Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Vra­ća­ju­ći se objek­tiv­no­sti „film­skog oka”, Rut­man je uči­nio nje­go­vim sa­dr­ža­jem ani­mal­nog, a ne dru­štve­nog čo­vje­ka. Isto ta­ko je dao iden­tič­nu emo­tiv­nu vri­jed­nost ri­je­či­ma i šu­mo­vi­ma, kri­ko­vi­ma i mu­zi­ci, čo­vje­ku i ma­ši­ni u zvuč­noj par­ti­tu­ri fil­ma Me­lo­di­ja svi­je­ta, kao i u mon­ta­ži ton­ske tra­ke u fil­mu „Vi­kend”, „film bez sli­ka”, ko­ji se pri­je mo­že sma­tra­ti na­go­vje­šta­jem ra­di­o­fon­ske mon­ta­že ne­go pri­no­som isto­ri­ji fil­ma.
Val­ter Rut­man ro­đen je u Frank­fur­tu. Ba­ve­ći se sli­kar­stvom sve vi­še je is­po­lja­vao že­lju za is­tra­ži­va­njem u do­me­nu ap­strak­ci­ja i to ga je 1922. go­di­ne od­ve­lo do eks­pe­ri­men­tal­nog fil­ma. U svo­jim pr­vim dje­li­ma is­tra­ži­vao je od­no­se raz­li­či­tih ka­dro­va i fo­to­gra­fi­ja, stim što mu je po­seb­na pre­o­ku­pa­ci­ja bi­la film­ski ri­tam, na­la­ze­ći u nje­mu osno­vu vi­zu­el­ne mu­zi­ke.
Na­kon ove eks­pe­ri­men­tal­ne fa­ze 1927. go­di­ne stva­ra svoj ču­ve­ni film „Ber­lin, sim­fo­ni­ja ve­le­gra­da”. Sa­ra­đu­je kao re­di­telj i mon­ta­žer sa mno­gim re­di­te­lji­ma, a ra­dio je u Fran­cu­skoj i Ita­li­ji i po­seb­no se ba­vio sni­ma­njem do­ku­men­tar­nih fil­mo­va i is­tra­ži­va­nji­ma mo­guć­no­sti nji­ho­vog iz­ra­za.
U kru­gu avan­gard­nih stva­ral­ca ko­ji su či­ni­li svo­jim ide­ja­ma, stra­sti­ma i dje­li­ma Vi­king Eve­ling, Oskar Fi­šin­ger, Val­ter Rut­man, Ha­ne Rih­ter, iz­raz je ve­zi­van za ri­tam, kon­tra­ste, slo­bod­no is­po­lja­va­nje, ukla­nja­nje gra­ni­ca iz­me­đu ra­ci­o­nal­nog i ira­ci­o­nal­nog, či­ste for­me i sve ono što je mo­glo da do­pri­ne­se uvje­re­nju da je film auten­tič­na umjet­nost ko­ja ne­ma po­tre­be za opo­na­ša­njem ni li­te­ra­tu­re ni te­a­tra.
Uz to ovi umjet­ni­ci su di­je­li­li i mno­ga shva­ta­nja Žer­me­ne Di­lak o sen­zi­bil­no­sti vi­zu­el­nog uti­ska i zna­ča­ju ko­ji sli­ka ima u fil­mu po­is­to­vje­će­nom sa sa­mom for­mom. U svo­jim is­tra­ži­va­nji­ma po­je­di­ni umjet­ni­ci ni­su se za­dr­ža­va­li sa­mo na raz­vo­ju po­kre­ta, ana­li­zi rit­ma, ti­me ka­ko da od sva­ko­dnev­nih po­ja­va do­đu do su­štin­skih ele­me­na­ta sa­me pri­ro­de i svo­jih sop­stve­nih sno­va. Pri to­me ni­su za­po­sta­vlja­li psi­ho­lo­ške va­le­re, dram­ski in­ten­zi­tet zbi­va­nja, emo­ci­o­nal­nost i sve one vri­jed­no­sti ko­je su se po­tvr­di­le i u avan­gard­nim for­ma­ma, već su na­gla­ša­va­li slo­bo­du kre­a­ci­je u do­me­nu ta­ko­zva­nog in­te­gral­nog uti­ska i iz­ra­za ko­ji će bi­ti osno­va svo­je sop­stve­ne este­ti­ke. To ne­pre­kid­no is­ti­ca­nje oso­be­no­sti iz­ra­za, pra­vog i iz­vor­nog dje­la u ko­me će bi­ti do­volj­no osje­ćaj­no­sti, ma­šte, lu­cid­no­sti, svje­tlo­sti, mu­zi­ke i rit­ma na­vo­di­lo ih je na raz­li­či­ta is­tra­ži­va­nja — od či­ste ap­strak­ci­je i slo­bod­nih li­ni­ja do po­tvr­đi­va­nja osnov­nih te­za u do­ku­men­tar­nom ma­te­ri­ja­lu. U tom do­me­nu sva­ka­ko je je­dan od naj­in­te­re­sant­ni­jih eks­pe­ri­me­na­ta iz­veo sam Val­ter Rut­man, a nje­go­vo dje­lo „Ber­lin, sim­fo­ni­ja ve­le­gra­da” po­sta­lo je kla­sič­na vri­jed­nost i sim­bol mo­guć­no­sti pra­vog iz­ra­za u do­ku­men­tar­nom fil­mu. Rut­man je za­jed­no sa svo­jim uče­ni­ci­ma do­sta is­tra­ži­vao upra­vo taj od­nos te­me i rit­ma i sa­mog iz­ra­za. Svi su se oni za­pra­vo vi­še ba­vi­li te­o­ri­jom ne­go pro­duk­ci­jom, a fil­mo­ve ko­je su ra­di­li ma­hom su pre­tva­ra­li u do­ka­ze svo­jih shva­ta­nja i no­vih iz­ra­žaj­nih mo­guć­no­sti. Me­đu­tim, sam Rut­man ni­kad ni­je do kra­ja po­put ne­kih dru­gih oti­šao u eks­trem­nost pre­pu­šta­ju­ći se pot­pu­no na­če­li­ma slo­bod­ne for­me i ap­straj­kci­je.
Te­ma ga je ve­o­ma in­te­re­so­va­la, ta­ko da je bra­nio nje­no pri­su­stvo u fil­mu i sma­trao da je ona ono pra­vo je­zgro ili ener­gi­ja ko­ja pod­sti­če ma­štu, po­kret i sam ri­tam.
(Na­sta­vi­će se)