Biv­ši bok­ser Zo­ran Vu­ji­čić, ko­ji je obo­lio od mul­ti­ple skle­ro­ze, za­po­čeo je re­ha­bi­li­ta­ci­ju na po­li­kli­ni­ci „Gla­vić” u Du­brov­ni­ku, gdje će pro­ve­sti tri mje­se­ca, a u raz­go­vo­ru za „Dan” po­ru­ču­je da će se po­tru­di­ti da no­ka­u­ti­ra bo­lest, kao što je no­ka­u­ti­rao mno­ge pro­tiv­ni­ke, i obe­ća­va da će na­sta­vi­ti da se bo­ri. Ovaj hra­bri Nik­ši­ća­nin je sa 23 go­di­ne po­čeo da se ba­vi bok­som. Na ide­ju da se ba­vi bok­som do­šao je na­kon što je u bi­o­sko­pu od­gle­dao film „Raz­ja­re­ni bik”. Sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je, Zo­ran je sti­gao do Štut­gar­ta i me­ča sa jed­nim od naj­ve­ćih bok­se­ra svih vre­me­na Vla­di­mi­rom Klič­kom, sa ko­jim je da­nas ve­li­ki pri­ja­telj.
Na pi­ta­nje da li je za­do­vo­ljan ka­ko se dr­ža­va od­no­si pre­ma nje­mu kao spor­ti­sti, Vu­ji­čić ka­že da ne že­li o to­me da pri­ča, jer ne bi da „pr­lja tekst u no­vi­na­ma”.
– Do­bio sam in­va­lid­sku pen­zi­ju od 230 eura, ali ne­mam pra­vo na na­ci­o­nal­nu. Dr­ža­va me ne za­ni­ma, kao ni po­li­ti­ka, svi su oni isti. Idem u Du­brov­nik na pri­pre­me za pred­sjed­nič­ke iz­bo­re – ka­že Vu­ji­čić kroz osmi­jeh.
Pri­sje­ća se da su se pr­vi zna­ci opa­ke bo­le­sti po­ja­vi­li pri­je 16 go­di­na dok je još bok­so­vao.
– Bok­so­vao sam još tri me­ča, a da ni­sam ni znao da sam bo­le­stan. Ni­sam znao ni da ta­kva bo­lest po­sto­ji, dok je lje­ka­ri ni­su po­tvr­di­li kod me­ne. Bok­so­vao sam i 2001. go­di­ne a da ni­sam znao za bo­lest. Od 2006. sam bio sve sla­bi­ji, a 2008. sam za­vr­šio u ko­li­ci­ma. Iako bi ne­ko pao u očaj, ja sam to pri­hva­tio kroz smi­jeh i ša­lu, ka­ko ta­da, ta­ko i da­nas. Svi su go­vo­ri­li da ne­ma bo­ljit­ka i li­je­ka, ali ja na­pre­du­jem i pi­jem li­jek od ko­jeg mi je bo­lje – pri­ča Vu­ji­čić.
Po­čet­kom pro­šle go­di­ne sa­znao je da me­ga­do­ze vi­ta­mi­na D3 za­u­sta­vlja­ju mul­ti­plu skle­ro­zu (MS) za ne­ko­li­ko mje­se­ci. Od­mah je po­čeo sa li­je­če­njem i do­ži­vio iz­u­ze­tan na­pre­dak.
– Naj­ve­ćom do­zom ko­ju sam uzi­mao, na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je po­stao sam idol hi­lja­da obo­lje­lih. Zo­vu me dok­to­re, spa­si­o­če, a mo­ja ulo­ga je bi­la da ot­klo­nim strah od ve­li­kih do­za vi­ta­mi­na D. Obo­lje­li od re­lap­sno re­min­tent­nog ob­li­ka MS-a mo­gu se sma­tra­ti iz­li­je­če­nim. Ovo je či­sta ma­te­ma­ti­ka, pa sam, kao ne­ka­da iz­u­ze­tan ma­te­ma­ti­čar, uspio da kon­tro­li­šem bo­lest – na­vo­di Vu­ji­čić.
Po­ru­ču­je da je pri­je sve­ga za­hva­lan pri­ja­te­lju Vla­di­mi­ru Klič­ku ko­ji mu pla­ća fi­zi­o­te­ra­pe­u­ta iz Švaj­car­ske Ve­ru Špaj­ger i ško­lo­va­nje si­na. Za nje­ga je tu i Pe­tar Jo­co­vić sa ko­jim ra­di, a is­ti­če i pri­ja­te­lja Da­mi­ra Ška­ra, hr­vat­skog bok­ser­skog šam­pi­o­na ko­ji ga je pr­vi po­sje­tio u Nik­ši­ću ka­da je te­ško obo­lio.
– Po­čeo sam da bok­su­jem sa 23 go­di­ne. Bio sam to­li­ko mr­šav da me je sva­ka dje­voj­ka mo­gla pre­bi­ti. Sa 196 cen­ti­me­ta­ra vi­si­ne i 77 ki­lo­gra­ma te­ži­ne ni­je­sam mo­gao po­di­ći teg od 30 ki­lo­gra­ma. Pr­vi meč sam imao sa pro­tiv­ni­kom ko­ji me je bio mje­se­ci­ma, ali sam ga na kra­ju ipak po­bi­je­dio. Uspio sam da se pro­bi­jem do svjet­ske po­zor­ni­ce bok­sa i znam da sve mo­že da se po­stig­ne ka­da se vje­ru­je u se­be – uvje­ra­va Vu­ji­čić.
Vu­ji­čić is­ti­če da ni­kad ni­je iz­gu­bio vo­lju za ži­vo­tom.
– Mi­ši­ći su mi funk­ci­o­nal­ni, men­tal­no sam zdrav, i sa­mo idem da­lje da se bo­rim. Apa­rat u Du­brov­ni­ku po­mo­ću ko­jeg se tre­ni­ra hod ne­vje­ro­va­tan je i na­dam se do­brim re­zul­ta­ti­ma. Ni­kad ni­sam iz­gu­bio vo­lju za ži­vo­tom. Ta­ko da i sa­da vje­ru­jem u naj­bo­lji is­hod. Pro­tiv­ni­ke sam po­bje­đi­vao no­ka­u­tom, pa se na­dam da ću ta­ko i bo­lest sa­vla­da­ti – op­ti­mi­sti­čan je Vu­ji­čić, ko­ji se u Du­brov­ni­ku na­la­zi na li­je­če­nju.
M.S.


Mla­di da iza­đu iz ka­fi­ća

Vu­ji­čić mla­dim lju­di­ma po­ru­ču­je da tre­ba da vje­ru­ju u svo­je sno­ve i da se bo­re.
– Ne­ka iza­đu iz ka­fi­ća i pre­sta­nu da ku­ka­ju ka­ko ne­ma po­sla. Ne­ka na­đu se­bi ne­ku svr­hu. Čo­vjek ko­ji za­i­sta ho­će da ra­di na­ći će ne­ki po­sao – is­ti­če on.
Na­gla­ša­va da po­štu­je mla­de, te da im če­sto go­vo­ri da su bo­lji od sta­ri­jih.
– Sa­vje­tu­jem ih da uče i da se ba­ve još ne­čim što ih is­pu­nja­va. Mo­gu da tre­ni­ra­ju ne­ki sport ili da se ba­ve mu­zi­kom. Uvi­jek se mo­že do­ći do onog što se že­li sa­mo se za to tre­ba bo­ri­ti – za­klju­čio je Vu­ji­čić.