PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U rod­nom se­lu So­vlja­ku ma­li Bra­na je imao ide­al­ne uslo­ve da se ne­po­sred­no su­sri­je­će sa pri­ro­dom i da uži­va u nje­nim ča­ri­ma. Kao di­je­te i dje­čak se igrao po mno­gim okol­nim li­va­da­ma, pa­šnja­ci­ma i šu­mar­ci­ma. Bio je, ina­če, član ve­o­ma broj­ne po­ro­di­ce. Ukup­no je bi­lo je­da­na­e­sto­ro dje­ce, pri če­mu je Bra­na bio naj­sta­ri­ji mu­ški po­to­mak, ali je, po sta­ro­sti, is­pred nje­ga bi­la jed­na od se­sta­ra. Idi­lič­ki se­o­ski uslo­vi ži­vo­ta su mno­go uti­ca­li na ma­log Bra­nu, ta­ko da je traj­no za­vo­lio pri­ro­du, što se od­ra­ža­va­lo i ka­sni­je to­kom či­ta­vog ži­vo­ta. Ve­o­ma broj­na po­ro­di­ca i če­sta sud­ska go­nje­nja su ima­la za po­sle­di­cu da su Je­re­mi­ći ne­pre­kid­no tro­ši­li i gu­bi­li svo­ju imo­vi­nu. Na­i­me, ve­li­ke ne­po­kret­no­sti ko­je je vri­jed­ni dje­da Je­re­mi­je ste­kao ubr­zo su se mo­ra­le ras­pro­da­ti, kao što je bio slu­čaj i sa po­ve­ćim ima­njem (okuć­ni­com) u sa­mom se­lu So­vlja­ku. Taj naj­zna­čaj­ni­ji dio nji­ho­ve imo­vi­ne je ku­pio nji­hov kum Sve­to­zar Jo­va­no­vić, ugled­ni tr­go­vac iz Ze­mu­na. Od tog čo­vje­ka je Bra­nin otac Mar­ko uzeo jed­nu po­ve­ću li­va­du pod na­po­li­cu ka­ko bi je ob­ra­đi­vao i od go­di­šnjeg pri­no­sa obez­bje­đi­vao sred­stva za ži­vot svo­je mno­go­broj­ne po­ro­di­ce.
Bra­nin otac Mar­ko je bio ve­o­ma obra­zo­van čo­vjek, za­vr­šio je bo­go­slo­vi­ju, kao i nje­gov brat (Bra­nin stric) Jan­ko. Ka­da je Mar­ku umr­la pr­va že­na, on se po­no­vo ože­nio, ali mu je ti­me (na osno­vu cr­kve­nih ka­no­na) bi­lo one­mo­gu­će­no da se i da­lje ba­vi sve­šte­nič­kim po­slom. To je, ra­zu­mlji­vo, od­mah uslo­vi­lo po­go­r­ša­va­nje ma­te­ri­jal­nih uslo­va ži­vo­ta či­ta­ve fa­mi­li­je Je­re­mić. Bra­ni­na maj­ka Ana (ro­đe­na 1848. g.) se tru­di­la da, i u ta­kvim ve­o­ma ne­po­volj­nim okol­no­sti­ma, obez­bi­je­di ko­li­ko-to­li­ko ugod­ne uslo­ve ži­vo­ta svo­je dje­ce. Bi­la je iz­u­zet­no bla­ge i emo­ci­o­nal­ne na­ra­vi, ve­o­ma rad­na i str­plji­va že­na, in­te­li­gent­na i po­žr­tvo­va­na. Ona je mno­go uti­ca­la na svo­ga si­na Bra­nu i osta­vi­la u nje­go­vom sr­cu i du­ši ogrom­nu i ne­iz­bri­si­vu lju­bav ko­ju je pre­ma svom ro­di­te­lju ga­jio do kra­ja ži­vo­ta. O svo­joj maj­ci je uvi­jek sa iz­ra­zi­tom to­pli­nom i nje­žno­šću raz­mi­šljao i pi­sao u svo­jim sje­ća­nji­ma da bi svag­da za nju uvi­jek go­vo­rio ka­ko je bi­la „naj­pa­met­ni­ja že­na”.
U svo­jim ka­sni­je ob­ja­vlje­nim i sa­ču­va­nim uspo­me­na­ma iz naj­ra­ni­jeg dje­tinj­stva, Bra­na ne evo­ci­ra sje­ća­nja na po­je­di­ne do­ga­đa­je, iz­u­zev da je po­sje­tio Ub ka­da mu je bi­lo pet go­di­na. Ta­da ga je otac od­veo u su­sjed­ni gra­dić na ko­li­ma u ko­ja su bi­li upreg­nu­ti vo­lo­vi. Ka­ko su se vo­lov­ska ko­la po­la­ko kre­ta­la, to je on imao vre­me­na da, kao zna­ti­že­ljan i bi­star dje­čak, pa­žlji­vo po­sma­tra okol­ne pre­dje­le. Bi­lo je to za nje­ga no­vo is­ku­stvo, pr­va pro­mje­na ne­po­sred­nog okru­že­nja, ko­je mu je osta­lo traj­no uti­snu­to u sje­ća­nje. Ka­da je Bra­ni bi­lo se­dam go­di­na nje­go­va broj­na po­ro­di­ca se od­se­li­la iz So­vlja­ka u Ub, gdje je nje­gov otac ku­pio je­dan ma­nji plac na pe­ri­fe­ri­ji, u ta­da­šnjem Ka­lja­vom so­ka­ku. Tu je ubr­zo sa­gra­dio ku­ću u ko­joj, me­đu­tim, bu­du­ći zna­me­ni­ti fi­lo­zof i na­uč­nik ni­je du­go ži­vio. Osnov­nu ško­lu u Ubu je Bra­na upi­sao u je­sen 1882. go­di­ne. Upra­vo ta­da je nje­gov otac od­lu­čio da pro­mi­je­ni pre­zi­me: umje­sto Je­re­mić uzeo je Pe­tro­ni­je­vić. To je ura­dio ka­ko zbog po­što­va­nja pre­ma svo­me ocu (Bra­ni­nom dje­di) Pe­tro­ni­ju, ugled­nom i če­sti­tom gra­đa­ni­nu, ta­ko i zbog to­ga da bi po­šte­dio svo­je po­tom­stvo od stal­nih re­pre­siv­nih mje­ra ta­da­šnjih dr­žav­nih vla­sti na či­jem če­lu se na­la­zi­la di­na­sti­ja Obre­no­vić, ko­je su bi­le usmje­re­ne pro­tiv Je­re­mi­ća kao tra­di­ci­o­nal­nih pri­sta­li­ca Ka­ra­đor­đe­vi­ća.
Osnov­nu ško­lu je Bra­na za­vr­šio kao naj­bo­lji i naj­bi­stri­ji čak svo­je ge­ne­ra­ci­je. Stal­no je, još od po­čet­ka ško­lo­va­nja, po­ka­zi­vao svo­ju iz­van­red­nu bi­stri­nu i pam­će­nje ta­ko da je la­ko sa­vla­đi­vao gra­di­vo i ni­je mu bi­la po­treb­na ne­ka ve­ća pri­pre­ma ku­ći. Bio je pa­žljiv i ure­dan uče­nik ko­ji se is­ti­cao u sve­mu, a zna­njem je pred­nja­čio. Do­bi­jao je po­hva­le od svo­ga uči­te­lja kao naj­bo­lji u ško­li. Bra­ni je go­di­lo to što su ga hva­li­li i osta­li đa­ci, nje­go­vi dru­go­vi, kao ve­o­ma do­brog uče­ni­ka pa je ste­kao sa­mo­po­u­zda­nje. Na kra­ju sva­ke škol­ske go­di­ne je, kao od­li­čan đak, do­bi­jao na po­klon knji­ge. One su na nje­ga vr­ši­le ve­li­ki uti­caj, za­vo­lio ih je i mno­go vre­me­na po­sve­ći­vao či­ta­nju nji­ho­vog sa­dr­ža­ja. I od ra­ni­je je nje­go­va po­ro­di­ca po­sje­do­va­la so­lid­nu bi­bli­o­te­ku ko­ja je pri­pa­da­la sve­šte­nič­koj tra­di­ci­ji u ko­joj je knji­ga uvi­jek bi­la drag i dra­go­cje­ni dio ži­vot­nog i du­hov­nog bla­ga. „U sva­koj od če­ti­ri go­di­ne – pi­še Pe­tro­ni­je­vić ka­sni­je u svo­jim uspo­me­na­ma – ko­li­ko je tra­ja­la (osnov­na ško­la), spa­dao sam u pr­ve đa­ke i do­bi­jao na kra­ju škol­ske go­di­ne knji­ge, a u če­tvr­tom raz­re­du ne sa­mo da sam bio `najbolji đak` ne­go sam se vid­no is­ti­cao nad svo­jim dru­go­vi­ma. U me­ni se već ta­da po­ja­vi­lo iz­ra­zi­to osje­ća­nje i ubje­đe­nje da sam ne­što vi­še od svo­jih dru­go­va i da mo­gu po­sti­ći vi­še od njih”.
Po­sli­je za­vr­šet­ka osnov­nog obra­zo­va­nja po­sta­vi­lo se pi­ta­nje da­ljeg na­sta­vlja­nja ško­le. Si­tu­a­ci­ja u ko­joj se ta­da na­la­zi­la po­ro­di­ca Pe­tro­ni­je­vić ni­je bi­la ni ma­lo ru­ži­ča­sta. Ve­o­ma broj­na po­ro­di­ca je zah­ti­je­va­la skro­man i šte­dljiv na­čin ži­vo­ta i ni­je bi­lo do­volj­no sred­sta­va da se po­je­di­ni čla­no­vi po­seb­no pot­po­ma­žu. Bra­nin otac je bio pi­sar u so­vljač­kloj op­šti­ni, ali je, po­red pla­te od re­dov­nog po­sla, uspi­je­vao da stek­ne i do­dat­na fi­nan­sij­ska sred­stva ti­me što je, kao pi­smen i obra­zo­van čo­vjek (isti­na slu­žio se sta­rim pra­vo­pi­som), če­sto pri­vat­no pi­sao mol­be, za­htje­ve, žal­be i raz­ne pred­stav­ke ko­je su lju­di pod­no­si­li op­štin­skim ili sud­skim vla­sti­ma. Po­red to­ga je Mar­ko u svo­joj ku­ći, ko­ja je bi­la do­sta pro­stra­na (ali na­pra­vlje­na od „sla­bog” ma­te­ri­ja­la), otvo­rio ma­lu ka­fa­nu gdje su svra­ća­li lju­di iz okol­nih mje­sta da pre­dah­nu i po­pi­ju ča­ši­cu pi­ća. Ipak, u toj ka­fa­ni je Bra­nin otac imao vi­še po­sla kao pi­sar ne­go kao go­sti­o­ni­čar. Me­đu­tim, i po­red to­ga, svi po­ro­dič­ni pri­ho­di su bi­li isu­vi­še skrom­ni za te­ku­će iz­dat­ke, ta­ko da se po­sta­vi­lo ozbilj­no pi­ta­nje u ko­joj da­ljoj ško­li tre­ba ma­li Bra­na da na­sta­vi obra­zo­va­nje. Maj­ka je za­stu­pa­la mi­šlje­nje da joj sin tre­ba što pri­je da do­đe do „ko­re hlje­ba”. Za­to je pred­lo­ži­la da upi­še ne­ki od broj­nih za­na­ta či­me bi se što pri­je osa­mo­sta­lio, i ti­me isto­vre­me­no mo­gao po­ma­ga­ti i svo­ju broj­nu po­ro­di­cu. Otac je, me­đu­tim, bio dru­ga­či­jeg mi­šlje­nja.
(Na­sta­vi­će se)