Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


„Pred­sjed­nik srp­ske vla­de Ni­ko­la Pa­šić na sjed­ni­ci vla­de 15. (28) de­cem­bra 1916. go­di­ne pod­no­si me­mo­ran­dum o uje­di­nje­nju Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. U uje­di­nje­noj dr­ža­vi cr­no­gor­ski gra­đa­ni bi­će u svim pra­vi­ma iz­jed­na­če­ni ko­ji po usta­vu i za­ko­nu ima­ju gra­đa­ni Sr­bi­je, a kralj Ni­ko­la i čla­no­vi nje­go­ve po­ro­di­ce uži­va­će go­di­šnju ren­tu od 1.200.000 di­na­ra pod uslo­vom da osta­nu lo­jal­ni no­voj dr­ža­vi. Za še­fa Cr­no­gor­skog od­sje­ka pri srp­skom Mi­ni­star­stvu spolj­nih po­slo­va ne­što ra­ni­je ime­no­van je Sve­to­zar To­mić.
Če­tvr­tog mar­ta 1917. go­di­ne osno­van je Cr­no­gor­ski od­bor za na­rod­no uje­di­nje­nje. No­mi­nal­no sje­di­šte Od­bo­ra bi­lo je u Že­ne­vi, ma­da je ve­ći­na nje­go­vih čla­no­va ra­di­li ra­štr­ka­no u vi­še evrop­skih gra­do­va. Po­sled­nju za­jed­nič­ku sjed­ni­cu Od­bor je imao u ju­lu 1917. go­di­ne. Uz An­dri­ju Ra­do­vi­ća, u Od­bo­ru su od po­čet­ka bi­li biv­ši mi­ni­stri: Pe­ro Vuč­ko­vić, Jan­ko Spa­so­je­vić, Da­ni­lo Ga­ta­lo i su­di­ja Mi­loš Iva­no­vić. Vuč­ko­vić je u ma­ju 1917. is­tu­pio iz Od­bo­ra jer se ni­je sla­gao sa oštrim na­pa­di­ma na kra­lja Ni­ko­lu, a u ju­lu 1917. ušli su Lu­ka Pi­šte­ljić, Jo­van Đu­ra­ško­vić i Ri­sto Jo­jić. U ovom sa­sta­vu ostao je Cr­no­gor­ski od­bor za na­rod­no uje­di­nje­nje do kra­ja ra­ta, iako je me­đu nje­go­vim čla­no­vi­ma do­la­zi­lo do ne­sla­ga­nja. Od­bor je po­ku­šao da u svoj sa­stav uve­de bri­ga­di­ra Mi­la Ma­ta­no­vi­ća, ali bez uspje­ha; on je pri­hva­tio da u emi­gra­ci­ji ži­vi od po­mo­ći Cr­no­gor­skog od­bo­ra, a ne od po­mo­ći kra­lja Ni­ko­le i ti­me je ja­sno po­ka­zao svo­je po­li­tič­ko opre­dje­lje­nje. Od­bor je iz­da­vao po­vre­me­no list „Uje­di­nje­nje“, či­ji je pr­vi broj iza­šao 2. (15) apri­la. Od­bor se za­la­gao za uje­di­nje­nje Cr­ne Go­re sa Sr­bi­jom i osta­lim srp­skim, hr­vat­skim i slo­ve­nač­kim ze­mlja­ma u jed­nu ne­za­vi­snu dr­ža­vu. Od­bor je vo­dio in­ten­ziv­nu pro­pa­gan­du u svim mje­sti­ma gdje su bi­li Cr­no­gor­ci. Cr­no­gor­ski od­bor imao je do­bre re­zul­ta­te i već zbog to­ga što je na­i­la­zio na ras­po­lo­že­nje u ši­ro­kim kru­go­vi­ma Cr­no­go­ra­ca, ali je sna­žnu ak­tiv­nost mo­gao raz­vi­ti pr­ven­stve­no za­hva­lju­ju­ći po­li­tič­koj, di­plo­mat­skoj i nov­ča­noj po­mo­ći ko­ju mu je pru­ža­la srp­ska vla­da. Cr­no­gor­ski od­bor po­sma­trao je auto­no­mi­ju sa sta­no­vi­šta pri­vred­ne sna­ge do­ta­da­šnjih isto­rij­skih kra­je­va i do­šao do za­ključ­ka da za Cr­nu Go­ru ne­će bi­ti od ko­ri­sti ne sa­mo či­sta fe­de­ra­ci­ja ne­go i pu­na auto­no­mi­ja, ako bu­de oba­ve­zna i ako se bu­de po­la­zi­lo od sa­mo­fi­nan­si­ra­nja. An­dri­ja Ra­do­vić i Cr­no­gor­ski od­bor po­la­zi­li su od sa­mo­stal­no­sti Cr­ne Go­re i ni­je­su bi­li pro­tiv fe­de­ra­li­zma, ali ni­je­su bi­li ni uvje­re­ni da bi Cr­na Go­ra zbog svo­ga si­ro­ma­štva i ne­raz­vi­je­no­sti mo­gla pri­hva­ti­ti slo­že­ni­ji ob­lik dr­ža­ve.
