Vo­ji­slav Bu­do Gle­dić


I na­kon za­vr­šet­ka ni­že gim­na­zi­je, slič­no kao i pri­li­kom za­vr­šet­ka osnov­ne ško­le, po­no­vo se po­sta­vi­lo pi­ta­nje da­ljeg na­stav­ka oba­zo­va­nja ve­o­ma ta­len­to­va­nog Bra­ni­sla­va. Ja­sno je bi­lo da su ma­te­ri­jal­ne mo­guć­no­sti nje­go­ve po­ro­di­ce bi­le ne­do­volj­ne da bi mo­gla pla­ća­ti iz­dr­ža­va­nje ma­log Bra­ne iz­van svo­ga do­ma. S dru­ge stra­ne, kao iz­u­zet­no bi­star i od­li­čan uče­nik on ni­ka­ko ni­je smio osta­ti na po­la pu­ta pa su Bra­ni­ni ro­di­te­lji na­sto­ja­li da mu, i po­red svih te­ško­ća i pre­pre­ka, obez­bi­je­de da­lje obra­zo­va­nje. Po­sta­vi­la se al­ter­na­ti­va da li da na­sta­vi uče­nje u uči­telj­skoj ško­li ili gim­na­zi­ji. Maj­ka je bi­la za pr­vu mo­guć­nost, jer bi ti­me njen sin od­mah na­kon za­vr­šet­ka ško­le ste­kao di­plo­mu uči­te­lja i od­mah imao obez­bi­je­đen po­sao. Zva­nje uči­te­lja je bi­lo ci­je­nje­no i omo­gu­ća­va­lo mno­go po­volj­ni­je uslo­ve ži­vo­ta u od­no­su na one ko­je su mu se mo­gli pru­ži­ti u po­ro­dič­nom okru­že­nju. Osnov­nih ško­la je bi­lo po­pri­lič­no, pa se osje­ćao ne­do­sta­tak struč­nog ka­dra iz te obla­sti.
Bra­ni­sla­vov otac, me­đu­tim, ni­je pre­vi­še in­si­sti­rao da nje­gov naj­sta­ri­ji sin upi­še uči­telj­sku ško­lu, iako je i on imao mi­šlje­nje da bi naj­bo­lje bi­lo da se što pri­je osa­mo­sta­li, da što pri­je stig­ne do ne­ke di­plo­me. Otac je, ipak, svo­me si­nu osta­vio da se sam opre­di­je­li o da­ljem to­ku ško­lo­va­nja. Uvi­dio je da bi bi­lo ne­pra­vič­no da svo­me si­nu na­met­ne ži­vot­ni po­ziv ko­ji se ne bi ukla­pao u nje­go­ve mla­da­lač­ke že­lje. Ov­dje tre­ba uka­za­ti da na ma­lo­ga Bra­nu ni­je vr­šio čak ni­ka­kav pri­ti­sak ili mu su­ge­ri­sao da se upi­še u bo­go­slov­sku ško­lu. Iako svr­še­ni bo­go­slo­vac, iz po­zna­te sve­šte­nič­ke po­ro­di­ce, otac Mar­ko, na­i­me, ni­je in­si­sti­rao da mu sin na­sta­vi sve­šte­nič­ku tra­di­ci­ju, iako je to bi­lo uobi­ča­je­no u ta­da­šnje vri­je­me, tim pri­je što su sve­šte­ni­ci bi­li ve­o­ma ci­je­nje­ni i ima­li do­bre uslo­ve za ži­vot. Vje­ro­vat­no je ma­li Bra­ni­slav, opi­jen na­u­kom i već po­ma­lo upu­ćen u astro­no­mi­ju i he­mi­ju, bio ka­te­go­rič­ki od­lu­čan da se ni­ka­ko ne­će opre­di­je­li­ti za za­ni­ma­nje ko­je ga ni­je pri­vla­či­lo ni­ti je u nje­mu iza­zi­va­lo ni­ka­kvu po­zi­tiv­nu emo­ci­ju.
