Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


„Pro­mje­ne u Cr­noj Go­ri na­sta­le po­sli­je ra­ta 1876–1878. iz­mi­je­ni­le su sta­nje u obla­sti pro­svje­te i kul­tu­re“, na­vo­di dr Ra­ko­če­vić uz kon­sta­ta­ci­ju da je pr­ven­stve­no po­sve­će­na pa­žnja raz­vo­ju osnov­nog škol­stva, ško­lo­va­nju uči­telj­skog ka­dra i škol­skom za­ko­no­dav­stvu. Iako je osnov­na ško­la pro­gla­še­na oba­ve­znom i bes­plat­nom, iz mno­gih raz­lo­ga se „to ni­je mo­glo spro­ve­sti u dje­lo. Kra­jem škol­ske 1870/71. go­di­ne Cr­na Go­ra ima­la je 41, a kra­jem 1909/10. go­di­ne 136 osnov­nih ško­la, u ko­ji­ma je ra­di­lo 198 na­stav­ni­ka i po­ha­đa­lo ih 12.000 uče­ni­ka. Po­ve­ća­njem bro­ja osnov­nih ško­la po­ve­ćao se i po­sto­tak pi­sme­nog sta­nov­ni­štva, ali je broj ne­pi­sme­nih ipak bio ve­o­ma ve­lik, po­seb­no me­đu žen­skim di­je­lom sta­nov­ni­štva...“
Autor na­gla­ša­va da je „pr­va sred­nja ško­la otvo­re­na 1869; to je bi­la Ce­tinj­ska bo­go­slo­vi­ja, ko­ja je u isto vri­je­me bi­la uči­telj­ska ško­la... Bo­go­slov­sko-uči­telj­ska ško­la od­i­gra­la je ve­o­ma zna­čaj­nu ulo­gu u pro­svjet­nom i kul­tur­nom ži­vo­tu Cr­ne Go­re. Iz te pr­ve sred­nje struč­ne ško­le iza­šao je zna­tan broj uči­te­lja, sve­šte­ni­ka i dru­gih dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka. Dje­vo­jač­ki in­sti­tut, ko­ji je osno­van 1869. po ugle­du na slič­ne za­vo­de u Ru­si­ji, mo­gao je pri­mi­ti do 30 uče­ni­ka, i to sva­ke dru­ge go­di­ne“, a po­ha­đa­le su ga uče­ni­ce iz imuć­nih po­ro­di­ca iz Cr­ne Go­re, ali i iz dru­gih ju­žno­slo­ven­skih kra­je­va. Ra­ko­če­vić is­ti­če da je 1880/81. na Ce­ti­nju otvo­re­na ni­ža gim­na­zi­ja, ko­ja je 1902. pre­tvo­re­na u vi­šu. Ni­ža gim­na­zi­ja je otvo­re­na i u Plje­vlji­ma 1901, u Pod­go­ri­ci je 1907/08, a u Nik­ši­ću, Be­ra­na­ma i Pe­ći 1912/13, po­sli­je bal­kan­skih ra­to­va. Dio o pro­svje­ti autor za­klju­ču­je kon­sta­ta­ci­jom da u „Cr­noj Go­ri ni­je otvo­ren ni je­dan fa­kul­tet. Naj­vi­še cr­no­gor­skih stu­de­na­ta ško­lo­va­lo se na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu, ne­što u Ru­si­ji, a bi­lo ih je i u dru­gim evrop­skim uni­ver­zi­tet­skim cen­tri­ma.“
Pri­bli­ža­va­ju­ći pri­li­ke u kul­tu­ri to­ga do­ba, Ra­ko­če­vić na­vo­di da se kul­tur­ni ži­vot uglav­nom ve­zi­vao za štam­pa­nje pu­bli­ka­ci­ja, for­mi­ra­nje či­ta­o­ni­ca i odr­ža­va­nje ju­bi­lar­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja. Iz to­ga vre­me­na ne­ma ne­kog zna­čaj­nog knji­žev­nog ime­na, a po­zo­ri­šni ži­vot po­čeo je da se or­ga­ni­zu­je tek osni­va­njem po­zo­ri­šta 1910. go­di­ne, kao i da se „ra­di­lo ne­što i na po­lju mu­zič­ke kul­tu­re, li­kov­ne umjet­no­sti, ar­hi­tek­tu­re i gra­đe­vi­nar­stva“, te da su 1893. na Ce­ti­nju „osno­va­ni bi­bli­o­te­ka i Mu­zej...ko­ji je imao če­ti­ri odje­lje­nja.“
Od no­vi­na i ča­so­pi­sa, autor na­vo­di slu­žbe­no gla­si­lo „Glas Cr­no­gor­ca“, pr­vi knji­žev­ni list „Cr­no­gor­ka“, „Ze­ta“, „No­va Ze­ta“, „Lu­ča“, „Dan“ – naj­bo­lji cr­no­gor­ski knji­žev­ni ča­so­pis pro­ju­go­slo­ven­ski ori­jen­ti­san“.
