-Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski

Da li su ne­dav­ne bal­kan­ske ra­to­ve uzro­ko­va­li po­li­ti­ča­ri ko­ji su la­ga­li no­vi­na­re a on­da po­vje­ro­va­li u ono što su pro­či­ta­li u no­vi­na­ma? Ili, da li bal­kan­ski na­ro­di, za­pra­vo, za­slu­žu­ju jed­ni dru­ge?
Ne­djelj­nik „Nju­jork ob­zer­ver”, list či­ji je vla­snik Dža­red Ku­šner, ujed­no zet i sa­vjet­nik Do­nal­da Tram­pa, pred­la­že is­cr­ta­va­nje no­vih gra­ni­ca na Bal­ka­nu. „Hr­vat­ska i Sr­bi­ja da po­di­je­le BiH, tre­ba do­zvo­li­ti Ko­so­vu da se uje­di­ni s Al­ba­ni­jom, Sr­bi­ja bi tre­ba­la da do­bi­je sje­ver Ko­so­va, a Ko­so­vo Pre­šev­sku do­li­nu, srp­ski ma­na­sti­ri bi do­bi­li eks­te­ri­to­ri­jal­nost i bi­li bi sta­vlje­ni pod za­šti­tu UN, Za­pad mo­ra da is­pra­vi svo­je gre­ške u ju­go­i­stoč­noj Evro­pi, pre ne­go što to uči­ni Ru­si­ja.”
Ko­li­ko je ovo sa­mo čla­nak u no­vi­na­ma, a ko­li­ko ne­ka vr­sta opi­pa­va­nja pul­sa bal­kan­skih po­li­ti­ča­ra, ali i jav­no­sti, te­ško je sa­da za­klju­či­ti. Mo­žda su ne­ki u Ame­ri­ci ko­nač­no shva­ti­li po­u­ke vi­jet­nam­skog ra­ta: ni­ka­da se ne mije­šaj u tu­đi gra­đan­ski su­kob. Mo­žda su ne­ki u Va­šing­to­nu ko­nač­no za­klju­či­li da je vrije­me da pre­sta­nu da la­žu i vje­ru­ju u svo­je la­ži, da je kraj sa­mo­za­va­ra­va­nja? Jer, Sr­bi i Al­ban­ci se na Ko­so­vu to­li­ko mr­ze da je ilu­zi­ja da mo­gu sreć­no da ži­ve u bi­lo ko­joj vr­sti mul­ti­et­nič­ke za­jed­ni­ce. Mr­ze jed­ni dru­ge, ali ži­ve jed­ni po­red dru­gih stal­no na ivi­ci eks­plo­zi­je. Ko­so­vo ni­je mje­sto na ko­jem mo­že da se eks­pe­ri­men­ti­še sa vi­še­kul­tu­ra­lo­šću. Pri­ča­ti o sta­bil­nom, mul­ti­et­nič­kom Ko­so­vu isto je što i „vruć led”, ili „su­va vo­da”. Pri­zna­va­njem ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va od stra­ne Za­pa­da ima­mo sa­da dvi­je Al­ba­ni­je, pr­vo­bit­nu i no­vu Al­ba­ni­ju na Ko­so­vu. Iako Al­ban­ci ni­su po­ka­za­li spo­sob­nost za upra­vlja­nje jed­nom, a ka­mo­li sa dvi­je dr­ža­ve.
Ka­da je BiH u pi­ta­nju, po­li­tič­ki ona ne po­sto­ji, po­sto­je sa­mo par­ti­je, ta­ko da je tu po­li­ti­ka vir­tu­el­na za­ba­va. U BiH vla­da­ju stran­ci s po­lu­ko­lo­ni­jal­nim pri­vi­le­gi­ja­ma. Is­pod te do­mi­na­ci­je je ne­spo­sob­na lo­jal­na po­li­tič­ka eli­ta ko­ja ne­ma vlast ni u BiH, pa ni u dru­štvu. Za­pra­vo, ni­ko ne­ma vi­zi­ju bu­du­će BiH; Sr­bi i Hr­va­ti ne­će da se vra­te u uni­tar­nu BiH, Bo­šnja­ci že­le oču­va­nje BiH i nje­nu uni­ta­ri­za­ci­ju, pri če­mu sve što ra­de u jav­nom ži­vo­tu ide za tim da se na­gla­se raz­li­ke, vjer­ske, je­zič­ke i na­ci­o­nal­ne. Že­le za­jed­nič­ku dr­ža­vu sa Sr­bi­ma i Hr­va­ti­ma u vre­me­nu ka­da u ci­je­loj BiH ne­ma ni za­jed­nič­ke isto­ri­je, pa čak ni za­jed­nič­kih ško­la. Re­zul­tat et­nič­kog či­šće­nja na svim stra­na­ma.
I ko­nač­no, Ma­ke­do­ni­ja, mo­že li ona osta­ti mul­ti­et­nič­ka po­red ova­kvog Ko­so­va? Je li Ma­ke­do­ni­ja dr­ža­va, ili na­ci­ja? Na „ma­ke­don­sko pi­ta­nje” sva­ko na Bal­ka­nu ima svoj od­go­vor. Ne­ki Sr­bi vi­de Ma­ke­don­ce kao ju­žne Sr­be, za Bu­ga­re su oni za­pad­ni Bu­ga­ri, za Gr­ke he­len­ska ma­nji­na ko­ja go­vo­ri slo­ven­ski je­zik, a Al­ba­ni­ja vi­di se­be kao si­lu za­štit­ni­cu Al­ba­na­ca ko­ji ži­ve u Ma­ke­do­ni­ji, ali i kao za­štit­ni­cu svih Al­ba­na­ca na Bal­ka­nu. Sr­bi­ja je pri­zna­la Ma­ke­do­ni­ju i ma­ke­don­sku na­ci­ju, Bu­ga­ri su pri­zna­li sa­mo dr­ža­vu, ali ne i na­ci­ju, Gr­ci su pri­zna­li dr­ža­vu pod ime­nom „Biv­ša Ju­go­slo­ven­ska Re­pu­bli­ka Ma­ke­do­ni­ja”, ali ni­su pri­zna­li i ma­ke­don­sku na­ci­ju.
Al­ban­ci u Ma­ke­do­ni­ji su se još 1992. na ile­gal­nom re­fe­ren­du­mu iz­ja­sni­li za auto­no­mi­ju za­pad­ne Ma­ke­do­ni­je i sva­ki put ka­da do­đe do kri­ze pri­je­te dr­žav­nom vr­hu i Ma­ke­don­ci­ma da će ak­ti­vi­ra­ti od­lu­ke re­fe­ren­du­ma i po­sta­vi­ti fi­zič­ku gra­ni­cu iz­me­đu Sko­plja i Te­to­va. Fi­zič­ku po­dje­lu Ma­ke­do­ni­je, ko­ja je kao re­flek­si­ja ko­sov­skih do­ga­đa­ja po­če­la 2000. go­di­ne, spri­je­čio je ta­da Za­pad pri­mo­rav­ši sve ak­te­re u kri­zi da sre­di­nom 2001. pot­pi­šu okvir­ni Ohrid­ski spo­ra­zum ko­jim se na ne­ki na­čin ga­ran­tu­je uni­tar­nost dr­ža­ve i iz­grad­nja mul­ti­et­nič­ke za­jed­ni­ce.
Naj­no­vi­ji do­ga­đa­ji u Ma­ke­do­ni­ji po­ka­zu­ju da je odr­ži­vost mul­ti­et­nič­ke dr­ža­ve vr­lo te­ška u uslo­vi­ma ka­da su rat­ni bub­nje­vi eks­trem­nih Al­ba­na­ca, uglav­nom ko­sov­skih đa­ka i do­se­lje­ni­ka sa Ko­so­va, da­kle ka­da su bub­nje­vi za kan­to­ni­za­ci­ju Ma­ke­do­ni­je vr­lo gla­sni. Kan­to­ni­za­ci­ja je sa­mo pr­va fa­za po­dje­le Ma­ke­do­ni­je.
U stva­ri, Ma­ke­do­ni­ja je ka­sno sti­gla na isto­rij­sku sce­nu, ona je zbog to­ga da­nas ugro­že­na i spo­lja i iz­nu­tra. Da bi uspje­la da for­mi­ra svoj na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet, neo­p­hod­ne su joj, kao i dru­gi­ma, pre­sti­žne isto­rij­ske re­fe­ren­ce. Za ma­ke­don­sku dr­ža­vu ime i isto­rij­ska sim­bo­li­ka ko­ju ono no­si pred­sta­vlja je­di­nu šan­su. Ma­ke­don­ci se­bi ne mo­gu da pri­u­šte ni naj­ma­nji ustu­pak ka­da je u pi­ta­nju na­ziv dr­ža­ve, iz­gled za­sta­ve, ili sa­dr­žaj him­ne. Bez to­ga ne­ma­ju iden­ti­tet.
Sa­da­šnja na­ci­o­nal­na struk­tu­ra na Bal­ka­nu re­la­tiv­no je no­va, sa­mim tim i na­ci­o­nal­ni iden­ti­te­ti još uvek pred­sta­vlja­ju sla­bu tač­ku. To je i glav­ni raz­log ge­o­po­li­tič­ke ne­sta­bil­no­sti i po­li­tič­kih pro­ble­ma u re­gi­o­nu. Dr­ža­ve ko­je su u sta­nju da stvo­re jak na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet ima­ju pri­vi­le­go­va­nu po­zi­ci­ju. Taj­na uspje­ha Grč­ke na tom pla­nu bi­la je i osta­će neo­kla­sič­ni mit.
Bal­kan, a po­seb­no nje­gov jug, ula­zi u opa­snu fa­zu. Za­pad je ra­ni­je in­ter­ve­ni­sao, bom­bar­do­vao, fi­nan­si­rao. Pa opet ni­šta. Al­ban­sko pi­ta­nje i da­lje pred­sta­vlja glav­nu opa­snost, to je bom­ba s od­lo­že­nim dej­stvom. Jer, do­ga­đa­ji u Ma­ke­do­ni­ji pri­je­te do­mi­no efek­tom…
www.iskra.co