PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Kao član po­ro­di­ce ugled­nih i po­zna­tih sve­šte­ni­ka, Mar­ko je bio mi­šlje­nja da bi bi­la ve­li­ka gre­ho­ta da nje­gov sin Bra­na, iz­ra­zi­to bi­star i vri­je­dan uče­nik, po­đe na iz­u­ča­va­nje za­na­ta. Tre­ba­lo ga je, da­kle, ško­lo­va­ti i po ci­je­nu mno­gih od­ri­ca­nja. Za­to je ko­nač­no do­ni­je­ta od­lu­ka u do­ma­ćin­stvu Pe­tro­ni­je­vi­ća da nji­hov naj­sta­ri­ji sin po­đe na da­lje ško­lo­va­nje. U Ubu, me­đu­tim, ni­je bi­lo ni­ka­kve ško­le gdje bi ma­li Bra­na mo­gao da na­sta­vi ško­lo­va­nje, pa je, na­rav­no, tre­ba­lo da na­pu­sti­ti svoj dom i po­tra­ži no­vo mje­sto ži­vo­ta. Naj­bli­ža ni­ža gim­na­zi­ja je bi­la u Va­lje­vu gdje je nje­gov otac od­veo Bra­nu da bi mu omo­gu­ćio da­lje obra­zo­va­nje. Bi­lo je to sep­tem­bra 1886. go­di­ne, ka­da se ma­li uče­nik pr­vi put odvo­jio od to­plog po­ro­dič­nog do­ma. Od ta­da, za­pra­vo, on će bi­ti stal­no odvo­jen od svo­jih uku­ća­na, iz­u­zev re­la­tiv­no kra­ćih bo­ra­va­ka za vri­je­me đač­kih i stu­dent­skih fe­ri­ja. Otac je na­šao Bra­ni u Va­lje­vu mje­sto sta­no­va­nja i hra­nje­nja či­me je ot­po­če­la no­va fa­za ži­vo­ta bu­du­ćeg ve­li­ka­na. Po­ka­za­lo se, me­đu­tim, i po­red iz­van­red­nog Bra­ni­nog uspje­ha, da po­ro­di­ca ni­je bi­la u sta­nju da pod­no­si ma­te­ri­jal­ne tro­ško­ve iz­dr­ža­va­nja svo­ga čla­na na stra­ni. Sto­ga je od­lu­če­no da dru­gi raz­red Bra­na po­ha­đa ta­ko što će pri­vat­no bo­ra­vi­ti u ne­koj bo­ga­ti­joj ku­će gdje bi po­ma­gao sla­bi­jim uče­ni­ci­ma pri­li­kom sa­vla­đi­va­nja gra­di­va.
Bra­nin otac je, kao član sve­šte­nič­ke po­ro­di­ce i sam obra­zo­va­ni bo­go­slov, imao do­bre ve­ze sa cr­kve­nim kru­go­vi­ma, pa je uspio da svo­ga si­na smje­sti kod va­ljev­skog pro­to­je­re­ja Ra­do­ji­ce Žu­jo­vi­ća, ko­ji je ra­ni­je bio na­mje­snik u Ubu i ina­če bio te­ča ma­lo­me Bra­ni­sla­vu. Od­lič­ni uče­nik Bra­na je tre­ba­lo da pod­u­ča­va pro­ti­nog si­na ko­ji je, me­đu­tim, bio bo­le­šlji­vo di­je­te. Po­ka­za­lo se, ipak, da su no­vo­na­sta­li uslo­vi i za­du­že­nja za gim­na­zi­jal­ca Bra­nu bi­li isu­vi­še ve­li­ki i iz­nad nje­go­vih mo­guć­no­sti što se ubr­zo ne­ga­tiv­no od­ra­zi­lo na nje­gov škol­ski uspjeh. Umje­sto da na­sta­vi da bu­de je­dan od naj­bo­ljih uče­ni­ka, Bra­na je na­glo po­pu­stio i do­šao u gru­pu lo­ši­jih đa­ka. Bi­lo je ja­sno da se ta­kvim ži­vo­tom i ra­dom ne mo­že da­lje na­sta­vi­ti. Upra­vo je ta­da i ma­li Žu­jo­vić pre­mi­nuo ta­ko da se po­no­vo po­sta­vi­lo pi­ta­nje iz­dr­ža­va­nja Pe­tro­ni­je­vi­ća van rod­nog do­ma. Otac je bio čvr­sto od­lu­čio da po­dr­ži ško­lo­va­nje svo­ga na­sled­ni­ka, sa čim se sa­gla­si­la i Bra­ni­na maj­ka, ta­ko da su, ipak, obez­bi­je­di­li sred­stva to­kom po­ha­đa­nja nje­go­vog tre­ćeg raz­re­da gim­na­zi­je u Va­lje­vu, uz ve­li­ke na­po­re. Bi­lo je ja­sno da se ta­ko da­lje ni­je mo­glo, jer su jed­no bi­le že­lje, a stvar­nost ne­što sa­svim dru­go. Tro­ško­vi ško­lo­va­nja si­na na stra­ni su iz­i­ski­va­li tro­ško­ve ko­ji su pre­va­zi­la­zi­li po­ro­dič­ne mo­guć­no­sti.
Ka­ko je Bra­na u tre­ćem raz­re­du po­no­vo po­ka­za iz­van­re­dan uspjeh i uvi­jek se is­ti­cao bi­stri­nom, zna­njem i mar­lji­vo­šću, ubr­zo je ste­kao ve­li­ki ugled ne sa­mo u svom odje­lje­nju i raz­re­du, već i u ci­je­loj ško­li. Ste­kao je i od­re­đen broj pri­snih dru­go­va, a o nje­mu se pri­ča­lo i me­đu nji­ho­vim ro­di­te­lji­ma. Bra­na je, iz­me­đu osta­lih, za dru­ga imao i naj­sta­ri­jeg si­na ta­da­šnjeg ugled­nog i imuć­nog gra­đa­ni­na Vlaj­ka Ta­di­ća, lo­kal­nog po­li­ti­ča­ra, mje­snog pr­va­ka Ra­di­kal­ne stran­ke. Ovaj ugled­ni i vi­sper­ni čo­vjek je pri­hva­tio da pri­mi Bra­nu u svo­ju ku­ću, da bu­de na bes­plat­nom sta­nu i hra­ni, ali da mo­ra na­sta­vi­ti do­ta­da­šnji sta­tus od­lič­nog i mar­lji­vog uče­ni­ka. To se ubr­zo i ob­i­sti­ni­lo jer je ta­da, u IV raz­re­du Va­ljev­ske gim­na­zi­je, Bra­na po­no­vo po­stao ne sa­mo od­li­čan ne­go i naj­bo­lji uče­nik. Pe­ti­ce su se ni­za­le iz svih pred­me­ta, i on je sa la­ko­ćom i sa­mo­u­vje­re­no­šću sa­vla­đi­vao i naj­te­že par­ti­je gra­di­va. Ni­je mu tre­ba­la ne­ka ve­ća pri­pre­ma van ško­le, jer je od­lič­no pam­tio, ra­zu­mi­je­vao i po­ve­zi­vao gra­di­vo ko­je je slu­šao na re­dov­nim ča­so­vi­ma na­sta­ve. U to vri­je­me je Pe­tro­ni­je­vić ste­kao iz­van­red­no ve­li­ki ugled i po­što­va­nje me­đu svim uče­ni­ci­ma Gi­man­zi­je u Va­lje­vu.
U če­tvr­tom raz­re­du se de­sio i je­dan va­žan pre­o­kret ko­ji će ima­ti ve­li­kog uti­ca­ja i na ka­sni­ju škol­sku, a još vi­še na­uč­nu Pe­tro­ni­je­vi­će­vu ka­ri­je­ru. Ubr­zo je, na­i­me, za­vo­lio astro­no­mi­ju ko­ja je u nje­mu bu­di­la zna­ti­že­lju pre­ma bes­kra­ju, ogrom­nom pro­stor­nom ho­ri­zon­tu, i bes­kraj­nom vre­me­nu. Ovi pro­ble­mi će od ta­da po­sta­ti traj­ni mo­ti­vi nje­go­vih iz­van­red­no stu­di­o­znih pro­u­ča­va­nja u obla­sti me­ta­fi­zi­ke i dis­kret­ne ge­o­me­tri­je. Zvje­zda­no ne­bo ga je pri­vla­či­lo i ma­li Bra­na je znao če­sto no­ću da sa za­no­som po­sma­tra mno­go­broj­ne tre­pe­ra­ve sve­tilj­ke ko­je su ga i pje­snič­ki pod­sti­ca­le da se emo­ci­jal­no uz­no­si ka bes­kraj­nim ko­smič­kim svje­to­vi­ma. Po­red re­dov­ne na­sta­ve, na ko­joj se, me­đu­tim, ni­je mno­go to­ga mo­glo na­u­či­ti i sa­zna­ti, Bra­na je po­čeo sa­mo­stal­no da či­ta li­te­ra­tu­ru iz astro­no­mi­je. Do­ba­vio je sve knji­ge iz tog pred­me­ta ko­je su mu bi­le do­stup­ne, ali i mno­ga po­pu­lar­na dje­la iz dru­gih obla­sti, kao i či­sto li­te­rar­nog (knji­žev­nog) ka­rak­te­ra. Me­đu­tim, pro­sto je gu­tao sve ono što se od­no­si­lo na ča­rob­ni svi­jet ko­smič­kog bes­kra­ja. Uspio je da se do­bro in­for­mi­še o zna­nju ko­je se od­no­si­lo na Sun­ce, Mje­sec, zvi­je­zde, pla­ne­te, ko­me­te, me­te­o­re, kao i na zna­nje o pro­sto­ru i vre­me­nu ko­je je na­di­la­zi­lo sve ono što čo­vjek mo­že sre­sti u svo­joj ogra­ni­če­noj oko­li­ni.
Po­red astro­no­mi­je, ma­li Bra­na je za­vo­lio i he­mi­ju. Pro­fe­sor tog pred­me­ta mu je bio Mi­lan Za­rić ko­ji je od­mah za­pa­zio, već na pr­vim ča­so­vi­ma, da ima pred so­bom iz­u­zet­no bi­strog i pro­nic­lji­vog uče­ni­ka. Pri­li­kom iz­la­ga­nja no­vog gra­di­va pom­no je pra­tio ka­ko ra­zu­mi­je­va no­vu ma­te­ri­ju nje­gov naj­bo­lji đak ko­ji je bio uvi­jek spre­man da po­no­vi ono što bi on pret­hod­no ob­ja­snio. Ta­ko je za­pra­vo pro­fe­sor imao svo­ga ”asi­sten­ta” što je i nje­mu olak­ša­va­lo iz­vo­đe­nje na­sta­ve te u osno­vi eks­pe­ri­men­tal­ne na­u­ke ko­ja se ta­da u ško­li ob­ra­đi­va­la is­klju­či­vo ver­bal­nim sred­stvi­ma. Pro­fe­sor Za­rić je pre­po­ru­čio svo­me uče­ni­ku od­re­đe­nu struč­nu li­te­ra­tu­re, sa­o­bra­zno go­di­na­ma i ni­vou nje­go­vog zna­nja. (NA­STA­VI­ĆE SE)