Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić


Ka­kva, mo­lim vas, lo­pov­ska dru­ži­na?! Ta­man po­sla. I u pra­vu je ona dru­ži­na, mi­slim agen­ci­ja ko­ja je za­bra­ni­la emi­to­va­nje, mi­slim spo­to­va, uvre­dlji­ve sa­dr­ži­ne. Gdje bi nam kraj bio, bes­kraj­na mu­ko, da još poč­ne­mo i da se vri­je­đa­mo, pa još i ona­ko elek­tron­sko-me­dij­ski?! To bi tek bi­la pro­past u na­šem pro­pa­lom di­vljem car­stvu ko­je je sve sa­mo ni­je, ono što je­ste: lo­pov­ski raj i ši­šnjar­ska če­žnja...
Pa još ta­mo nji­ma da se ka­že da su ne­ka dru­ži­na?! Ne­moj­te se igra­ti ugle­dom i obra­zom dru­ži­ne ko­ja ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa lo­po­vlu­kom ili, ne dao Vr­hov­ni, sa ne­po­šte­njem i ne­mo­ra­lom! I to ta­ko jav­no, pa još elek­tron­ski, da svi sli­jep­ci vi­de i da svi glu­va­ći ču­ju i da, shod­no svo­jim ču­li­ma, do­ne­su pra­vu od­lu­ku na iz­bo­ri­ma i, na­rav­ski, osi­gu­ra­ju dru­ži­ni na če­lu još jed­nu mu­ku i ne­vo­lju ko­ja se zo­ve vječ­na­ja vlast...
Gdje to u euro­a­tlant­skom ko­smo­su ima da se dru­ži­na na vla­sti jav­no, pa još elek­tron­ski, na­zo­ve lo­pov­skom dru­ži­nom?! Da su, ne dao glav­ni Me­šter, lo­pov­ska dru­ži­na ka­ko bi mo­gli vječ­no bi­ti na vla­sti? Is­pa­lo bi, zlo ne ču­lo, da je lo­po­vluk naj­i­spla­ti­vi­ja dje­lat­nost i da se lu­pe­šti­na ne ka­žnja­va, već na­gra­đu­je no­vim man­da­ti­ma i no­vim ča­rob­nim li­li­hi­pi­ma ko­ji od sil­no­ga li­za­nja po­sta­ju sve ve­ći i ve­ći kao, uosta­lom, u sva­kom uma­lo da ka­že­mo, lo­pov­skom ra­ju...
Bez­oč­no je, a i van pa­me­ti, na­zva­ti ta­mo njih ta­mo ne­ka­kvom dru­ži­nom, i to na sav glas pred vi­še­ti­suć­nim pu­bli­ku­mom ko­ji i ni­je na­vi­kao osim pra­ved­no isti­no­lju­bi­vo i po­šte­no, o če­mu, mo­lim vas, svje­do­če re­zul­ta­ti svih na­ših iza­bra­nih iz­bo­ra u ovom mi­le­ni­ju­mu, a vje­ro­vat­no i pri­je Ras­pe­to­ga. Ka­ko bi se, o non­sen­sa, o ap­sur­da, o tem­po­ra, o mo­res, mo­glo do­go­di­ti da je­dan, kao što je re­če­no, ta­kav i ta­kav na­rod, vječ­no iz­a­bi­ra ta­kvu i ta­kvu dru­ži­nu? Ne mo­že to da bu­de iako se če­sto de­ša­va i još če­šće po­du­da­ra...
Gdje mo­že sa­vje­sni i lo­jal­ni gra­đa­nin da iza­be­re ta­mo ne­ku, da ne ka­že­mo, ne bi­lo pri­mije­nje­no, lo­pov­sku dru­ži­nu?! I to naš lo­jal­ni i sa­mo­svje­sni gra­đa­nin ko­ji do­bro zna da pro­ci­je­ni i na­ni­ša­ni. Do­bro če­lja­de na do­brom iz­bor­nom mje­stu do­bro zna da odvo­ji ži­to od ku­ko­lja u ovim na­šim ku­kolj­skim vre­me­ni­ma. I za­što bi se, da vas opet pri­u­pi­tam, bi­ra­lo ži­to, a vre­me­na su ta­kva ka­kva su? Uosta­lom, po re­zo­nu na­še gra­đan­ske ve­ći­ne, po­ne­kad ži­to mo­že da slo­mi vo­de­nič­ki to­čak, pa i, po­mje­ri se s mje­sta, i ci­pan-ci­je­lu vo­de­ni­cu. Ja­šta, od to­ga se tre­ba ču­va­ti, kao što bi re­kla okle­ve­ta­na, uma­lo ne re­koh, lo­pov­ska dru­ži­na. Što bi se sta­ro­grč­ki re­klo: ne­ka dru­gi me­lju svo­je ži­to, na­ma je i ku­kolj do­bar. A do­bro se, još od sta­ro­grč­kog ze­ma­na zna: či­ji ku­kolj, to­ga je i nji­va...
