Mo­dri­ce, krv i plač dva si­na uspo­me­ne su ko­je T.E. no­si iz bra­ka sa su­pru­gom, za ko­jeg tvr­di da je al­ko­ho­li­čar, i od ko­jeg je umje­sto lju­ba­vi i pa­žnje sva­ko­dnev­no do­bi­ja­la uvre­de, ba­ti­ne i pri­jet­nje. Ona u is­po­vje­sti za „Dan” tvr­di da je za oko pet go­di­na ži­vo­ta u Bi­je­lom Po­lju, u van­brač­noj za­jed­ni­ci sa svo­jim su­pru­gom pro­šla kroz pa­kao. Ka­ko je ka­za­la, iako je oko 10 pu­ta na­si­lje pri­ja­vi­la po­li­ci­ji i Cen­tru za so­ci­jal­ni rad po­moć je iz­o­sta­la.
Po­moć je, ka­ko ka­že T.E., iz­o­sta­la i od bra­će i maj­ke, ko­ji je ni­je­su pri­hva­ti­li ka­da je pri­je se­dam da­na po­bje­gla od mu­ža. Sa­da spa­va na klu­pa­ma u par­ko­vi­ma u Pod­go­ri­ci, jer ne­ma gdje da ode. Tvr­di da ni u sklo­ni­šti­ma za žr­tve na­si­lja mje­sta za nju ne­ma.
– Ni oni me ne­će. Bra­ća mi ne da­ju u ku­ću za­to što sam se uda­la za pra­vo­slav­ca, sa ko­jim imam dva dje­te­ta. Ra­ni­je sam bje­ža­la od mu­ža, dva-tri pu­ta, ali sam se vra­ća­la. Jed­nom za­to što je do­šao u Pod­go­ri­cu kod mo­jih, jer sam ta­da bi­la kod njih. Ta­da je imao pi­štolj i pri­je­tio je da će mi ubi­ti bra­ću. Vra­ti­la sam se sa njim u Bi­je­lo Po­lje i pa­kao se na­sta­vio. Tu­kao me je pred dje­com, stal­no su me gle­da­li kr­va­vu i is­pre­bi­ja­nu – na­vo­di T.E.
T.E. is­ti­če da je sa su­pru­gom če­sto do­la­zi­la u su­kob za­to što je tu­kao dje­cu. Ka­da bi kre­nu­la da ih bra­ni, on bi nju is­pre­bi­jao.
– Če­sto se de­ša­va­lo da me jed­nim udar­cem obo­ri na pod i on­da me uda­ra no­ga­ma. Tu­kao me je po gla­vi i le­đi­ma, dje­ca su to gle­da­la, naj­če­šće sta­ri­ji sin ko­ji bi pla­ču­ći po­sma­trao te pri­zo­re. Na­si­lje sam tr­pje­la naj­če­šće ka­da mi je su­prug bio pi­jan, a po­što je bez­u­spje­šno li­je­čen od al­ko­ho­li­zma, sva­kog da­na sam pro­la­zi­la kroz tor­tu­ru. Ka­da se pr­vi sin ro­dio, pro­ble­mi su po­sta­li iz­ra­že­ni­ji. Go­vo­ri­la sam mu da ne tro­ši no­vac na al­ko­hol već da ku­pi­mo hra­nu i osta­lo što je po­treb­no dje­te­tu. Ka­da je bio tri­je­zan obe­ća­vao je da će se pro­mi­je­ni­ti. I ja sam se to­me na­da­la, pa smo do­bi­li i dru­go di­je­te. Ipak, si­tu­a­ci­ja se ni­je pro­mi­je­ni­la na bo­lje ne­go se po­gor­ša­la, jer smo ta­da pa­ti­li i dje­ca i ja – pri­ča na­ša sa­go­vor­ni­ca.
Po­ku­ša­va­ju­ći da po­bjeg­ne od pa­kla u ko­jem se na­šla, na­si­lje je vi­še pu­ta pri­ja­vlji­va­la po­li­ci­ji, ali su joj, ka­ko nam je is­pri­ča­la, po­mo­gli sa­mo jed­nom.
– Ta­da je uslov­no osu­đen na tri mje­se­ca pre­su­dom Osnov­nog su­da, jer sam ga pri­ja­vi­la po­li­ci­ji na­kon što je uda­rio di­je­te i me­ne. Na su­du je dje­li­mič­no pri­znao kri­vi­cu i go­vo­rio ka­ko že­li da mu se vra­tim, jer sam ja oti­šla u Si­gur­nu žen­sku ku­ću gdje sam pro­ve­la ne­ko­li­ko mje­se­ci. Zbog stre­sa ko­ji sam pre­ži­vje­la i pre­ži­vlja­vam me­ni je po­treb­na i me­di­cin­ska po­moć. Tra­ži­la sam da me smje­ste ne­ko vri­je­me na psi­hi­ja­tri­ju da se smi­rim, da bih mo­gla da se vra­tim nor­mal­nom ži­vo­tu – ka­že T.E.
Ona is­ti­če da je od Cen­tra za so­ci­jal­ni rad vi­še pu­ta tra­ži­la so­ci­jal­nu po­moć, te da po­sled­njih se­dam da­na sva­ko­dnev­no ide u tu in­sti­tu­ci­ju ali da po­moć iz­o­sta­je.
– Ili go­vo­re vi­dje­će­mo ili da mi ne mo­gu po­mo­ći. Ja ne­mam ni­šta, ni­ka­kve pri­ho­de i sa­da sam pri­nu­đe­na da ži­vim na uli­ci. Ne­mam gdje dru­go sem na uli­cu. Ja bih že­lje­la i da ra­dim, da za­ra­đu­jem, i uzmem dje­cu kod se­be ka­ko bismo nor­mal­no ži­vje­li, oslo­bo­đe­ni stre­sa i na­si­lja. Ne že­lim da mi dje­ca od­ra­sta­ju u tra­u­ma­ma i gle­da­ju me­ne kr­va­vu i is­pre­bi­ja­nu. Na­dam se da će me dr­ža­va za­šti­ti­ti i mo­lim ih da mi po­mog­nu, jer ja ne znam šta da ra­dim. Sa­ma sam na svi­je­tu - za­klju­ču­je T.E.
M.S.

Tu­kao i ro­di­te­lje
Osim što je ona do­bi­ja­la ba­ti­ne, T.E. tvr­di da je njen su­prug tu­kao i svo­je ro­di­te­lje, ko­ji su po­ku­ša­va­li da je od­bra­ne od na­sil­ni­ka.
– Obič­no je bi­la sve­kr­va ta ko­ja me bra­ni­la, ali i sve­kar. On je i njih uda­rao. Ka­da sam vi­dje­la šta ra­di svo­jim ro­di­te­lji­ma bi­lo mi je ja­sno da ni ja do­bro od nje­ga ne mo­gu oče­ki­va­ti. Tru­di­la sam se da iz­dr­žim sve sa­mo da dje­ca bu­du sa mnom, ali na kra­ju sam mo­ra­la po­bje­ći jer je te­ror po­stao ne­pod­no­šljiv. Iz­gle­da da ni­je­sam uspje­la jer sam sad i bez dje­ce i bez kro­va nad gla­vom. Smje­sti­li bi me na dan-dva u ne­ka sklo­ni­šta, a on­da mi ka­žu da tu vi­še ne mo­gu osta­ti. Ra­ni­je sam par mje­se­ci bi­la u Si­gur­noj žen­skoj ku­ći, ali su sa­da po­pu­nje­ni njihovi kapaciteti. Bu­kval­no sam bez ičeg i ikog – pri­ča T.E.