Ali ov­dje, ra­di oprav­da­nja Mi­ha­i­la Ljer­mon­to­va, re­ći ću, da je on, kad je po­stao mo­mak, mlad mu­ška­rac, uvje­ren u se­be i u svo­ju sna­gu, ako i ni­je bio lje­po­tan, ali jest sna­žna ta­len­to­va­na lič­nost, vje­što je umio da oča­ra že­ne, i da se ozbilj­no za­lju­bi, mo­gao je čak da po­ne­kad ma­šta o za­jed­nič­kom ži­vo­tu. Da li sa Ka­ti­com Su­ško­vom, Va­renj­kom Lo­pu­hi­nom, ili ka­sni­je sa Ma­ri­jom Ščer­ba­to­vom? Ali opet ta de­spot­ska ba­ba, Je­li­sa­ve­ta Alek­se­jev­na, ko­ja ga je vo­lje­la, kao i u slu­ča­ju oca, oštro i gru­bo je re­kla unu­ku da ona, dok je ži­va, bla­go­slov na že­nid­bu, a to zna­či ni pra­vo na na­sljed­stvo, ne­će da­ti. Ali tu istu Va­renj­ku Lo­pu­hi­nu, na pri­mjer, ili Ka­ti­cu Su­ško­vu, ni­jed­na po­ro­di­ca ne bi da­la za si­ro­ma­šnog ple­mi­ća bez na­sled­stva. Već 1840. go­di­ne, ka­da je Ljer­mon­to­vu bi­lo dva­de­set pet go­di­na, uz­rast po svim obi­ča­ji­ma to­ga vre­me­na sa­svim po­go­dan za že­nid­bu, J.A. Ver­šča­gi­na pi­še svo­joj kćer­ki Alek­san­dri, Ljer­mon­to­vlje­voj do­broj pri­ja­te­lji­ci, ko­ja je već bi­la uda­ta u Nje­mač­koj za ba­ro­na He­ge­la: „Če­sto se pre­pi­rem sa Je­li­sa­ve­tom Alek­se­jev­nom Ar­se­ni­je­vom. Ona ne­će da ču­je o Mi­ši­noj že­nid­bi dok je ona ži­va. „Vo­lje­će” ka­že – že­nu, a to bi me­ne mu­či­lo, i ne­ću do­zvo­li­ti da se on že­ni dok sam ja ži­va...”
Pa i on sam, na­vik­nut na ras­ko­šni ži­vot, te­ško da bi ri­zi­ko­vao da se že­ni bez pre­bi­je­ne pa­re u dže­pu, bez ba­bi­nog bla­go­slo­va i da ta­ko se­be i svo­ju po­ro­di­cu osu­di na osku­dan ži­vot. Slič­ni slu­ča­je­vi su se do­ga­đa­li me­đu ple­mić­kim po­ro­di­ca­ma, ali ne ta­ko če­sto. Me­ni se, re­ci­mo, či­ni da se na ta­kvu uda­ju za si­ro­ma­šnog čo­vje­ka, mo­gla od­lu­či­ti kne­gi­nja Ščer­ba­ko­va, ko­ja je iskre­no vo­lje­la pje­sni­ka, i ko­ja je, uz to, pro­šla su­ro­vu ško­lu ži­vo­ta.
Na­rav­no, da ni­je bi­lo tog ne­sreć­nog dvo­bo­ja, kad bi na­pu­nio tri­de­set go­di­na, mo­žda bi se ba­ba mo­gla smi­lo­va­ti i po­če­ti da raz­mi­šlja o pra­u­nu­ča­di­ma. Ali to vri­je­me, na­ža­lost, pje­snik ni­je do­ži­vio. I zbog to­ga, za­ba­vlja­ju­ći se sa­mo či­stom lju­ba­vlju, on se ni­je mo­gao na­da­ti raz­vo­ju ozbilj­nih od­no­sa. On je sam umi­ri­vao svo­ja osje­ća­nja, ismi­ja­vao je, i uvi­jek se za­u­sta­vljao na li­ni­ji opa­sno­sti. Vo­le­ći ozbilj­no Ka­ti­cu Su­ško­vu, otvo­re­no se ismi­ja­vao nad njom, ubi­ja­ju­ći ta­ko u se­bi sop­stve­na osje­ća­nja.
O to­me je pi­sao u sti­ho­vi­ma:
„On je iz­ne­na­da ši­rio buč­ni glas,
U čast pre­li­je­pe i sr­cu dra­ge dje­ve-
I ču­je se po­če­tak pje­sme! Ali dža­ba!
Do kra­ja je ni­ko do­pje­va­ti ne­će!”...
Eto, i sam Mi­ha­il Ljer­mon­tov, ni jed­nu svo­ju pje­smu o lju­ba­vi ni­je do kra­ja do­pje­vao. U stva­ri, Ljer­mon­tov ni­je ni imao ta­ko mno­go ozbilj­nih lju­bav­nih ve­za. Uosta­lom, i dje­voj­ke su do­volj­no bi­le oba­vi­je­šte­ne o bes­kom­pro­mi­snoj ba­bi. O mla­do­že­nji Ljer­mon­to­vu ni­ko ni­je ma­štao. Zbog to­ga se kod nje­ga, u po­gle­du lju­bav­nih od­no­sa, u osno­vi, sve svo­di­lo na „da­ju ili ne da­ju”... I u svo­joj lju­bav­noj li­ri­ci, pje­snik ni­je mno­go ocr­ta­vao po­sma­tra­ne li­ko­ve, ko­li­ko je fik­si­rao svo­ja lju­bav­no-tra­gič­na pre­ži­vlja­va­nja. O to­me je do­sta oštro pi­sao fi­lo­zof Vla­di­mir So­lo­vjov:
„U svim lju­bav­nim te­ma­ma Ljer­mon­to­va glav­no in­te­re­so­va­nje ne pri­pa­da lju­ba­vi, ni­ti vo­lje­nom, ne­go onom „JA” ko­je vo­li. U svim nje­go­vim lju­bav­nim dje­li­ma osta­je ne­ras­tvo­ri­vi ta­log ca­ru­ju­ćeg, mo­žda i ne­svje­snog ego­i­zma... Pri­mi­je­ti­će­te de se u nje­go­vim dje­li­ma sko­ro ni­kad ne iz­ra­ža­va pra­va lju­bav, u tre­nut­ku ka­da ona osva­ja du­šu i is­pu­nja­va ži­vot. Kod Ljer­mon­to­va je ona već pro­šla, ne vla­da­ju­ći sr­cem, i mi vi­di­mo sa­mo oča­ra­va­ju­ću igru uspo­me­na i fan­ta­zi­ja...”
On je da­vao pred­nost, ili pra­vom, bez udva­ra­nja, dru­že­nju sa pa­met­nim že­na­ma, ili da se vu­če sa pre­li­je­pim ra­do­daj­ka­ma, da bi ostva­rio fi­zič­ku lju­bav, i ni­šta vi­še. On ni­je mo­gao od­go­vo­ri­ti na ozbilj­no osje­ća­nje lju­ba­vi. U stva­ri, on je iz Mo­skve po­bje­gao od Va­renj­ke Lo­pu­ho­ve, ko­ja mu se kle­la u vječ­nu lju­bav i ini­ci­rao in­tri­gu u Pe­ter­bur­gu sa Je­ka­te­ri­nom Su­ško­vom, či­me je ubr­zao uda­ju Lo­pu­hi­ne. Po­bje­gao je on i od Ma­ri­ne Ščer­ba­ko­ve, pre­stav­ši da sa njom kon­tak­ti­ra po­sli­je dvo­bo­ja sa Ba­ran­tom. Ma­ri­ja Alek­se­jev­na se od sve te bu­ke oko dvo­bo­ja, pre­se­li­la iz San Pe­ter­bur­ga u pje­sni­ko­vu rod­nu Mo­skvu. Ljer­mon­tov se sre­tao sa njom u ma­ju 1840. go­di­ne, ali krat­ko i opra­šta­ju­ći se za­u­vi­jek. A. I. Tur­ge­njev je u dnev­ni­ku za­pi­sao:„Bio sam kod knja­gi­nje Ščer­ba­to­ve. Kroz su­ze se smi­je. Vo­li Ljer­mon­to­va...”
Mi­slim da je ona mo­gla bi­ti do­bra i pri­vr­že­na že­na pje­sni­ka, ko­ja bi sve shva­ti­la i pri­hva­ti­la. Mo­žda u tom slu­ča­ju ne bi bi­lo tog dvo­bo­ja. Ona to ne bi do­zvo­li­la. Po­sli­je dvo­bo­ja sa Fran­cu­zom Ba­ran­tom, knja­gi­nja je pi­sa­la: „...Ja sam sreć­na što oni ni­je­su po­vri­je­di­li je­dan dru­go­ga. Vi­še vo­lim da me svi osu­de, a da ta dva glu­pa­ka osta­nu sa svo­jim ro­di­te­lji­ma. Jer znam što zna­či ta­kav gu­bi­tak.” Ma­ri­ji Alek­se­jev­noj je ubr­zo po­sli­je dvo­bo­ja umro dvo­go­di­šnji sin, i od­mah se njen dom, knja­žev­ska po­ro­di­ca Ščer­ba­to­vih od­re­kao od nje i li­šio je go­to­vo či­ta­vog knja­žev­skog na­sled­stva, ko­je joj je osta­lo na­kon smr­ti mu­ža, knja­za Ščer­ba­to­va. Ta­ko je ona, bez ob­zi­ra na svo­ju mla­dost i lje­po­tu, ni­je bi­la obez­bi­je­đe­na i bez­bri­žna ple­mić­ki­nja. Na­šla je sna­ge da is­tra­je i sa­ču­va svoj do­bri i bri­žni ka­rak­ter. Vo­lje­la je i sa­mog Ljer­mon­to­va i nje­go­vu po­e­zi­ju. Ali joj, oči­gled­no, ni­je bi­lo su­đe­no.(Na­sta­vi­će se)