-Pi­še: Di­je­go Ru­bio

Za­pad­ne de­mo­kra­ti­je se su­o­ča­va­ju s pri­jet­njom pe­si­mi­zma. Ne­dav­ne an­ke­te po­ka­zu­ju da 65 od­sto Evro­plja­na i Sje­ver­no­a­me­ri­ka­na­ca mi­sli da je svi­jet po­stao go­re mje­sto za ži­vot i da će mla­đe ge­ne­ra­ci­je bi­ti si­ro­ma­šni­je od pret­hod­nih, dok sa­mo šest od­sto sma­tra da je svi­jet sve bo­lji. Ovaj zlo­kob­ni uti­sak pro­pa­da­nja ne uti­če sa­mo na na­še eko­no­mi­je i in­di­vi­du­al­no po­na­ša­nje (ta­ko što od­vra­ća lju­de od in­ve­sti­ra­nja i po­ve­ća­va stres) već ima i do­sad ne­vi­đe­ne po­li­tič­ke po­sle­di­ce.
Pe­si­mi­zam je tra­di­ci­o­nal­no po­ve­zan sa uz­dr­ža­va­njem od gla­sa­nja. Ni­ska oče­ki­va­nja od bu­duć­no­sti i ni­sko po­vje­re­nje u vla­de od­u­vi­jek su do­vo­di­li do gra­đan­ske apa­ti­je i ne­za­in­te­re­so­va­no­sti za po­li­ti­ku, što je če­sto re­zul­ti­ra­lo ni­skom iz­la­zno­šću na iz­bo­ri­ma. Ali, po­slije fi­nan­sij­ske kri­ze 2008. stva­ri su se pro­mi­je­ni­le uto­li­ko što su se od uvo­đe­nja mje­ra šted­nje po­ja­vi­li po­pu­li­stič­ki li­de­ri sprem­ni da ob­no­ve no­stal­gi­ju za do­brim sta­rim vre­me­ni­ma i ti­me pri­do­bi­ju po­dr­šku gla­sa­ča za pro­mje­nu dru­štve­nog statusa quo.
To se naj­pri­je do­go­di­lo u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, gdje je UKIP uspio da re­fe­ren­dum o Breg­zi­tu pre­tvo­ri u is­tra­ži­va­nje jav­nog mnje­nja o to­me da li se sta­nje u ze­mlji po­pra­vi­lo od nje­nog ula­ska u EU pri­je 40 go­di­na. Bri­tan­ci ko­ji vje­ru­ju da im je sa­da bo­lje ne­go 1973. gla­sa­li su za osta­nak; ve­ći­na ko­ja je pro­ci­je­ni­la da joj je go­re ne­go pri­je gla­sa­la je za Breg­zit.
Ne­što slič­no se do­go­di­lo i na ame­rič­kim pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma. Stu­di­ja Is­tra­ži­vač­kog cen­tra Pju (Pew) po­ka­za­la je da je ame­rič­ko dru­štvo po­di­je­lje­no na one ko­ji mi­sle da je da­nas ži­vot bo­lji ne­go 60-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka i ve­ći­nu ko­ja mi­sli da je go­ri (47 na­spram 49 od­sto). Ve­ći­na op­ti­mi­sta je gla­sa­la za Hi­la­ri Klin­ton dok je ve­ći­na pe­si­mi­sta po­dr­ža­la Do­nal­da Tram­pa, sta­ri­jeg čo­vje­ka ko­ji se ne za­la­že za pro­mje­nu ili ino­va­ci­ju (kao Oba­ma 2008), već nu­di da „Ame­ri­ku po­no­vo uči­ni ve­li­kom“ vra­ća­njem u neo­d­re­đe­no do­ba kad je ze­mlja – nje­ne bi­je­le hri­šćan­ske ma­nji­ne – uži­va­la eko­nom­sku i kul­tur­nu do­mi­na­ci­ju bez pre­se­da­na.
