Mo­že li ne­ko ko oba­vlja vlast, ne­ko ko do­no­si naj­te­že od­lu­ke, osta­ti čist? Da li je mo­gu­će vla­da­ti i bi­ti do­sto­jan­stven?
U Sr­bi­ji je du­go vre­me­na upra­vo otvo­re­no i od­luč­no re­form­ska po­li­tič­ka op­ci­ja tvr­di­la da je mo­ral ne­spo­jiv sa po­li­ti­kom, te je lju­de ko­ji ga tu tra­že sla­la u cr­kvu. Ka­sni­je je je­dan od ko­ri­fe­ja eks­trem­nog re­for­mi­zma tvr­dio da su mu ru­ke „pr­lja­ve“, ali je dru­gdje na­vod­no „čist“. Ka­da bi ga pi­ta­li da ob­ja­sni tu iz­ja­vu da­tu u ča­su ka­da ga stran­ka upr­kos svim stvar­nim ili umi­šlje­nim za­slu­ga­ma na skup­šti­ni vi­še ni­je htje­la, od­go­va­rao je pre­ko ra­me­na: „Ne ra­zu­mi­je­te, to je Sar­tr...“
U Be­o­gra­du tra­je bu­ra u ča­ši vo­de. To­li­ko nam je do­bro pod pre­po­pu­lar­nom vla­dom Alek­san­dra Vu­či­ća da te­le­vi­zij­ske emi­si­je ne­sta­ju kao od ne­ka­kve me­dij­ske ku­ge. Po­pu­lar­ne ra­dij­ske i te­le­vi­zij­ske emi­si­je ga­se bez ob­zi­ra na ci­je­nu pri­vat­ne i dr­žav­ne sta­ni­ce. Po­sle „Sa­ra­pi­nog pro­ble­ma’’ i „Uti­ska ne­de­lje’’, sa­da je od­jed­nom pre­sta­la s emi­to­va­njem i iz­u­zet­no po­pu­lar­na, iz­vr­sno pri­pre­mlje­na i pre­vi­še estrad­na emi­si­ja „Ve­če sa Iva­nom Iva­no­vi­ćem’’. Jed­na vla­da ko­ja ima ne­sum­nji­vu po­dr­šku ve­li­ke ve­ći­ne bi­ra­ča... Ko­ja je to­li­ko moć­na i uti­caj­na da se s njom so­li­da­ri­še i ve­ći­na stra­na­ka opo­zi­ci­je i u par­la­men­tu još sa­mo tr­pi kri­ti­ku od ma­le, ozlo­gla­še­ne, po­di­je­lje­ne i mar­gi­na­li­zo­va­ne De­mo­krat­ske stran­ke. Ipak, strah od dru­ga­či­jeg mi­šlje­nja, hu­mo­ra kao ne­kon­tro­li­sa­nog iz­vo­ra opo­zi­ci­je, dr­žav­nih i dru­gih usta­no­va kao ne­za­vi­snih cen­ta­ra mo­ći to­li­ko je ve­li­ki da se vrh vla­da­ju­ćeg SNS-a pre­ma sva­koj re­zer­vi, iz­re­če­noj u od­no­su na vo­đu Vu­či­ća i čla­no­ve nje­go­ve di­na­sti­je, od­no­si kao pre­ma naj­te­žoj je­re­si. Mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va, Ne­boj­ša Ste­fa­no­vić, pr­vo pro­gu­ta kne­dlu pa on­da gr­di one ko­ji su se usu­di­li da na­lju­te Alek­san­dra Ve­li­kog Vu­či­ća. RTS mu je bio kriv za­to što je do­zvo­lio da na­ci­ja ču­je ka­ko de­se­ti­ne hi­lja­da na­vi­ja­ča na sta­di­o­nu skan­di­ra jed­nu po­ru­ku Vu­či­ću. Po­ru­ku ko­ja – ta­ko mi gej pa­ra­de – jed­nom mo­der­nom i slob­do­um­nom po­li­ti­ča­ru i ne bi tre­ba­lo da bu­de baš uvre­dlji­va. Sa­da mu sme­ta “za­štit­nik gra­đa­na“ Sa­ša Jan­ko­vić. Go­to­vo za­bo­ra­vlje­ni slu­čaj pre­bi­ja­nja Vu­či­će­vog bra­ta An­dre­ja sa­da do­bi­ja obrt po­što je po­sta­vlje­no pi­ta­nje za­što voj­na bez­bjed­nost, za­što spe­ci­jal­na je­di­ni­ca pod na­zi­vom „Ko­bre“, ču­va ci­vi­le i po­seb­no za­što se i ka­ko na­la­ze po­red pre­mi­je­ra i na­ro­či­to čla­no­va nje­go­ve po­ro­di­ce. Mi­ni­star od­bra­ne iz­bje­ga­va no­vi­na­re, ali zna da od­re­že ka­ko je ne­ka iz­ja­va pred­stav­ni­ka ne­za­vi­sne de­mo­krat­ske usta­no­ve, uve­de­ne na pre­po­ru­ku Evrop­ske uni­je - u ko­ju se na­pred­nja­ci (oku­pa­ni ra­di­ka­li) za­kli­nju če­šće ne­go u Bo­ga, otadž­bi­nu ili maj­ku - upra­vo glu­pa. Va­žan je Vu­čić, a ti­me i nje­gov brat, sin, kum, otac...
