Priredio: MILADIN VELjKOVIĆ


(…) Ne­da­le­ko od Dje­vo­jač­kog za­vo­da, ali s dru­ge stra­ne glav­ne uli­ce, na­do­ve­zu­ju­ći se na nju, na­la­zi se če­tvr­ta­sti pri­lič­no pro­stra­ni trg, na či­joj se ju­žnoj stra­ni uz­di­že jed­no zda­nje sa mno­go pro­zo­ra i vi­so­kim par­te­rom, i jed­nim spra­tom, ali bez ika­kvih or­na­men­tal­nih ukra­sa, osim ako bi se ve­li­ki ša­re­ni cr­no­gor­ski grb iz­nad ula­znih vra­ta shva­tio kao ukras. To je dvor vla­da­ra „cr­nih br­da”, za poj­mo­ve jed­no­stav­nih ži­te­lja ze­mlje to je pa­la­ta iz „Hi­lja­du i jed­ne no­ći”, dok se jed­nom raz­ma­že­nom si­nu za­pad­no­e­vrop­ske kul­tu­re ovo zda­nje či­ni sa­mo kao jed­no­sta­van po­sjed jed­nog ple­mi­ća iz pro­šlog sto­lje­ća.
Sa sta­no­vi­šta ar­hi­tek­ton­ske lje­po­te, mo­že se iz­ra­zi­ti ža­lje­nje zbog je­no­stav­no­sti ovog vla­dar­skog sje­di­šta u ko­jem su­ve­ren pre­bi­va, od ko­jeg u po­ne­kom po­gle­du za­vi­si mir na Bal­kan­skom po­u­o­str­vu, a ti­me i Evro­pe, i ko­ji je, po­red ma­log op­se­ga nje­go­ve ze­mlje, još uvi­jek je­dan od ma­lo­broj­nih neo­gra­ni­če­nih vla­da­ra na­šeg di­je­la ze­mlje: s dru­ge stra­ne, opet, mo­ra se iz­ra­zi­ti di­vlje­nje čo­vje­ku ko­ji je u vri­je­me ka­da nje­gov si­ro­ma­šni na­rod još ži­vi u izba­ma, za se­be ne zah­ti­je­va da pre­bi­va u luk­su­znoj pa­la­ti, ne­go se za­do­vo­lja­va jed­no­stav­nom ku­ćom.
Po­đe li se od dvo­ra da­lje na za­pad, do­spi­je­va se, po­red po­zna­tog ja­vo­ra pod ko­jim Knjaz če­sto umi­je da za­sjed­ne i da, po sta­rin­skom obi­ča­ju, sa­slu­ša ne­vo­lje svo­ga na­ro­da, do sta­rog dvo­ra, jed­nog iz­du­že­nog, če­tvr­ta­stog zda­nja na­lik na tvr­đa­vu, ko­je ome­đu­ju be­de­mi sa moć­nim ku­la­ma na uglo­vi­ma (Nje­go­še­va Bi­ljar­da). Sa­da su u tom zda­nju smje­šte­ne kan­ce­la­ri­je mi­ni­star­stva i slič­ne usta­no­ve. (...)
Da­le­ko ozbilj­ni­je i za ne­ko­ga ko je na­vi­kao na na­še pri­li­ke je­dva ma­nje ko­mič­no je ne­što na što se na­i­la­zi na sje­ver­noj stra­ni iza ovog zda­nja. Tu, na­i­me, sto­ji jed­na kraj­nje jed­no­stav­na zgra­da. U sva­ko do­ba da­na tu se is­pred vra­ta mo­gu vi­dje­ti da sje­de mu­škar­ci i pu­še svo­je či­bu­ke. Ka­ko bi kod nas sa­svim dru­ga­či­je dje­lo­va­lo ta­kvo zda­nje u ove svr­he! Tu bi se vi­dje­le tro­stru­ke i če­tvo­ro­stru­ke zi­di­ne sa oštrom sta­kle­nom sr­čom na vr­hu, gvo­zde­ne ka­pi­je, stra­že i vra­ta­ri, tu bi se čuo zve­ket la­na­ca i klju­če­va. Ali, od svih tih, di­je­lom ta­ko sku­pih stva­ri, od sveg tog ogrom­nog mo­der­nog apa­ra­ta za izo­la­ci­ju ne mo­že se ni­šta vi­dje­ti kod ovog cr­no­gor­skog ze­malj­skog za­tvo­ra – jer upra­vo pred njim sto­jim. Ka­žnje­ni­ci, me­đu ko­ji­ma se ve­ći­nom na­la­ze i te­ški pre­stup­ni­ci i zlo­čin­ci, če­sto i ubi­ce, slo­bod­no se kre­ću na­o­ko­lo. Ni­ko ih ne nad­zi­re, ni­ti da­nju, ni­ti no­ću. Ne­ma sum­nje, je­dan la­go­dan i jef­tin si­stem de­ten­ci­je ko­ji pri tom u pu­noj mje­ri ostva­ru­je svo­ju svr­hu, jer go­to­vo da se ni­ka­da ne de­si da ne­ki za­tvo­re­nik po­bjeg­ne. A ipak se ne bi mo­glo re­ći da ove za­tvo­re­ni­ke na nji­hov ne­do­bro­vo­ljan i ujed­no opet do­bro­vo­ljan azil ve­zu­je, po­čem, ne­ka na­ro­či­to do­bra is­hra­na – što je mo­žda slu­čaj u ka­zni­o­na­ma ne­kih dru­gih ze­ma­lja.