U Cr­noj Go­ri odr­ža­no je i ne­ko­li­ko pro­sla­va ma­njih raz­mje­ra, i to po­vo­dom 400 go­di­na od osni­va­nja obod­ske štam­pa­ri­je, po­vo­dom 30-go­di­šnji­ce a za­tim i 40-go­di­šnji­ce stu­pa­nja na pre­sto knja­za Ni­ko­le, pro­gla­še­nja nje­go­vog za kra­lja, kao i po­vo­dom „100. go­di­šnji­ce Nje­go­še­vog ro­đe­nja“, za­vr­ša­va autor dio o kul­tu­ri.
Dr No­vi­ca Ra­ko­če­vić svo­ju pa­žnju po­sve­ću­je i cr­no­gor­skoj voj­sci, za ko­ju ka­že da je po­sli­je ra­ta 1876–1878. osta­la i da­lje „or­ga­ni­zo­va­na na te­ri­to­ri­jal­no-ple­men­skoj osno­vi i da će ta­kva osta­ti do kra­ja cr­no­gor­ske sa­mo­stal­no­sti“. Knjaz Ni­ko­la je ra­dio na re­or­ga­ni­za­ci­ji i do­ne­kle mo­der­ni­za­ci­ji voj­ske, u smi­slu ško­lo­va­nja i ospo­so­blja­va­nja ka­dra, te na­bav­ke na­o­ru­ža­nja, ši­rio se broj ko­man­di po cr­no­gor­skim gra­do­vi­ma, a 1906. su us­po­sta­vlje­ni či­no­vi: pot­po­ruč­nik, po­ruč­nik, ka­pe­tan, ko­man­dir, bri­ga­dir i di­vi­zi­jar – naj­ve­ći čin u voj­sci. Ru­si­ja je da­va­la sub­ven­ci­je za voj­sku, ko­je su vre­me­nom po­ve­ća­va­ne. Ra­ko­če­vić na­vo­di i da je kralj Ni­ko­la imao ap­so­lu­tan uti­caj na voj­sku.
Usta­vom iz 1905. go­di­ne „cr­kva je po­sta­la dr­žav­na a nje­ni sve­šte­ni­ci dr­žav­ni či­nov­ni­ci. Po­što je Cr­na Go­ra bi­la dr­ža­va di­je­la srp­skog na­ro­da, to je i pra­vo­slav­na cr­kva bi­la srp­ska...Na Ni­kolj­dan 1913. go­di­ne usta­no­vlje­na je Peć­ka epar­hi­ja u sta­roj Srp­skoj pa­tri­jar­ši­ji u Pe­ći, a za pr­vog mi­tro­po­li­ta ime­no­van je dr Ga­vri­lo Do­žić. Nje­go­va se ju­ris­dik­ci­ja pro­sti­ra­la na sve Sr­be u no­vo­o­slo­bo­đe­nim kra­je­vi­ma. Do­žić je u Pe­ći usto­li­čen ta­ko što je Mir­ko Mi­ju­ško­vić pro­či­tao ukaz kra­lja Ni­ko­le.“
Da­lje se na­vo­di da je vjer­ski po­gla­var cr­no­gor­skih ri­mo­ka­to­li­ka bio bar­ski ar­ci­bi­skup, ko­jem je 1902. Sve­ta sto­li­ca „po­tvr­di­la na­slov Pri­mas Srp­ski; to je naj­vi­še cr­kve­no do­sto­jan­stvo, još iz do­ba Ne­ma­nji­ća, u ri­mo­ka­to­lič­koj cr­kvi na Bal­ka­nu.“ Za­ko­nom je bi­lo pro­pi­sa­no da oni sve­šte­ni­ci „ko­ji ni­je­su po­da­ni­ci cr­no­gor­ski mo­ra­ju po­la­ga­ti pri­jem­ni is­pit iz srp­skog je­zi­ka, sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka, isto­ri­je srp­skog na­ro­da i ge­o­gra­fi­je srp­skih ze­ma­lja.“ Mu­sli­ma­ni­ma su ta­ko­đe bi­la za­ga­ran­to­va­na vjer­ska pra­va, ni­je­su slu­ži­li voj­sku već su pla­ća­li vr­stu po­re­za, tzv. ni­za­mi­ju. Svi su bi­li pot­či­nje­ni muf­ti­ji, ko­ji je, kao i osta­li nji­ho­vi sve­šte­ni­ci, pla­ćan iz dr­žav­ne bla­gaj­ne. „U pi­ta­nji­ma o bra­ku, di­o­bi, na­sljed­stvu upra­vlja­ju se po še­ri­ja­tu ko­ji im je knjaz odo­brio kao pu­no­va­žan u Cr­noj Go­ri“, is­ti­če Ra­ko­če­vić i za­vr­ša­va tekst po­dat­kom da su „sva tri vjer­ska po­gla­va­ra bi­la i vi­ril­ni (po po­lo­ža­ju – primj.V.I.) na­rod­ni po­sla­ni­ci u Cr­no­gor­skoj na­rod­noj skup­šti­ni“.
(Na­sta­vi­će se)