Za­to je u Cr­noj Go­ri dru­ga­či­je... Ma­da ne i mno­go bo­lje. Tu ne­ma šta da se za­bra­ni. Te­le­vi­zij­ske emi­si­je su, bar kad je ri­ječ o oni­ma na ko­je dr­ža­va mo­že da ostva­ri ne­ki uti­caj, odav­no slič­ne ovi­ma ko­je sa­da gle­da­mo na Stu­di­ju B, Pin­ku, te­le­vi­zi­ji po ime­nu Skaj (sta­ro­slo­ven­ski na­ziv za „ne­bo“)... Kao uče­nje stra­nog je­zi­ka... Na­pred­njač­ki po­li­ti­ča­ri u do­bro­na­mjer­nom pi­ta­nju vo­di­te­lja do­bi­ju i pe­de­set pro­ce­na­ta od­go­vo­ra.
Ima li ma­nje do­sto­jan­stve­nog po­li­tič­kog na­stu­pa od na­ja­ve pre­mi­je­ra Đu­ka­no­vi­ća da će se po­no­vo kan­di­do­va­ti na če­lo DPS-a? Zar ima ne­ko­ga ko­ga za­ni­ma ta ša­ra­da, te ku­li­se lič­ne vla­sti? To je kao ka­da bi ne­ko na­ja­vlji­vao ka­ko se spre­ma da po­ru­či ru­čak u ka­fa­ni ili da ka­sno uve­če ode na spa­va­nje. Kan­di­da­ci­o­ni pro­ces Mi­la Đu­ka­o­no­vi­ća uz­bu­dljiv je kao i kan­di­da­tu­ra Kim Džong Una, a po­vla­če­nje pred­vi­di­vo i ozbilj­no kao i Ma­o­vo ili Ga­da­fi­je­vo... Ima tu, za­i­sta, i smi­je­šnih mo­me­na­ta... „Pred­sjed­nik“ Vu­ja­no­vić se ža­li da ni­je imao pro­gla­še­nje po­bje­de kao Ko­lin­da Gra­bar Ki­ta­ro­vić... Ne znam da li je pri­mi­je­tio, ali KGK je kan­di­dat­ki­nja opo­zi­ci­je? Šta bi bi­lo da je u Cr­noj Go­ri kan­di­dat opo­zi­ci­je po­bi­je­dio za ta­ko ma­lo gla­so­va? Da li bi mu po­bje­da bi­la pri­zna­ta? S ve­ćom raz­li­kom su ulo­ge po­bjed­ni­ka i po­ra­že­nih bru­tal­no bi­le iz­mi­je­nje­ne. Da li bi Vu­ja­no­vić do­šao da če­sti­ta ili bi u iz­bor­ni štab po­bjed­ni­ka do­šla spe­ci­jal­na po­li­ci­ja? Da li bi ne­u­spjeh na­mje­šta­nja iz­bo­ra pra­ti­lo na­si­lje, ci­je­pa­nje de­mo­krat­ske ma­ske jed­ne kon­ti­nu­i­ra­ne dik­ta­tu­re? Ali, mo­žda je pro­blem u Sr­bi­ma... Ko­lin­da je na­sli­je­di­la Tuđ­ma­no­ve „uspje­he“... Sr­bi su od če­tvr­ti­ne sta­nov­ni­štva po­sta­li skri­ve­na ma­nji­na - 1/25... Ka­ko bi Cr­na Go­ra cvje­ta­la da ne­ma Sr­ba?! Mo­no­lit­na, jed­na i ne­dje­lji­va... S jed­nom cr­kvom ko­ju mo­žda ne bi pri­zna­la Mo­skva ili Ca­ri­grad, ali bi je pri­zna­li Sko­plje i Va­ti­kan... S jed­nim i ne­smje­nji­vim Mi­lom pro­tiv ko­ga se bu­ni ne­ko­li­ko pro­ce­na­ta ču­da­ka i po­li­tič­kih za­vid­ni­ka... Mo­žda bi i Plje­vlja bi­la grad sa pet­na­est pu­ta ma­njim za­ga­đe­njem? Mo­žda bi po­sta­la du­kljan­ski Da­vos umje­sto što su cr­no­gor­sko Pan­če­vo?
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić