Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


„Kralj Ni­ko­la bud­no pra­ti tok do­ga­đa­ja i ko­me­ša­nje na Bal­ka­nu, pa je u tom ci­lju 1910. go­di­ne za­klju­čio je­dan taj­ni vr­lo va­žan ugo­vor sa Ru­si­jom: Voj­nu kon­ven­ci­ju – voj­ni spo­ra­zum iz­me­đu Cr­ne Go­re i Ru­si­je”, pi­še Ra­ko­če­vić, is­ti­ču­ći da je on pot­pi­san „u svr­hu obez­bje­đe­nja spre­me i opre­me cr­no­gor­ske voj­ske na sa­vre­me­noj osno­vi. Sa svo­je stra­ne Cr­na Go­ra se oba­ve­za­la da ne­će tra­ži­ti po­moć sa dru­ge stra­ne i da će cr­no­gor­sku voj­sku za vri­je­me ra­ta da­ti na ras­po­la­ga­nje ru­skom ge­ne­ral­šta­bu, a kralj cr­no­gor­ski stu­pa pod ko­man­du ru­skog ca­ra kao vr­hov­nog ko­man­dan­ta ru­ske voj­ske.
U 1911. go­di­ni po­ja­vi­li su se ru­ski in­struk­to­ri, otvo­ren je ka­det­ski kor­pus za spre­ma­nje ofi­ci­ra na Ce­ti­nju pod ko­man­dom jed­nog ru­skog pu­kov­ni­ka, a ru­ski agent po­stao je stvar­ni go­spo­dar u svim voj­nim pi­ta­nji­ma. Me­đu­tim, ta voj­na kon­ven­ci­ja prak­tič­no ni­je stu­pi­la na sna­gu, što po­ka­zu­ju i či­nje­ni­ce mi­je­ša­nja Cr­ne Go­re u al­ban­ski usta­nak, skla­pa­nje Bal­kan­skog sa­ve­za, a po­tom stu­pa­nje Cr­ne Go­re u Bal­kan­ski rat”.
Ra­ko­če­vić pa­žnju po­sve­ću­je i od­no­su knja­za Ni­ko­le pre­ma cr­no­gor­skim stu­den­ti­ma i emi­gran­ti­ma, s ko­ji­ma „po­ku­ša­va da se iz­mi­ri kra­jem ok­to­bra 1909. go­di­ne. Ka­ko iz­gle­da, ini­ci­ja­ti­va za pre­go­vo­re je po­te­kla iz kru­go­va bli­skih dvo­ru, a, po sve­mu su­de­ći, iz re­do­va lo­jal­ne opo­zi­ci­je, ta­ko­zva­ne Mi­ju­ško­vić-ja­buč­ke gru­pe. Na pre­go­vo­ri­ma cr­no­gor­sku uni­ver­zi­tet­sku omla­di­nu i emi­gra­ci­ju za­stu­pao je Lu­ka Pi­šte­ljić, vo­đa cr­no­gor­ske omla­di­ne u Ru­si­ji... a in­te­re­se cr­no­gor­skog dvo­ra za­stu­pao je Za­ri­ja Gvo­zde­no­vić, ugled­ni pod­go­rič­ki tr­go­vac. Pre­go­vo­ri su vo­đe­ni u Be­ču. Me­đu­tim, pre­su­da Ko­la­šin­skog voj­nog su­da i nje­no iz­vr­še­nje za­tvo­ri­li su vra­ta da­ljim pre­go­vo­ri­ma.
Jav­no mnje­nje, ka­ko ši­re srp­sko ta­ko i ju­go­slo­ven­sko, oče­ki­va­lo je da će kralj Ni­ko­la po ju­bi­lar­nim sve­ča­no­sti­ma da­ti op­štu am­ne­sti­ju za sve po­li­tič­ke osu­đe­ni­ke. Si­je­di kralj me­đu­tim ni­je to uči­nio, a to je bio vi­dan znak sla­bo­sti nje­go­vog re­ži­ma.
