Priredio: MILADIN VELjKOVIĆ


Za stran­ca je zda­nje Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra još uto­li­ko va­žno što ono me­đu svim ku­ća­ma do­ne­kle dje­lu­je mo­nu­men­tal­no jer je na pr­vom spra­tu ukra­še­no ni­zom ar­ka­da. Zvo­nik kva­dra­ta­stog ob­li­ka nad­vi­su­je ovu do­sto­jan­stve­nu gra­đe­vi­nu, ko­ju, za­jed­no sa nje­go­va­nom ba­štom oko nje, ome­đu­je vi­so­ki zid.
Uti­sak ko­ji je na me­ne osta­vio ovaj sta­ri srp­ski ma­na­stir bio je još sna­žni­ji ka­da sam, dok smo se pri­bli­ža­va­li, pred por­tom ugle­dao jed­nu oso­bu u du­guč­kom lju­bi­ča­stom ta­la­ru, ko­ju je kra­si­la moć­na sre­br­na bra­da, a cr­ne bla­ge oči svje­tlu­ca­le su po­put iskri.
Ko se tu ne bi sje­tio po­zna­tih mje­sta iz po­vi­je­sti o pa­tri­jar­si­ma, kao na pri­mjer: „I Go­spod se uka­za Avra­mu u ga­ju Ma­mre, gdje sje­đa­še na pra­gu svo­je ko­li­be ka­da dan bi­ja­še naj­vre­li­ji” (1.Moj­si­je 18,1)!
Odi­sta je ovom star­cu do­stoj­nom po­što­va­nja, ko­ji je sta­jao pred ma­na­stir­skim vra­ti­ma pri­sta­jao na­ziv par­ti­jar­ha, jer to ni­je bio ni­ko dru­gi ne­go nje­go­va emi­nen­ci­ja, go­spo­din mi­tro­po­lit Cr­ne Go­re, Ila­ri­on (Ro­ga­no­vić), cr­kve­ni knjaz lič­no.
Ovaj ča­sni čo­vjek nas je pri­mio kao se­bi rav­no­prav­ne, čak bi se re­klo kao sta­re znan­ce. Lju­ba­zno smi­je­še­ći se, pru­žio nam je ru­ku, pa je on­da, oslo­njen na štap, kre­nuo is­pred nas ste­pe­ni­ca­ma pre­ma svo­me sta­nu. Pro­la­zi­li smo tam­nim hod­ni­ci­ma i po­red hra­pa­vih zi­do­va bez ika­kvih ukra­sa, i na kra­ju do­spje­li u jed­nu oda­ju, jed­no­stav­no na­mje­šte­nu, ali iz­u­zet­no pri­jat­nu. Tu sam mo­rao da sjed­nem na so­fu po­red vi­so­kog go­spo­di­na. On­da je na­lo­žio da se do­ne­su ka­fa, du­van i vi­no, i uop­šte je pre­ma me­ni bio iz­u­zet­no lju­ba­zan. Či­ni­lo se, pak, da nje­go­va emi­nen­ci­ja pre­ma me­ni osje­ća onu istu sim­pa­ti­ju ko­ju sam i ja od pr­vog tre­nut­ka osje­ćao pre­ma nje­mu. Mi, do­du­še, ni­je­smo mo­gli di­rekt­no da raz­go­va­ra­mo je­dan s dru­gim, po­što je vla­dao sa­mo srp­skim i ru­skim je­zi­kom, ali smo se ipak u sve­mu ve­o­ma do­bro ra­zu­mje­li. (...)
Na­rav­no, da je u na­šem raz­go­vo­ru bi­lo ri­je­či i o ozbilj­nim te­ma­ma; uva­že­nog go­spo­di­na je po­seb­no za­ni­ma­lo mo­je pu­to­va­nje. To je bio slu­čaj i sa go­spo­di­nom ar­hi­man­dri­tom, jed­nim ta­ko­đe iz­u­zet­no pri­jat­nim čo­vje­kom, sa ko­jim sam, bu­du­ći da je znao ita­li­jan­ski, mo­gao di­rekt­no da se spo­ra­zu­mi­jem. On je ve­o­ma do­bro po­zna­vao ma­na­stir Mo­ra­ču i opi­sao mi ga kao bi­ser cr­no­gor­ske ze­mlje, u što sam mo­gao da se ka­sni­je i sam uvje­rim.