Ono što ih tu za­dr­ža­va je je­di­no osje­ća­nje ča­sti ko­je je u Cr­noj Go­ri iz­gra­đe­no u vi­so­kom ste­pe­nu. Za Cr­no­gor­ca bi bi­la sra­mo­ta da po­bjeg­ne, pa ma­kar gdje i u kom sklo­pu to bi­lo: pred ma­čem ne­pri­ja­te­lja, kao i pred ma­čem ko­ji u ru­ka­ma dr­ži vlast. Osim to­ga, s ob­zi­rom na ka­rak­ter cr­no­gor­skog te­re­na, je­dan bje­gu­nac bi la­ko i jad­no stra­dao pod slo­bod­nim ne­bom. Je­dan od go­spo­de kon­zu­la ko­je sam upo­znao na Ce­ti­nju ozna­čio je sa­svim tač­no te cr­no­gor­ske ka­žnje­ni­ke kao „auto­gar­di­ste”. Šte­ta što se taj si­stem ne mo­že kod nas pri­mi­je­ni­ti. Ko­li­ki bi se ogrom­ni iz­no­si sa­mo go­di­šnje mo­gli pri­šte­dje­ti! Jer, pre­stup­ni­ci i zli­kov­ci nas, na­ža­lost, sta­ju naj­vi­še nov­ca. Ovom pri­li­kom sam, uosta­lom, sa­znao da se u Cr­noj Go­ri u od­re­đe­nim pri­li­ka­ma pri­mje­nju­je i ka­zna ba­ti­na­njem. Sa­mo što je ovo u oči­ma na­ro­da stra­šna sra­mo­ta, ta­ko da onaj ko­ga je ta­kva ka­zna sna­šla ne mo­že da osta­ne u ze­mlji ne­go mo­ra da po­tra­ži uto­či­šte ne­gdje iz­van ze­mlje.
Ma­lo da­lje od ove ku­će pre­ma za­pa­du uz­di­že se jed­no dru­go zda­nje, u sva­kom slu­ča­ju, tu­žne na­mje­ne i po­sve dru­ga­či­jeg ka­rak­te­ra. Iako se na­la­zi sa­svim bli­zu mje­sta, ono je ipak ne­ka­ko izo­lo­va­no od osta­lih na­stam­bi, kao što i pri­sto­ji jed­noj sve­toj ku­ći. Is­ped nje pro­sti­re se ve­li­ka ze­le­na li­va­da, a iza nje na­la­zi se pri­brež­je osred­nje vi­si­ne, ko­je se spu­šta sa za­pad­nog ob­ron­ka ce­tinj­ske vi­so­rav­ni. Na jed­nom od nje­go­vih is­tu­re­nih dje­lo­va uka­za­la nam se neo­bič­na, ci­lin­drič­na ni­ska gra­đe­vi­na, ko­ja pred­sta­vlja ne­ku vr­stu ku­le, a ne­ka­ko pod­sje­ća i na ka­me­ne gra­đe­vi­ne ta­ko­zva­nih ho­land­skih vje­tre­nja­ča. To je „ku­la”, gla­so­vi­to mje­sto na ko­jem su ne­ka­da po­sta­vlja­ne gla­ve po­gi­nu­lih Tu­ra­ka, na­bi­je­ne na ko­lac.
Na­su­prot ovom mje­stu, pu­nom kr­vi i gro­ze, is­ti­če se zda­nje u nje­go­vom pod­nož­ju kao mje­sto mi­ra i po­mi­re­nja. Jer ec­cle­sia non si­tit san­qu­i­nem (cr­kva ni­je žed­na kr­vi). To je če­sto spo­mi­nja­ni ma­na­stir na Ce­ti­nju Kod Sve­te dje­vi­ce (Ce­tinj­ski ma­na­stir). Ne­ka­da, ka­da je dr­ža­va „cr­nih br­da” još bi­la dr­ža­va sa hi­je­rar­hij­skom for­mom vla­da­vi­ne, ka­da je vla­di­ka u svo­jim ru­ka­ma isto­vre­me­no ob­je­di­nja­vao svje­tov­nu i du­hov­nu vlast, što je, kao što je po­zna­to, tra­ja­lo sve do 1851. go­di­ne, ovaj ma­na­stir je bio re­zi­den­ci­jal­ni dvor ma­le cr­kve­ne dr­ža­ve.
Taj ka­rak­ter ma­na­stir je ota­da iz­gu­bio. Ali još on pred­sta­vlja pred­met stra­ho­po­što­va­nja svih Cr­no­go­ra­ca kao sje­di­šte vr­hov­nog pa­sti­ra i kao mje­sto sa ko­jim je bi­la po­ve­za­na sud­bi­na ove ma­le ze­mlje.
(NA­STA­VI­ĆE SE)