Bra­ni­sla­vo­va ve­li­ka upor­nost i do­sled­nost, ko­je su ga kra­si­le to­kom či­ta­vog ži­vo­ta, uti­ca­le su da su ko­nač­no ro­di­te­lji po­pu­sti­li i omo­gu­ći­li svo­me si­nu da na­sta­vi ško­lo­va­nje u vi­šoj gim­na­zi­ji. Ta­kva ško­la, me­đu­tim, ni­je po­sto­ja­la u Va­lje­vu pa je tre­ba­lo za Bra­nu obez­bi­je­di­ti uslo­ve ži­vo­ta u dru­gom gra­du gdje je po­sto­ja­la ta­kva obra­zov­na usta­no­va. Otac i sin su se sa­gla­si­li da je naj­bo­lje ško­lo­va­nje na­sta­vi­ti u srp­skoj pre­sto­ni­ci Be­o­gra­du. Ka­da je 1890. go­di­ne pet­na­e­sto­go­di­šnji Bra­ni­slav, u prat­nji svo­ga oca, sti­gao u pre­sto­ni­cu, gdje se sil­no iz­ne­na­dio ve­li­či­nom i iz­gle­dom tog gra­da, ni­je ni slu­tio da će tu pro­ve­sti naj­ve­ći dio ži­vo­ta. Otac je svo­ga si­na od­veo kod ka­sa­ci­o­nog su­di­je Sre­te Po­po­vi­ća, pri­ja­te­lja, ko­je­mu je že­na bi­la se­stra nje­go­vog ku­ma Sve­to­za­ra Jo­va­no­vi­ća. Mar­ko je svo­me pri­ja­te­lju iz­lo­žio si­tu­a­ci­ju po­seb­no is­ti­ču­ći či­nje­ni­cu da se ra­di o ve­o­ma do­brom i po­slu­šnom dje­ča­ku, kao i iz­u­zet­no bi­strom i neo­bič­no na­da­re­nom uče­ni­ku. Po­po­vić je pa­žlji­vo sa­slu­šao Mar­ko­vu pri­ču i pri­hva­tio da pri­mi nje­go­vog si­na u svo­ju ku­ću, ali ne od­mah ne­go da se ma­lo pri­če­ka ka­ko bi se na­kon pr­vog tro­mje­sječ­ja vi­dje­le pr­ve ocje­ne u ško­li. Me­đu­tim, Sre­to Po­po­vić je upra­vo ta­da umro ta­ko da ni­je vi­še bi­lo na­go­vi­je­šte­ne mo­guć­no­sti da se po­mog­ne ma­lom Bra­ni­sla­vu u smi­slu nje­go­vog bo­rav­ka u do­mu ka­sa­ci­o­nog su­di­je.
Već na sa­mom po­čet­ku ško­lo­va­nja u Be­o­grad­skoj vi­šoj gim­na­zi­ji Bra­ni­slav je po­ka­zao iz­ra­zi­ti ta­le­nat, zna­nje i upor­nost u ra­du. Mno­gi nje­go­vi dru­go­vi su mo­li­li od­lič­nog Bra­nu da im po­ma­že u uče­nju i sa­vla­đi­va­nju te­žih par­ti­ja gra­di­va ka­ko bi do­bi­ja­li što bo­lje ocje­ne. On je, na­rav­no, udo­vo­lja­vao tim mol­ba­ma i ti­me isto­vre­me­no upo­zna­vao mno­ge ugled­ne po­ro­di­ce. Ubr­zo je Bra­na ste­kao ve­li­ki ugled u ško­li, ne sa­mo kao od­li­čan uče­nik već i kao ve­o­ma spo­sob­ni po­ma­gač („in­struk­tor”) sla­bi­jih đa­ka ta­ko da su mno­gi od njih že­lje­li da ima­ju tog dru­ga u svom ne­po­sred­nom okru­že­nju. To su po­dr­ža­va­li i mno­gi ugled­ni i imuć­ni ro­di­te­lji ta­ko da je Bra­na imao mo­guć­no­sti da, uz mi­ni­mal­nu po­moć svo­je po­ro­di­ce, na­sta­vi ško­lo­va­nje u Be­o­grad­skoj gim­na­zi­ji gdje je ne­pre­kid­no bri­lji­rao zna­njem i ste­kao ve­li­ku po­pu­lar­nost i po­što­va­nje ka­ko uče­ni­ka ta­ko i svo­jih na­stav­ni­ka.