Vi­dje­li smo upo­tre­bu slič­nog go­vo­ra u Fran­cu­skoj i Nje­mač­koj, gdje Ma­rin le Pen i Fra­u­ke Pe­try no­stal­gič­nim gla­sa­či­ma nu­de uta­ba­ne pu­te­ve kao na­čin ob­na­vlja­nja iz­gu­blje­nog bla­go­sta­nja i „sjaj­ne pro­šlo­sti“: po­vra­tak na na­ci­o­nal­nu va­lu­tu, ja­ča­nje cen­tral­ne dr­ža­ve i pre­o­kre­ta­nje mul­ti­kul­tur­nih po­li­ti­ka iz pret­hod­nih de­ce­ni­ja. Ako po­bi­je­de ti pe­si­mi­stič­ki na­ra­ti­vi, li­be­ral­ni po­re­dak – a s njim i EU – na­ći će se u ozbilj­noj ne­vo­lji. Tre­ba po­sta­vi­ti sle­de­ća pi­ta­nja: oda­kle po­ti­ču ovi ta­la­si če­žnje za pro­šlo­šću? Ka­kve su po­sle­di­ce to­ga za li­be­ral­ni svjet­ski po­re­dak? I ka­ko da im se su­prot­sta­vi­mo? Kao što je dav­no is­ta­kao so­ci­o­log Fred Da­vis, no­stal­gi­ja je uobi­ča­je­ni od­go­vor dru­štve­nih gru­pa ko­je sma­tra­ju da je ugro­žen kon­ti­nu­i­tet nji­ho­vog iden­ti­te­ta, što se obič­no do­ga­đa u pe­ri­o­di­ma ozbilj­nih eko­nom­skih ili dru­štve­nih pro­mje­na. Br­ze pro­mje­ne iza­zi­va­ju ve­li­ku ne­la­go­du kod sre­do­vječ­nih i sta­ri­jih lju­di, ko­ji, uz­dr­ma­ni pri­vid­nom slo­že­no­šću, ne­sta­bil­no­šću i ne­ja­sno­ćom no­vih okol­no­sti, tra­že uto­či­šte u pro­hu­ja­lom do­bu ko­je vi­de kao bo­lje – čak i ako po­sto­je do­ka­zi da to ni­je tač­no.
Po­sto­je bar dva ob­ja­šnje­nja za ovaj fe­no­men. Pr­vo je ljud­ska ten­den­ci­ja da se sli­ka pro­šlo­sti ne gra­di mu­ko­trp­nim is­tra­ži­va­njem isto­rij­skih po­da­ta­ka već nje­nim su­prot­sta­vlja­njem sa­da­šnjo­sti – ako su dru­štve­na kre­ta­nja sa­da ne­pred­vi­di­va, mo­ra da je ra­ni­je sve bi­lo iz­vje­sno. Dru­go ob­ja­šnje­nje je po­zna­to kao „pri­stra­snost ru­ži­ča­ste re­tro­spek­ci­je“. Is­tra­ži­va­nja su po­ka­za­la da su sta­ri lju­di sklo­ni da pam­te do­ga­đa­je, po­seb­no one iz mla­do­sti i ra­ne zre­lo­sti, u ljep­šem svje­tlu, to jest kao po­zi­tiv­ni­je ne­go što su za­i­sta bi­li. Po­što smo pri­rod­no sklo­ni da po­na­vlja­mo is­ku­stva ko­ja pam­ti­mo kao do­bra, ta „la­žna sje­ća­nja“ mo­gu da nas ubi­je­de da su u pro­šlo­sti stva­ri bi­le bo­lje i ako ni­su i da is­kri­ve na­šu spo­sob­nost do­no­še­nja va­žnih od­lu­ka. Za­hva­lju­ju­ći tom dvo­stru­kom men­tal­nom pro­ce­su pro­šlost se če­sto za­mi­šlja kao „zlat­no do­ba“ – su­ge­stiv­na ide­ja ko­ju su u mo­der­noj isto­ri­ji po­li­ti­ča­ri, od Mu­so­li­ni­ja do Re­ga­na, če­sto ko­ri­sti­li da bi pri­gra­bi­li vlast.
Da­nas do­ži­vlja­va­mo dru­štve­ne i eko­nom­ske pro­mje­ne bez prem­ca. Za­to ni­je neo­bič­no što oni ko­ji se osje­ća­ju naj­po­go­đe­ni­ji­ma sko­ra­šnjim br­zim tran­sfor­ma­ci­ja­ma gla­sa­ju za par­ti­je ko­je obe­ća­va­ju po­vla­če­nje u si­gur­ne, to­ple vo­de ju­če­ra­šnji­ce, ka­da su vla­de bra­ni­le svo­je na­ci­o­nal­ne eko­no­mi­je, ka­da se mo­glo vje­ro­va­ti po­li­ti­ča­ri­ma i ka­da ro­bo­ti i stran­ci ni­su oti­ma­li po­slo­ve bi­je­lim mu­škar­ci­ma.
Ali ima ne­ko­li­ko stva­ri zbog ko­jih bi ta ten­den­ci­ja tre­ba­lo da nas za­bri­ne. No­stal­gi­ja je be­nig­na kao za­sla­đi­vač lič­nih uspo­me­na i na­dah­nu­će za pi­sa­nje isto­rij­skih ro­ma­na, ali mo­že bi­ti po­gub­na kao po­kre­tač na­de gla­sa­ča i osno­va vo­đe­nja po­li­ti­ke. Za to ima mno­go raz­lo­ga. Pr­vo, no­stal­gi­ja je var­lji­va. Ona je skok u ima­gi­nar­ni ča­mac za spa­sa­va­nje s bro­da ko­ji za­pra­vo ne to­ne. Zlat­no do­ba u ko­je po­pu­li­stič­ki po­kre­ti že­le da nas vra­te ni­ka­da ni­je po­sto­ja­lo. Is­tra­ži­va­nja ja­sno po­ka­zu­ju da pro­šlost ni­je bi­la bo­lja go­to­vo ni po če­mu. Dru­go, no­stal­gi­ja je opa­sna za­to što je na­zad­na. Par­ti­je de­sni­ce ko­ri­ste je za lu­ka­vo pla­si­ra­nje svo­jih kse­no­fo­bič­nih, sek­si­stič­kih i izo­la­ci­o­ni­stič­kih pro­gra­ma i spre­ča­va­nje na­pret­ka ka pra­ved­ni­jem dru­štvu.
Na kra­ju, no­stal­gi­ja po­dr­ža­va lo­še po­li­ti­ke, jer nas od­vo­di na pu­to­va­nje u ne­mo­gu­će. Ri­mej­ko­vi slav­nih fil­mo­va su obič­no lo­ši. A u po­li­ti­ci su oni bu­kval­no ne­mo­gu­ći. Dru­štva ne mo­gu da se kre­ću una­zad – ni­ko od nas ne mo­že – a ka­da to po­ku­ša­ju, re­zul­tat je obič­no ka­ta­stro­fa­lan: Mu­ga­be­ov Zim­bab­ve je do­bar pri­mjer. Na­da da ze­mlja mo­že na­pre­do­va­ti kre­ću­ći se una­zad li­či na vo­žnju uz pla­nin­ski put s po­gle­dom pri­ko­va­nim za re­tro­vi­zor. Bu­duć­nost mo­že iz­gle­da­ti za­stra­šu­ju­će i ne­iz­vje­sno, ali ona nam je je­di­na šan­sa. Lju­di­ma nas i či­ni pri­je sve­ga za­gle­da­nost u da­le­ke ho­ri­zon­te.
Pre­ve­la: Sla­vi­ca Mi­le­tić
Pe­šča­nik.net