- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Mo­že ne­ko po­mi­sli­ti da ja, ne daj bo­že, mr­zim Cr­nu Go­ru. Ka­žem, mo­že, jer u Cr­noj Go­ri je upra­vo ra­zu­mi­je­va­nje una­ka­že­no. Sko­ro da se ni­šta ne ra­zu­mi­je ka­ko je­ste. Kao da je pro­jek­to­va­no ne­ra­zu­mi­je­va­nje na ko­lek­tiv­nom pla­nu, ne­ka pre­ven­ti­va men­tal­ne ka­ta­stro­fe. Jer, su­sret s re­al­no­šću tre­ba one­mo­gu­ći­ti po ci­je­nu ži­vo­ta. Taj mo­gu­ći su­sret, ra­zo­rio bi ci­je­lu „dr­ža­vo­tvor­nu“ kon­struk­ci­ju. Za­to se ne­ko rje­še­nje i na­o­pa­ko ra­zu­mi­je ko­je nas odva­ja od stvar­no­sti. Stvar­ni ap­surd lak­še se pod­no­si, ako ga druk­či­je pro­či­ta­mo, i pre­po­kri­je­mo ne­kom dru­gom lo­gi­kom, ne­kim, ma­kar i vir­tu­el­nim smi­slom.
Zbog to­ga, imam pra­vo i oba­ve­zu da ka­žem - ko vo­li ova­kvu Cr­nu Go­ru, odvo­je­nu od svog te­me­lja - on je mr­zi, tj. – vo­li i pod­sti­če me­ta­sta­zu nje­nog na­ra­sta­ju­ćeg zla.
Sjen­ke ko­je su ob­u­ze­le ova­kvu Cr­nu Go­ru, naj­bo­lje se vi­de na pred­stav­ni­ci­ma nje­ne vla­sti, i naj­o­či­ti­je su na nje­nom sud­stvu. Vi­še zdra­ve lo­gi­ke ima u bi­lo ko­joj lud­ni­ci, ne­go u cr­no­gor­skoj sud­ni­ci. Sud­ni­ca gdje se su­di osum­nji­če­nim za „dr­žav­ni udar“ naj­mrač­ni­ja je cr­no­gor­ska pe­ći­na, gdje se vi­de lju­di bez li­ca, su­di­je bez prav­de, tu­ži­lac či­ja je op­tu­žba adre­si­ra­na na sop­stve­ne sjen­ke i utva­re.
U sve­mu ovo­me je naj­čud­no­va­ti­ja po­ja­va dr­žav­nog tu­ži­o­ca. Pan­dan tom li­ku, mo­gao bi se na­ći kod Šek­spi­ra, u li­ku ma­e­stral­nog splet­ka­ro­ša Ja­ga u tra­ge­di­ji ,,Ote­lo’’. Sa­ma stvar­nost pro­iz­vo­di fan­ta­zi­ju, a li­te­ra­tu­ra je in­sti­tu­ci­o­na­li­zu­je. Ja­go po­či­nje da se di­vi se­bi, kad uvi­di ka­ko nje­go­ve iz­mi­šljo­ti­ne uvla­če u stvar­no stra­da­nje lju­de oko nje­ga. Zla ma­šta mo­že sa­svim da ra­zo­ri lju­de oko se­be, ko­je us­pi­je da uvu­če u svoj pa­kle­ni sce­na­rio. Pret­po­stav­ka za stra­da­nje ne­vi­nih je nji­ho­va na­iv­nost, nji­ho­vo po­vje­re­nje u lju­de, u ri­je­či. Ta­kvi mi iz­gle­da­ju ovi mu­če­ni­ci ko­ji su do­šli od­ne­kud iz Sr­bi­je, s Rav­ne go­re i sl. Bar oni ko­je sam uspio da ma­lo po­smo­trim na tom pro­ce­su – či­sta su na­i­va – ni­ti zna­ju gdje su do­šli, ni za­što, a ni po­mi­sli­li ni­je­su da su već u ru­ka­ma ne­kog Ja­ga, ko­ji će ih uvu­ći u mon­stru­o­znu igru.
Osvr­nuv­ši se na taj jav­ni pro­ces, pr­vo, sko­ro ne­vje­ro­vat­no dje­lu­je – da je dr­žav­ni tu­ži­lac onaj isti čo­vjek ko­ji je „pred­u­pri­je­dio dr­žav­ni udar, pre­ki­nuo pa­kle­ni sce­na­rio, spri­je­čio da se pro­li­je ve­li­ka krv po uli­ca­ma Pod­go­ri­ce, spa­sio gla­vu pred­sjed­ni­ku Vla­de, ko­ji je bio glav­na me­ta’’. Sad to ni­je vi­še onaj čo­vjek, ko­ji je s po­zajm­lje­nim dr­žav­nim auto­ri­te­tom, i sa aurom na­ci­o­nal­nog he­ro­ja iz­gle­dao za­stra­šu­ju­će moć­no, za­stra­šu­ju­će pra­ved­no, za­stra­šu­ju­će alar­mant­no. Sad je to je­dan čo­vje­ču­ljak, su­o­čen sa lju­di­ma ko­je je uvu­kao u pa­kle­nu igru, ne­si­gu­ran u svo­je ri­je­či, uni­žen sop­stve­nim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma.
Mo­ra se, me­đu­tim pri­zna­ti, da je u spa­si­lač­kom po­du­hva­tu cr­no­gor­ske vla­sti i dr­ža­ve, ovaj cr­no­gor­ski Ja­go, po­ka­zao za­vid­nu ma­što­vi­tost. “Oruž­je te­ro­ri­sta“, po­što ga stvar­no ni­je bi­lo, po­zaj­mio je u tre­zo­ru cr­no­gor­ske po­li­ci­je, isli­ka­vao ga i snim­ke su emi­to­va­li pre­ko dr­žav­ne te­le­vi­zi­je. Da­kle – bi­lo ga je pa iako ga ni­je bi­lo. Cr­no­gor­skom dr­žav­nom tu­ži­o­cu se vje­ru­je, i kad sa­op­šta­va iz­mi­šljo­ti­ne. Iz­mi­šljo­ti­na je „upa­li­la“, kao da je ži­va isti­na, za­hva­lju­ju­ći dr­žav­noj vla­sti ko­ja je Ja­ga ta­kvog stvo­ri­la.
Ni­je bo­lje, pre­gled­ni­je i de­talj­ni­je ova Cr­na Go­ra mo­gla po­ka­za­ti svo­je li­ce-ne-li­ce, ne­go kroz ovo su­đe­nje. Ni­je mo­gla s vi­šeg mje­sta efi­ka­sni­je se­be po­ni­zi­ti.
Po­mi­šljam da su ne­ke stra­ne si­le, ko­ji­ma ova Cr­na Go­ra slu­ži bez po­go­vo­ra, na­mje­sti­le sve ovo, da je vi­še osra­mo­te, da joj uzmu obraz, da bi sa njom ra­di­le šta ho­će, a da ona u glas iz­be­zu­mlje­na vi­če – vi ste na­ši pri­ja­te­lji, vi ste na­ši za­štit­ni­ci. Vi ste na­ši spa­si­o­ci, jer nas bra­ni­te od Sr­ba, od Ru­sa, od Pe­tro­vi­ća, od Ka­ra­đor­đe­vi­ća, od Ko­so­va, od Mi­lo­ša – ni­kom na oči ne smi­je­mo iza­ći. Gi­ne­mo od se­be sa­mih, a vi nas u ži­vot vra­ća­te. Bi­će­mo što ho­će­te, gla­vom bez ob­zi­ra le­tje­će­mo, kao me­ci, sa­mo re­ci­te. Su­di­će­mo sva­kom ko nas mr­ko po­gle­da, jer vi sto­ji­te iza nas. Su­di­će­mo za po­gle­de, za po­mi­sli, za taj­ne na­mje­re – jer su nji­ho­vi po­gle­di i po­mi­sli i taj­ne na­mje­re – dr­žav­ni udar, lu­stra­ci­ja na­ših ve­li­kih dr­žav­nih pla­no­va i na­ših taj­nih ra­ču­na – ri­ječ­ju – sud ko­ji ne mo­že­mo ži­vi pod­ni­je­ti.
(Autor je knji­žev­nik)