Gdje to, mo­li­ću li­je­po, pod ovom ka­pom euro­a­tlant­skom i mon­di­ja­li­stič­kom, ima da jed­no gra­đan­stvo to­li­ko stra­šno i to­li­ko pu­ta gri­je­ši?! Ne mo­že to da bu­de, iako se ve­o­ma če­sto de­ša­va. Dru­ži­na, tol­ku­jem, mo­že da te pre­va­ri jed­nom, pa i dru­gi put, ali ka­ko ta dru­ži­na, okle­ve­ta­na, re­koh li kao lo­pov­ska, mo­že da te pre­va­ri sto jed­nom ili­ti sto dva pu­ta?! Ne bi­va to, iako je naš uni­kum če­sta po­ja­va...
Ka­ko to, opro­sti­te ovom ne­zna­ven­ku, pri­pad­nik da ne ka­žem okle­ve­ta­ne lo­pov­ske dru­ži­ne, mo­že bi­ti po­šte­ni član ne­po­šte­ne ban­de. I ko­je su to, naj­ljep­še vas mo­lim i ku­mim- po­šte­ne ban­de?! Po­šte­ni član lo­pov­ske dru­ži­ne, ne bi­va... Osim, po­ne­kad i po­ne­gdje, a po­če­sto i ov­dje. Ne­po­šte­ni ban­dit u po­šte­noj ban­di, ne bi­va... Osim u na­šoj je­zi­voj baj­ci. Upra­vo je je­dan ne­po­šte­ni u po­šte­noj za­vr­šio ta­mo gdje za­vr­ša­va­ju uglav­nom po­šte­ni i po­ne­kad i ne­po­šte­ni. Dru­ži­na je dru­ži­na i sa njom se ni­je igra­ti i ne tre­ba je, Mo­loh da pro­sti, na­zi­va­ti, ta­mo ne­kom, da pro­sti­te, ban­dom...
Ka­ko dru­ži­na, sa­klo­ni i sa­ču­vaj, mo­že bi­ti ban­da? Dru­ži­na je, valj­da, po oka­me­nje­noj lo­gi­ci stva­ri, stvar dru­gar­stva, a ban­da je, za­što ne re­ći, stvar ban­di­ti­zma... Pa ka­ko on­da jed­nu dru­ži­nu ko­ja ne­ma ve­ze sa ban­di­ti­zmom na­zva­ti, o kle­ve­te, lo­pov­skom dru­ži­nom?! Ili je lo­po­vluk mo­žda dru­gar­ska stvar ili dru­go­vi mo­žda i ne zna­ju da su im naj­bo­lji dru­go­vi lo­po­vi, kao što je vr­lo ma­lo vje­ro­vat­no, ali je, ipak, naj­če­šće. Za­što bi, uosta­lom, drug znao da mu je drug lo­pov? Dru­gar­stvo se če­sto, kao što do­bro zna­mo ne za­sni­va na iskre­no­sti ne­go na in­te­re­si­ma. Elem, po­šte­ni drug ima in­te­res da se udru­ži sa dru­gom lo­po­vom i ve­se­li te, Mi­lo! Na tom ne­po­šte­nom po­šte­nju ute­me­lje­na je, ko­li­ko zna­mo, sva­ka mo­der­na dr­ža­vi­ca, pa ka­ko ne­će i ovaj naš ubo­gi i po­šte­ni bun­ker­čić ko­jim vla­da ne­ka­kva ču­de­sna dru­ži­na ko­joj se ne zna ni kra­ja ni kon­ca...
Okre­ni-obr­ni, zgr­ni i na­vr­ni, kle­vet­ni­ci mo­ra­ju bi­ti po­kaj­ni­ci. Re­koh li: ako se lo­pov ne ka­je zboh lo­po­vlu­ka ne zna­či da se onaj ko­ji je lo­po­va na­zvao lo­po­vom ne mo­ra po­ka­ja­ti zbog kle­ve­te. I šta je kle­ve­ta ako ni­je u po­gre­šno vri­je­me iz­re­če­na pra­va isti­na? Ni­kad se ne de­ša­va, ali je če­sta po­ja­va da ni­je lo­pov onaj ko­ji kra­de, već onaj ko­ji ko­je­vi­te­za: dr­ži­te ono­ga ko­ji kra­de, to jest, da iz­vi­ni­te-drž’ lo­po­va!
I po­red to­li­ko li­je­pih dru­ži­na, a jed­na je po­me­nu­ta u na­slo­vu (i u njoj je, ko­li­ko se sta­rac sje­ćam, i je­dan dje­čak Mi­lo) na­ma baš za­pa­de ova­kva, da ne ka­žem ka­kva, dru­ži­na. Iz­vi­nja­vam se Pe­ri Kvr­ži­ci zbog kle­ve­te, a osta­li kle­vet­ni­ci ne­ka pri­stu­pe po­ka­ja­nju...
(Autor je književnik)