­skal­ne stro­go­sti, du­go pro­ti­vi­la, ka­ko se po­ka­za­lo na svo­ju šte­tu. Evro­pa, na­i­me, još ni­je do­sti­gla bru­to dru­štve­ni pro­iz­vod ko­ji je ima­la pri­je iz­bi­ja­nja ve­li­ke kri­ze 2008. njen rast je ane­mi­čan (prog­no­za za ovu go­di­nu za evro­zo­nu je sa­mo 1,2 od­sto), ne­za­po­sle­nost ve­li­ka, a naj­ve­ća pri­jet­nja je de­fla­ci­ja: da ci­je­ne pa­da­ju umje­sto da (kon­tro­li­sa­no) ra­stu, što sa­svim umrt­vlju­je eko­no­mi­ju.
Ma­rio Dra­gi, od­no­sno Sa­vjet gu­ver­ne­ra ECB, kon­kret­no je ob­ja­vio pro­gram po ko­jem će se od mar­ta ove go­di­ne do sep­tem­bra idu­će, mje­seč­no ot­ku­plji­va­ti dr­žav­ne i pri­vat­ne ob­ve­zni­ce u mje­seč­nom iz­no­su od 60 mi­li­jar­di eura, što zna­či da bi uku­pan mo­ne­tar­ni do­ping evro­zo­ni iz­no­sio 1,14 hi­lja­da mi­li­jar­di eura. Ovo je prak­tič­no štam­pa­nje pa­ra (ma­da kov­ni­ce eura ne­će ra­di­ti pre­ko­vre­me­no, ”štan­co­va­nje” se sa­da ra­di uz po­moć kom­pju­te­ra), ko­je bi in­fla­ci­ju sa sa­da­šnjih mi­nus 0,2 od­sto (u de­cem­bru) tre­ba­lo da po­dig­ne do 2 od­sto.
Ka­ko je ovo pro­šlo, upr­kos pro­ti­vlje­nju Nje­mač­ke i nje­na dva pred­stav­ni­ka u Sa­vje­tu gu­ver­ne­ra ECB? Pa jed­no­stav­no, od­lu­ka je do­ni­je­ta ”ubje­dlji­vom ve­ći­nom” (bez for­mal­nog gla­sa­nja). Kan­ce­lar­ka Mer­kel je u Da­vo­su ovo pro­ko­men­ta­ri­sa­la ri­je­či­ma da ”li­kvid­nost ni­je bi­la pro­blem”, dok je je­dan nje­mač­ki pred­stav­nik u Evrop­skom par­la­men­tu iz­ja­vio da Ma­rio Dra­gi i in­sti­tu­ci­ja ko­joj je na če­lu ni­su ima­li ovla­šće­nja za ova­kav po­tez.
Po­li­tič­ki, ovo je po­raz Mer­ke­lo­ve i nje­ne fi­lo­zo­fi­je ”ste­za­nja ka­i­ša”. Mo­ne­tar­ni sti­mu­lans ni­je, me­đu­tim, ča­rob­ni šta­pić, če­ga je svje­stan i ”Su­per Ma­rio” (na­di­mak ko­ji su mu da­li ber­zan­ski po­sle­ni­ci, po sim­pa­tič­nom li­ku iz po­pu­lar­ne vi­deo igri­ce), pa je po­ru­čio da sva­ka na­ci­o­nal­na vla­da evro­zo­ne tre­ba da ura­di svoj dio po­sla: da po­kre­ne ta­ko­zva­ne struk­tur­ne re­for­me (pro­mje­na re­gu­la­ti­ve, fi­skal­ne, so­ci­jal­ne i dru­gih po­li­ti­ka), i da obez­bi­je­di in­ve­sti­ci­je.
Pr­vi re­zul­tat ”kvan­ti­ta­tiv­nog po­pu­šta­nja” već je vi­dljiv: to je do­dat­na de­val­va­ci­ja eura, ko­ji je po­sled­njih mje­se­ci iona­ko bio na niz­br­di­ci – nje­go­va vri­jed­nost pre­ma do­la­ru opa­la je za 15 od­sto. Pro­šle ne­dje­lje, euro je pao na naj­ni­žu vri­jed­nost u po­sled­njih 11 go­di­na: vri­je­dio je sa­mo 1,14 do­la­ra (kad je lan­si­ran kao je­din­stve­na EU mo­ne­ta kurs je bio 11,17 do­la­ra). Ima do­sta uvjer­lji­vih prog­no­za po ko­ji­ma će ove dvi­je mo­ne­te u idu­ćim mje­se­ci­ma do­sti­ći pa­ri­tet, pa čak i da će se za je­dan euro do­bi­ja­ti ma­nje od jed­nog do­la­ra. Što je, s ob­zi­rom na pri­li­ke u eko­no­mi­ja­ma evro­zo­ne, do­bra vi­jest: po­ve­ća­će se glo­bal­na kon­ku­rent­nost nje­ne ro­be (pa i nje­mač­kih ma­ši­na i auto­mo­bi­la). Sta­ro je, uosta­lom, pra­vi­lo da je de­val­va­ci­ja va­lu­te naj­br­ži na­čin da se po­kre­ne eko­nom­ski rast, ali s ob­zi­rom na to da je euro mo­ne­ta 19 ze­ma­lja (plus još ne­ko­li­ko ”pri­dru­že­nih” ko­je su usvo­ji­le euro iako ni­su u evro­zo­ni po­put Cr­ne Go­re), to ni­je mo­gao da bu­de in­stru­me­nt na­ci­o­nal­nih eko­nom­skih stra­te­gi­ja.
Ima već ko­men­ta­ra ko­ji ka­žu da je ovo i po­če­tak ”mo­ne­tar­nog ra­ta” (ja­či do­lar ne­će bi­ti bla­go­tvo­ran za ame­rič­ku eko­no­mi­ju ko­joj je ove go­di­ne prog­no­zi­ran rast od 3,6 od­sto). Ali uti­sak je da je glav­ni re­zul­tat po­te­za ECB za­sad psi­ho­lo­ški: po­ka­za­no je da se od­u­sta­je od po­li­ti­ke ko­ja je bi­la ne­u­spje­šna i da se pre­la­zi na dru­gu. Ma­da, po­što je ri­ječ o eko­no­mi­ji, ko­nju kog je te­ško za­u­zda­ti, ni pro­mje­na pu­ta ni­je ga­ran­ci­ja da će se sti­ći ta­mo gdje se že­li.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik
‘’Po­li­ti­ke’’)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić