Po­seb­na, dru­ga­či­ja, mo­der­na, ne­dav­no je iz štam­pe iza­šla pr­va knji­ga no­vi­nar­ke Bran­ke Ko­va­če­vić pod na­zi­vom ,,Be­o­gra­đan­ke zna­ju”. U luk­su­zno opre­mlje­noj knji­zi Bran­ka je uspje­la da nam do­ča­ra ži­vot­ne i mod­ne sti­lo­ve osam­na­est Be­o­gra­đan­ki. One su auten­tič­ne, ne­po­no­vlji­ve i ostva­re­ne že­ne. Knji­ga od­go­va­ra na ne­ka od in­te­re­sant­nih pi­ta­nja: Za­što se prin­ce­za Je­li­sa­ve­ta Ka­ra­đor­đe­vić pr­vi put uda­la u ski odi­je­lu, ka­da su se i ka­ko Rok­san­di Ilin­čić otvo­ri­la zlat­na vra­ta uspje­ha i za­što nje­ne ha­lji­ne no­se naj­slav­ni­je že­ne svi­je­ta, za­što Ve­ri­ca Ra­ko­če­vić spa­va u svi­le­nom ve­šu i svi­le­noj spa­va­ći­ci, a njen su­prug Velj­ko u he­lan­ka­ma.
– Sva­ko­dnev­ni be­o­grad­ski pej­zaž či­ne naj­ljep­še že­ne ovog gra­da. I to je ono div­no li­ce Be­o­gra­da. Be­o­gra­đan­ke su od­u­vi­jek bi­le po­seb­ne po svo­joj lje­po­ti, a Be­o­grad po­znat kao ga­lak­si­ja li­je­pih že­na. Za­to no­vi­nar­ki Bran­ki Ko­va­če­vić ni­je bi­lo la­ko da iza­be­re osam­na­est ve­li­čan­stve­nih, ali je knji­ga „Ka­ko po­sta­ti iko­na sti­la? Be­o­gra­đan­ke zna­ju” za krat­ko vri­je­me po­sta­la pra­vi hit. Ovo je za­pis o jed­nom vre­me­nu, trag bu­duć­no­sti, pri­ča o Be­o­gra­du, pri­ča o ži­vot­nom i mod­nom sti­lu po­seb­nih že­na, vre­me­nu u kom su ži­vje­le, stva­ra­le i ople­me­nji­va­le svi­jet svo­jom lje­po­tom.
Ka­ko je knji­ga na­sta­la, ka­da ste i ka­ko do­bi­li ide­ju da je na­pi­še­te?
– U jed­nom tre­nut­ku mi je sa­mo klik­nu­lo da že­lim da na­pi­šem ne­što što li­či na me­ne, što sam ja. Da na­pi­šem knji­gu ko­ja će bi­ti mo­der­na, ve­se­la, in­for­ma­tiv­na i ko­ja će lju­de ko­ji je či­ta­ju či­ni­ti sreć­ni­ma. A po­što sam go­di­na­ma pi­sa­la za žen­ski ča­so­pis, že­ne su se kao mo­ja pu­bli­ka i či­ta­o­ci na­pro­sto na­met­nu­le jer sam sa nji­ma ko­mu­ni­ci­ra­la sko­ro dvi­je de­ce­ni­je kao ured­ni­ca kul­tu­re, ne ri­jet­ko pra­te­ći i mo­du u ča­so­pi­su „Ba­zar”. Htje­la sam i da knji­ga bu­de dru­ga­či­ja, da mo­že da se či­ta vi­še pu­ta i da joj se že­ne vra­ća­ju. Da že­ne mo­gu da se po­is­to­vije­te sa nje­nim ju­na­ki­nja­ma, a da to ne bu­de ro­man. Sa­vre­me­na for­ma pi­sa­nja je di­na­mič­na i po re­ak­ci­ja­ma že­na to je ono što su že­lje­le. In­spir­še ih i otva­ra im ape­ti­te da „po­slo­že” svoj gar­de­ro­ber ka­da je stil u pi­ta­nju, ali da i na­čin ži­vo­ta do­ve­du na je­dan vi­ši ni­vo.
Ka­ko ste bi­ra­li lič­no­sti ko­je su se na­šle u knji­zi, mi­slim na kri­te­ri­ju­me ko­ji­ma ste se ru­ko­vo­di­li i ko­ji su bi­li ključ­ni?
– Naj­va­žni­je mi je bi­lo da te že­ne bu­du div­ne kao lič­no­sti, do­bre oso­be sa ka­rak­te­rom, kre­a­tiv­ne, da su na­pra­vi­le ka­ri­je­re u raz­li­či­tim obla­sti­ma, da ih jav­nost po­štu­je zbog to­ga što su ura­di­le i šta je­su, da su iz­gra­di­le stil ko­ji je vri­je­dan di­vlje­nja, da su pri­stoj­ne, pri­rod­ne, da ima­ju šta da ka­žu. Na me­ni je bi­lo da ih „is­pi­tam” o sve­mu ono­me što jav­nost, što obič­nu že­nu za­ni­ma. Da ot­kri­jem o nji­ma ne­ke stva­ri ko­je bi ih sva­ka od nas pi­ta­la da ima dva sa­ta da sa sva­kom od njih sjed­ne na ka­fi­ci u gra­du i da ća­ska. One su svjet­ske put­ni­ce, vred­ni­ce, obra­zo­va­ne že­ne ko­je su mno­go to­ga u ži­vo­tu is­ku­si­le i na­u­či­le. I sva­ki nji­hov sa­vjet je od ko­ri­sti. Sva­ka od njih ima ne­ku svo­ju taj­nu lje­po­te, do­brog iz­gle­da, sti­la, na­či­na ka­ko bi­ra stva­ri i ku­pu­je, ka­ko pre­va­zi­la­zi te­ško­će, ka­ko vo­di ak­ti­van ži­vot i za­što je dru­ga­či­ja. I ta­ko po­seb­na, se­bi i svi­je­tu, in­fan­til­na i ve­se­la kao Ve­ri­ca Ra­ko­če­vić. Vra­ški je li­je­pa i go­vo­ri naj­va­žni­je svjet­ske je­zi­ke kao Sa­ra Bra­jo­vić. Ma­gič­na je kao Mi­le­na Ze Vu, prak­tič­na i ve­li­kog sr­ca kao Go­ga Gru­bje­šić, slat­ka i neo­do­lji­va kao An­đe­li­ja Vu­jo­vić, mi­stič­na i po­seb­na kao Đur­đa Sto­jilj­ko­vić, dru­ga­či­ja i hra­bra kao Lu­ci­ja­na Ra­đe­no­vić, sprem­na i spo­sob­na da od svi­je­ta na­pra­vi ljep­še i funk­ci­o­nal­ni­je mje­sto kao Anja Iva­na Mi­lić, pro­dor­na i auten­tič­na kao Mi­la Li­tvi­njen­ko i ne­po­pra­vlji­vo ra­do­zna­la ka­ko bi sa­zna­la sve mu­dro­sti i taj­ne ko­je ži­vot že­ne či­ne kva­li­tet­ni­jim – kao što sam ja. I da to sta­vi na pa­pir u jed­nom tre­nut­ku...
M.Mi­lo­sa­vlje­vić