Isti du­hov­nik do­bio je od mi­tro­po­li­ta za­da­tak da nam po­ka­že sve zna­me­ni­to­sti ku­će. Pri tom smo naj­pri­je raz­gle­da­li pro­sto­ri­je ma­na­stir­ske ško­le u ko­joj se na tro­šak dr­ža­ve obra­zu­ju mla­di lju­di za uči­te­lje i du­hov­na li­ca. Pri­lič­no ve­li­ka uči­o­ni­ca, sa svo­jim đač­kim klu­pa­ma, osta­vi­la je na nas ve­o­ma do­bar uti­sak, pa za­pra­vo ni­je­smo mo­gli da vi­di­mo ne­ku raz­li­ku u po­re­đe­nju sa slič­nim uči­o­ni­ca­ma kod nas. Tu su bi­le i iz­van­red­ne ze­mljo­pi­sne kar­te. Go­spo­din ar­hi­man­drit je od­mah oba­vio je­dan ma­li is­pit iz ge­o­gra­fi­je sa uče­ni­ci­ma, ko­ji su uglav­nom osta­vi­li ve­o­ma do­bar uti­sak. Ta­ko su, na pri­mjer, đa­ci na ze­mljo­pi­snoj kar­ti sa­svim tač­no po­ka­za­li nje­mač­ke gra­do­ve, kao što su Dre­zden, Ber­lin, Laj­pcig, kao i tok ri­je­ke La­be. (...)
Po­pe­li smo se po­tom go­re, na­i­me na ta­van ovog zda­nja, na ko­jem se na­la­zi ri­zni­ca sa ne­ko­li­ko ve­o­ma vri­jed­nih stva­ri i pred­me­ta. Tu smo raz­gle­da­li mno­go­broj­nu ob­red­nu ode­ždu sa zlat­nim i ša­re­nim ve­zo­vi­ma, jed­no sku­po­cje­no sre­br­no ras­pe­lo i ar­hi­e­pi­skop­sku kru­nu sa vje­štač­kim dra­gim ka­me­njem. Za me­ne je naj­va­žni­je bi­lo raz­gle­da­nje cr­kve ko­ja je sa­gra­đe­na tik kraj ma­na­sti­ra: ta cr­kva svo­jim spo­lja­šnjim iz­gle­dom dje­lu­je ve­o­ma skrom­no, ali za­to svo­jim unu­tra­šnjim ure­đe­njem osta­vlja ve­o­ma upe­ča­tljiv uti­sak. O iko­no­sta­su ko­ji u pra­vo­slav­nim cr­kva­ma raz­dva­ja brod od pro­sto­ra s ol­ta­rom i nje­go­vim ulja­nim iko­na­ma ne­ću go­vo­ri­ti jer se sli­čan iko­no­stas mo­že na­ći u go­to­vo svim bo­go­mo­lja­ma ove vje­ro­i­spo­vi­je­sti, po­što je, kao što se zna, kult vje­re na ovaj na­čin za­mi­je­nio za­bra­nje­ne ki­po­ve i sta­tue. Da­le­ko je va­žni­ja grob­ni­ca Sv. Pe­tra, ko­ji je pre­mi­nuo 18. ok­to­bra 1830. go­di­ne (po ju­li­jan­skom ka­len­da­ru): on je bio je­dan od naj­ve­ćih cr­no­gor­skih vla­da­ra, ne­ka vr­sta po­no­vo vas­kr­slog sta­rog srp­skog ca­ra i još i sa­da uži­va naj­vi­še po­što­va­nje sva­kog Cr­no­gor­ca, on je Ne­po­muk ovog di­je­la Ju­žnih Slo­ve­na ko­jim se sva­ko za­kli­nje. On po­či­va u ne­ve­li­kom dr­ve­nom kov­če­gu pre­kri­ve­nom dra­go­cje­nim bro­kat­skim ći­li­mom i mo­že da se otvo­ri kao ka­kav ko­fer. To se odi­sta i de­ša­va jed­nom go­di­šnje, ka­da na­rod mo­že da vi­di upo­ko­je­nog vla­da­ra i da mu is­ka­že svo­je po­što­va­nje.
Go­spo­din mi­tro­po­lit mi je uka­zao po­seb­nu bla­go­na­klo­nost ti­me što je na­lo­žio da se otvo­ri sar­ko­fag. Ali pri­je ne­go što je naš vo­dič to uči­nio, po­lju­bio je po­klo­pac sa du­bo­kom usrd­no­šću. Ka­da je po­dig­nut po­klo­pac – pre­da mnom je le­žao taj sil­ni vla­dar. Uči­nio mi se ne­ka­ko ma­li, a si­gu­r­no je u ži­vo­tu, kao i nje­go­vi ze­mlja­ci, bio vi­so­ka i sta­si­ta po­ja­va. Ne­mi­lo­srd­na smrt na ova­kav na­čin umi­je do do­kraj­či lje­po­tu i sna­gu. Na isti na­čin su sa nje­go­vim iz­di­sa­jem pre­sta­li vla­dar­ska moć, vla­dar­ska mu­drost, sla­va i du­hov­na ve­li­či­na, sve dok ni­je pre­o­sta­lo ni­šta dru­go do ovaj mr­ša­vi, kao ka­men tvr­di trup, ko­ji je, ma­da sa­mo dri­je­ma­ju­ći pod zlat­nim po­kriv­ka­ma, ipak sa­mo sli­ka i pri­li­ka ze­malj­ske pro­la­zno­sti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)