Austro­fil­sko ras­po­lo­že­nje u Cr­noj Go­ri po­ka­zi­va­la je gru­pa oko knja­za Mir­ka i Jo­va­na Pla­men­ca, vo­đe pra­va­ša. Ova gru­pa pri­sta­li­ca austro­fi­la dje­lo­va­la je u Že­ne­vi, ko­ja je po­sta­la zna­čaj­na i ka­da je ri­ječ o Cr­no­gor­ci­ma. U Švaj­car­skoj u je­sen 1916. osno­van je je­dan ko­mi­tet pod pred­sjed­ni­štvom La­za­ra Mi­ju­ško­vi­ća. Ko­mi­tet se, pre­ma cr­no­gor­skim i ru­skim iz­vo­ri­ma, na­la­zio u stal­noj ve­zi sa knja­zom Mir­kom i austro­u­gar­skom i bu­gar­skom vla­dom, če­mu je bio glav­ni po­sred­nik Pa­vle Po­po­vić ko­ji je odr­ža­vao ve­zu sa Pa­ri­zom. Oko 1.de­cem­bra 1916.Ko­mi­tet je dr­žao sjed­ni­cu u Že­ne­vi, na ko­joj je pre­tre­sa­no pi­ta­nje o po­dje­li Sr­bi­je još pri­je ne­go što se rat za­vr­ši, iz­me­đu Cen­tral­nih si­la i Cr­ne Go­re. O to­me su iz­da­li me­mo­ran­dum.
Cr­no­gor­ski Cr­ve­ni krst u Že­ne­vi po­čeo je funk­ci­o­ni­sa­ti sre­di­nom mar­ta 1917. Čla­no­vi nje­go­vi bi­li su va­tre­ne pri­sta­li­ce ide­je o sa­mo­stal­no­sti Cr­ne Go­re i pro­tiv­ni­ci uje­di­nje­nja Cr­ne Go­re i Sr­bi­je i svi su pot­pi­sa­li po­me­nu­ti me­mo­ran­dum... i pre­da­li mol­bu Be­ču da se po­put Polj­ske omo­gu­ći uje­di­nje­nje srp­skih kra­je­va pod upra­vom knja­za Mir­ka...“
Ra­ko­če­vić da­lje pi­še o pro­bo­ju So­lun­skog fron­ta, što je „omo­gu­ći­lo ši­ro­ki za­mah ko­mit­skih če­ta“, te da su ubr­zo cr­no­gor­ski usta­ni­ci i ko­mi­ti „pri­je do­la­ska srp­skih tru­pa oslo­bo­di­li An­dri­je­vi­cu, Be­ra­ne, Plav, Gu­si­nje, Ko­la­šin, Bi­je­lo Po­lje, Plje­vlja, Ža­bljak i Šav­nik“. Autor za­tim opi­su­je do­la­zak ja­dran­skih tru­pa u Cr­nu Go­ru, pr­o­pa­gand­ni rad na te­re­nu pri­sta­li­ca uje­di­nje­nja, ak­tiv­no­sti ko­je su bi­le usmje­re­ne na or­ga­ni­zo­va­nje iz­bo­ra za „ve­li­ku Na­rod­nu skup­šti­nu Cr­ne Go­re“, uz kon­sta­ta­ci­ju da su „iz­bo­ri bi­li de­mo­krat­ski­ji ne­go ika­da u Cr­noj Go­ri“...
(Na­sta­vi­će se)