Po­sli­je bri­ljant­no za­vr­še­ne gi­ma­zi­je po­no­vo se po­sta­vi­lo pi­ta­nje da­ljeg Bra­ni­nog ško­lo­va­nja. On je već u gim­na­zi­ji, pod po­seb­nim uti­ca­jem pro­fe­so­ra Mi­la­na Še­vi­ća, ko­ji je bio dok­tor laj­pci­škog uni­ver­zi­te­ta (dok­to­ri­rao je sa te­mom o Do­si­te­je­vom pro­svjet­nom ra­du), mno­go za­vo­lio fi­lo­zo­fi­ju.
Me­đu­tim, mo­guć­nost da Pe­tro­ni­je­vić i da­lje ži­vi u Be­o­gra­du, ta­ko da da­je ča­so­ve sla­bi­jim uče­ni­ci­ma, da ih pod­u­ča­va i da im po­ma­že, bi­la je sve­de­na na mi­ni­mum. Bra­ni­sla­vu je ja­sno bi­lo da bi ta­kav rad, ka­da bi mo­rao sva­ko­dnev­no da pod­u­ča­va lo­ši­je uče­ni­ke, pred­sta­vljao ogrom­no op­te­re­će­nje za nje­ga i pot­pu­no ga od­vra­tio čak i one­mo­gu­ćio od bi­lo ka­kvog iole ozbilj­ni­jeg i du­go­traj­ni­jeg iz­u­ča­va­nja na­u­ke i fi­lo­zo­fi­je. Ka­da je že­lio da se upi­še na fi­lo­zo­fi­ju u Be­o­gra­du, na Ve­li­koj ško­li, po­ka­za­lo se da bi to za nje­ga bi­lo „sa­mo gu­blje­nje vre­me­na”. Na­i­me, ugled­ni i po­zna­ti pro­fe­sor fi­lo­zo­fi­je Lju­bo­mir Ne­dić (1858–1902) bio je ta­da te­ško bo­le­stan pa prak­tič­no vi­še ni­je ni iz­vo­dio na­sta­vu. Ina­če, Ne­dić je bio iz­u­zet­no zna­čaj­na i po­zna­ta kul­tur­na i jav­na lič­nost; po­seb­no se is­ti­cao kao iz­van­red­no kre­a­tiv­ni knji­žev­ni kri­ti­čar, ali i kao pro­fe­sor psi­ho­lo­gi­je i lo­gi­ke na Ve­li­koj ško­li. Ve­o­ma obra­zo­van i plo­dan pi­sac, uz to iz­van­red­no elo­kven­tan i ja­san pre­da­vač, pri­vla­čio je pa­žnju mla­dih lju­di želj­nih zna­nja i obra­zo­va­nja. Upra­vo je Bra­ni­slav že­lio da slu­ša pre­da­va­nja tog uva­že­nog pro­fe­so­ra, ali mu se, na­ža­lost, ni­je pru­ži­la pri­li­ka. Sto­ga je, na sa­mom star­tu, sve osta­le so­lu­ci­je stu­di­ja na Ve­li­koj ško­li Pe­tro­ni­je­vić sma­trao gu­blje­njem vre­me­na. Osje­ćao je ve­li­ku unu­tra­šnju sna­gu da mo­že br­zo, efi­ka­sno i la­ko da sa­vla­da i naj­o­zbilj­ni­je fi­lo­zof­ske stu­di­je.(NA­STA­VI­ĆE SE)