Ukaz o po­mi­lo­va­nju pro­či­tao je osu­đe­ni­ci­ma mi­ni­star prav­de dr Se­ku­la Dr­lje­vić. Po­mi­lo­va­ni su sa­mo osu­đe­ni u Bom­ba­škoj afe­ri, od onih ko­ji su osu­đe­ni u Ko­la­šin­skom pro­ce­su sa­mo je­dan. Po­mi­lo­va­no je 30 osu­đe­ni­ka, 12 njih na­la­zi­lo se u za­tvo­ru, a 18 u emi­gra­ci­ji. Od osu­đe­nih emi­gra­na­ta ni­je­su po­mi­lo­va­na sa­mo če­tvo­ri­ca: To­dor Bo­žo­vić, Jo­van Đo­no­vić, Ni­ko­la Mi­tro­vić i Si­mo Šo­ba­jić, a od čla­no­va Na­rod­ne stran­ke ni­je­su po­mi­lo­va­ne nje­ne vo­de­će lič­no­sti: An­dri­ja Ra­do­vić, Mi­lo­sav Ra­i­če­vić i Mi­ha­i­lo Iva­no­vić. Po­sled­njih šest za­tvo­re­ni­ka iz Bom­ba­ške afe­re po­mi­lo­va­no je 23. apri­la 1913. go­di­ne. To su bi­li: An­dri­ja Ra­do­vić, Mi­lo­sav Ra­i­če­vić, dr Mi­lo­van Ma­ru­šić, Ni­ko­la Da­ko­vić, Du­šan Đo­no­vić i Mir­ko Be­go­vić”.
Autor da­je osvrt i na od­no­se me­đu stu­den­ti­ma i emo­gran­ti­ma u Be­o­gra­du, gdje je kra­jem 1911. go­di­ne do­šlo do ras­cje­pa na dvi­je gru­pe; jed­nu su pred­vo­di­li Mar­ko Da­ko­vić i La­zar Da­mja­no­vić, a dru­gu To­dor Bo­žo­vić i Jo­van Đo­no­vić. Me­đu nji­ma po­sto­ja­la je raz­li­ka „u iz­vje­snim pi­ta­nji­ma me­to­da i tak­ti­ke u vo­đe­nju po­li­tič­ke bor­be, kao i sta­va pre­ma vođ­stvu Na­rod­ne stran­ke. Bo­žo­vić i Đo­no­vić is­ti­ca­li su po­tre­bu uske sa­rad­nje sa vođ­stvom Na­rod­ne stran­ke... a Da­ko­vić sa svo­jim pri­sta­li­ca­ma je bio za ener­gič­nu po­li­tič­ku ak­ci­ju i otvo­re­no je go­vo­rio pro­tiv ne­kih po­te­za Na­rod­ne stran­ke”. Ra­ko­če­vić da­lje na­vo­di i da se jed­na gru­pa omla­di­na­ca od­lu­či­la i za osni­va­nje no­ve or­ga­ni­za­ci­je Na­rod­ne stran­ke, ne­za­vi­sne od one u Cr­noj Go­ri, kao i da su u sep­tem­bru 1911. go­di­ne pro­ve­de­ni iz­bo­ri, ko­ji su bi­li jav­ni i pod ja­kim pri­ti­skom voj­nih i po­li­cij­skih or­ga­na.
Autor se ta­ko­đe ba­vi i po­lo­ža­jem rad­nič­ke kla­se u Cr­noj Go­ri, ko­ja ni­je bi­la or­ga­ni­zo­va­na: „Me­đu­tim, po­sto­ja­li su nje­ni za­če­ci. Kva­li­fi­ko­va­nu rad­nu sna­gu či­ni­li su rad­ni­ci ko­ji su do­šli iz Sr­bi­je i dru­gih kra­je­va... a Cr­no­gor­ci su bi­li ne­kva­li­fi­ko­va­na rad­na sna­ga, mno­go sla­bi­je pla­će­na...”
Ra­ko­če­vić u ovom tek­stu pi­še i o ustan­ku Al­ba­na­ca u Ma­le­si­ji 1911. go­di­ne, gdje se „Cr­na Go­ra naj­pre­da­ni­je i naj­ne­po­sred­ni­je za­u­ze­la”, pri­hva­ta­ju­ći broj­ne al­ban­ske iz­bje­gli­ce; čak je u av­gu­stu i sep­tem­bru 1912. go­di­ne „po­ku­ša­la da Ar­ba­na­se po­bu­ni ka­da je već zna­la za bal­kan­ski rat”. Usta­nak ni­je bio „ona­ko ma­so­van”, ali je an­ga­žo­va­nje Cr­ne Go­re iza­zva­lo pro­ti­vlje­nje Ru­si­je, ko­ja ni­je bi­la za na­ru­ša­va­nje mi­ra na Bal­ka­nu, a Cr­nu Go­ru je „na po­slu­šnost pre­ma Ru­si­ji oba­ve­zi­va­la i Voj­na kon­ven­ci­ja iz 1910. go­di­ne, po ko­joj ona ni­je smje­la skla­pa­ti voj­ne spo­ra­zu­me sa bi­lo ko­jom ze­mljom bez sa­gla­sno­sti ru­skog ca­ra”, za­klju­ču­je Ra­ko­če­vić.
(Na­sta­vi­će se)