-Pi­še: Alek­san­dar Pe­ro­vić

Ni­ka­da ni­je­sam bje­žao od par­ti­je ša­ha sa ja­čim igra­čem. Na­pro­tiv, uvi­jek sam je­dva če­kao pri­li­ku da na­u­čim od ne­kog ko zna vi­še i ko da­je šan­su sla­bi­jem da shva­ti gdje gr­je­ši. Ka­da bih, po­ne­kad, po­bi­je­dio bo­ljeg igra­ča od se­be, a tu po­seb­no mi­slim na dvo­ji­cu, oca i ku­ma, osje­tio bih is­kre­nu ra­dost, ne zbog sa­mog tri­jum­fa, već zbog to­ga što imam uz se­be ta­kve lju­de ko­ji da­ju, a ne kri­ju sop­stve­no zna­nje. Zna­te ono Zmaj Jo­vi­no: “ Ni­je zna­nje zna­nje zna­ti, već je zna­nje zna­nje da­ti”.
Ka­da sam se pro­fe­si­o­nal­no po­čeo ba­vi­ti za­šti­tom ži­vot­ne sre­di­ne, bio sam svje­stan da tre­ba ko­ri­sti­ti sva­ku pri­li­ku za uče­nje i sti­ca­nje no­vih vje­šti­na, jer je bi­lo oči­gled­no da po­sto­ji ogro­man pro­stor za pri­mje­nu ste­če­nih zna­nja, ali još va­žni­je i re­al­na po­tre­ba dru­štva da se una­pri­je­di po­sto­je­će pri­lič­no ne­po­volj­no sta­nje u ovoj obla­sti.
Na­ža­lost, vr­lo br­zo sam se uvje­rio da, za raz­li­ku od ša­ha, u ovoj ,,igri“ ne­ma baš mno­go “igra­ča” ko­ji su sprem­ni da po­di­je­le svo­je zna­nje sa oni­ma ko­ji že­le da na­u­če. Još br­že sam shva­tio da to ni­je po­sle­di­ca pro­fe­si­o­nal­ne su­je­te, već či­sti strah od gu­blje­nja po­zi­ci­ja, ste­če­nih na ve­o­ma upi­tan na­čin.
Ka­ko se ra­di o re­la­tiv­no no­voj obla­sti, ko­ja dosko­ra ni­je bi­la za­ni­mlji­va ni­ti eko­nom­ski per­spek­tiv­na, otvo­rio se pro­stor u kom su ni­čim neiza­zva­ni iz za­pu­šte­nih la­bo­ra­to­ri­ja i ka­bi­ne­ta, iz­ro­ni­li za ozbilj­ne stva­ri ne­do­ra­sli ka­dro­vi, sa­mo­pro­kla­mo­va­ni eks­per­ti, pla­gi­ja­to­ri i oti­ma­či tu­đih ide­ja, ko­ji su uspje­li da se si­ste­mu na­đu tač­no ka­da tre­ba.
Na­rav­no, ka­ko to već bi­va, ka­da je po­treb­no u za­kon­ski okvir uve­sti, sa sa­mog vr­ha na­mi­ri­san iz­vor pri­ho­da i mo­ći, for­mi­ra­ju se raz­li­či­te ko­mi­si­je, rad­na ti­je­la, eks­pert­ski ti­mo­vi, pa čak i in­sti­tu­cije, či­ji je za­da­tak oči­gled­no bio po­mo­ći naj­če­šće na­šim, a svjet­skim, in­ve­sti­to­ri­ma da što lak­še pro­đu kroz po­treb­ne pro­ce­du­re i u ho­du ili po oba­vlje­nom po­slu pri­ba­ve po­treb­ne sa­gla­sno­sti.
Na­rod­ski re­če­no “s kon­ca i s ko­nop­ca” skr­plje­na je po­treb­na sku­pi­na ko­joj je omo­gu­će­no da pi­še i mi­je­nja za­ko­ne, iz­da­je raz­li­či­te sa­gla­sno­sti i do­zvo­le, spro­vo­di is­tra­ži­va­nja ili us­po­sta­vlja ba­ze po­da­ta­ka, sa­ma se­bi da­je mi­šlje­nje o svo­jim od­lu­ka­ma i tu­ma­či sop­stve­ne po­stup­ke. Pa, za­što ne re­ći i od to­ga raz­vi­ja pri­va­tan bi­znis i uti­caj u dru­štvu.
Ti­pič­no za me­ne, ni­je­sam mo­gao pro­na­ći se­be u ta­kvim ,,eli­ta­ma“, ali sva­ka­ko je­sam pre­po­znao pri­li­ku da uoča­va­ju­ći raz­ne mal­ver­za­ci­je, na­mje­štalj­ke i ,,pe­gla­nja“, ne sa­mo upo­znam ka­ko sve (ne)funk­ci­o­ni­še u prak­si, već i stek­nem dra­go­cje­na zna­nja ko­ja su mi omo­gu­ći­la da iz­gra­dim sop­stve­no mi­šlje­nje, uva­ža­va­ju­ći su­šti­nu eko­lo­ške eti­ke.
Upra­vo za­to kao ne­ko ko se kroz gra­đan­ski eko­lo­ški ak­ti­vi­zam ba­vi pi­ta­nji­ma ži­vot­ne sre­di­ne, pre­po­zna­jem oba­ve­zu da jav­no uka­žem da je po­treb­no pre­i­spi­ta­ti sve sa­gla­sno­sti, ko­je su iz­da­te za po­tre­be iz­grad­nje po­stro­je­nja za pre­či­šća­va­nje ot­pad­nih vo­da, na­ro­či­to onih u Bu­dvi i Nik­ši­ću, da­lje za ma­le hi­dro­e­lek­tra­ne, po­seb­no na sje­ve­ru Cr­ne Go­re, za pla­no­ve upra­vlja­nja ot­pa­dom, po­go­to­vo za naj­ve­će in­du­strij­ske za­ga­đi­va­če TE Plje­vlja, To­šče­lik Nik­šić, KAP, za­tim do­zvo­le za pro­met, sa­ku­plja­nje i ob­ra­du ot­pa­da, za pro­met he­mi­ka­li­ja­ma i dru­ge do­ku­men­te ko­ji omo­gu­ća­va­ju ne­kon­tro­li­sa­nu eks­plo­a­ta­ci­ju pri­rod­nih re­sur­sa.
Po­što su zbog par­tij­skog raz­ra­ču­na­va­nja uki­nu­ti Za­vod za za­šti­tu pri­ro­de Cr­ne Go­re i Agen­ci­ja za za­šti­tu ži­vot­ne sre­di­ne, a u su­sret otva­ra­nju po­gla­vlja 27, ko­je će bi­ti naj­kom­plek­sni­je i fi­nan­sisjki naj­za­htjev­ni­je to­kom ci­je­log pro­ce­sa pre­go­vo­ra sa Evrop­skom uni­jom, vje­ru­jem da je pro­fe­si­o­nal­no mo­ral­no jed­nom pod­vu­ći cr­tu i pro­vje­ri­ti ka­ko u prak­si funk­ci­o­ni­še ono što je omo­gu­će­no iz­da­va­njem sa­gla­sno­sti i do­zvo­la, jer se je­di­no ta­ko šti­ti jav­ni in­te­res i spre­ča­va­ju even­tu­al­ne no­ve eko­lo­ške i eko­nom­ske po­sle­di­ce.
Pre­kom­po­zi­ci­ja nad­le­žno­sti bi tre­ba­la pod­ra­zu­mi­je­va­ti i re­vi­zi­ju ura­đe­nog.
Si­gu­ran sam da je to naj­bo­lji na­čin da shva­ti­mo ko­li­ko je va­žno su­štin­ski spro­vo­di­ti pro­ce­du­re, a ne sa­mo is­pu­nja­va­ti pu­ku for­mu, što je (pre)če­sto bio slu­čaj.
Re­ci­mo, ap­surd­no je u su­sret 1. ja­nu­a­ru 2018. go­di­ne, za­ko­nom de­fi­ni­sa­nom ro­ku za pri­ba­vlja­nje IPPC do­zvo­la, omo­gu­ća­va­ti To­šče­li­ku Nik­šić da do­bi­je eko­lo­šku sa­gla­snost po­je­di­nač­no za po­stro­je­nja ko­ja su već du­že u funk­ci­ji, a što ni­je za­kon­ski mo­glo bi­ti do­pu­šte­no.
Još ve­ći ap­surd je da­va­ti sa­gla­sno­sti za pla­no­ve za upra­vlja­nje ot­pa­dom, na­ro­či­to opa­snim, ko­ji se za­sni­va­ju na pri­vre­me­nim rje­še­nji­ma do go­di­nu da­na, ako zna­mo da se u mno­go du­žem pe­ri­o­du ge­ne­ri­sa­ni ot­pad skla­di­šti upra­vo na ta­kav na­čin i na istim lo­ka­ci­ja­ma.
Neo­p­hod­no je i pre­i­spi­ta­ti sve do­zvo­le ko­je su da­te fir­ma­ma ko­je ra­de ela­bo­ra­te pro­cje­ne uti­ca­ja na ži­vot­nu sre­di­nu i pla­no­ve za upra­vlja­nje ot­pa­dom, jer kva­li­tet do­ku­me­na­ta ko­ji idu na jav­nu ras­pra­vu če­sto je ne sa­mo po­ni­ža­va­nje gra­đa­na i za­in­te­re­so­va­ne jav­no­sti, već i ci­je­log si­ste­ma, uklju­ču­ju­ći i nad­le­žne in­sti­tu­ci­je, ko­je ne bi smje­le do­pu­sti­ti ta­kav pri­stup ob­ra­đi­va­ča.
Mo­žda ne­ko mo­že pre­va­rom ubje­di­ti tu­ri­ste da ka­na­li­za­ci­o­ni mulj ima lje­ko­vi­ta svoj­stva, ali ako nad­la­žne in­sti­tu­ci­je na to da­ju zva­nič­nu sa­gla­snost, on­da ima­mo pro­blem.
Za­to je po­treb­no da Agen­ci­ja za za­šti­tu ži­vot­ne sre­di­ne funk­ci­o­ni­še kao sa­mo­stal­no re­gu­la­tor­no ti­je­lo, uz mak­si­mal­nu tran­spa­rent­nost i pro­fe­si­o­nal­ni nad­zor u kom će uče­stvo­va­ti i ci­vil­no dru­štvo.
Na­rav­no bez mu­lja­nja i mu­lja­to­ra.
To­ga ne­ma u ša­hov­skim, ali ima u onim dru­gim par­ti­ja­ma.
(Autor je iz­vr­šni di­rek­tor Eko­lo­škog po­kre­ta “Ozon”)