PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Iz­u­ča­va­nje fi­lo­zo­fi­je u ino­stran­stvu, po­seb­no na ne­kom austrij­skom ili nje­mač­kom uni­ver­zi­te­tu, zah­ti­je­va­lo je, me­đu­tim, obez­bje­đi­va­nje od­go­va­ra­ju­ćih ma­te­ri­jal­nih sred­sta­va ka­ko bi se Pe­tro­ni­je­vić mo­gao iz­dr­ža­va­ti to­kom ško­lo­va­nja. Sti­pen­di­ju ni­je mo­gao do­bi­ti za ta­kve stu­di­je, jer je dr­ža­va da­va­la fi­nan­sij­ska sred­stva sa­mo onim kan­di­da­ti­ma ko­ji su pret­hod­no uspje­šno za­vr­ši­li Ve­li­ku ško­lu. Pre­ma to­me, na­sta­vak stu­di­ja na ne­kom stra­nom uni­ver­zi­te­tu, uz mo­guć­nost do­bi­ja­nja neo­p­hod­ne sti­pen­di­je, ni­je do­la­zio u ob­zir. Sto­ga je Bra­ni­slav do­šao na spa­so­no­snu ide­ju. Sa­znao je da bi, ipak, mo­gao u svom kra­ju do­bi­ti sti­pen­di­ju, ali sa­mo ako bi se upi­sao na me­di­ci­nu, jer su vi­so­ko­struč­ni ka­dro­vi iz te obla­sti bi­li tra­že­ni i do­bro pla­će­ni u svim sre­di­na­ma. Tre­ba­lo je, na­i­me, obra­zo­va­ti me­di­cin­ski ka­dar ka­ko bi se is­pu­ni­la za­i­sta ve­li­ka pra­zni­na u ne­do­stat­ku kva­li­tet­nih i kva­li­fi­ko­va­nih lje­ka­ra. Sto­ga se Bra­ni­slav opre­di­je­lio za do­bi­ja­nje sti­pen­di­je, čak i po ci­je­nu da mo­ra upi­sa­ti ne­ku oblast ko­ja ni­je bi­la po mje­ri nje­go­vog ta­da­šnjeg ži­vot­nog opre­dje­lje­nja, sa­mo da bi mo­gao ot­pu­to­va­ti u ino­stran­stvo i ta­mo na­sta­vi­ti stu­di­je.
Usko­ro po­sli­je ta­kve od­lu­ke ot­pu­to­vao je u svoj rod­ni kraj i ta­mo se ne­po­sred­no in­for­mi­sao o mo­guć­no­sti do­bi­ja­nja sti­pen­di­je. Lo­kal­ni zva­nič­ni­ci su bi­li sprem­ni da mu do­di­je­le sti­pen­di­ju, ali sa­mo ako se upi­še na me­di­ci­nu, jer im je lje­kar bio pri­je­ko po­tre­ban. Dru­ga­či­je se ni­je mo­gao pri­vo­lje­ti ne­ki već obra­zo­va­ni me­di­ci­nar da do­đe u tu sre­di­nu i oba­vlja lje­kar­sku prak­su. Pe­tro­ni­je­vić se obra­tio zva­nič­ni­ci­ma u Tam­nav­skom sre­zu i pod­nio sva po­treb­na do­ku­men­ta uz pra­te­ći pi­sme­ni za­htjev za sti­pen­di­ju, ali i uz da­va­nje oba­ve­ze da će ne sa­mo na vri­je­me za­vr­ši­ti stu­di­je, već se i vra­ti­ti u rod­no mje­sto da oba­vlja struč­nu lje­kar­sku prak­su. Ubr­zo je usvo­je­na Pe­tro­ni­je­vi­će­va mol­ba, ali je pred­log mo­rao naj­pri­je da pro­đe kroz skup­štin­sku pro­ce­du­ru, a po­tom i da se pro­sli­je­di Mi­ni­star­stvu unu­tra­šnjih po­slo­va. Me­đu­tim, ka­ko to bi­va u na­šoj ad­mi­ni­stra­ci­ji, taj pro­ces je po­tra­jao ve­o­ma du­go, ali je, ipak, bi­lo iz­vje­sno da će Pe­tro­ni­je­vić do­bi­ti sti­pen­di­ju. Sa tom na­dom on je u no­vem­bru 1894. go­di­ne ot­pu­to­vao u Beč i na ta­mo­šnjem uni­ver­zi­te­tu upi­sao Me­di­cin­ski fa­kul­tet. Pri to­me je, ka­ko sam na­po­mi­nje, iza­brao jed­nu od mo­gu­ćih stu­dij­skih va­ri­jan­ti ko­ja ima naj­ma­nji broj is­pi­ta.
U tom pe­ri­o­du nje­go­vog ži­vo­ta, ka­ko sam is­ti­če, on je u bo­ga­toj Uni­ver­zi­tet­skoj bi­bli­o­te­ci stu­di­rao dje­la kla­si­ka fi­lo­zo­fi­je, i to Lo­ce­o­vu Me­ta­fi­zi­ku, Spi­no­zi­nu Eti­ku, za­tim dje­la Edvar­da Hart­ma­na, Ar­tu­ra Šo­pen­ha­u­e­ra, Lajb­ni­ca i Her­bran­ta; da­kle, ra­di­lo se o naj­va­žni­jim i naj­te­žim obla­sti­ma za ko­je je tre­ba­lo ulo­ži­ti ogro­man na­por da bi se pro­dr­lo u srž du­bo­kih mi­sli ko­je su iz­no­si­li na­ve­de­ni kla­si­ci fi­lo­zo­fi­je. Upra­vo je u to vri­je­me Pe­tro­ni­je­vić po­čeo da se do­pi­su­je sa svo­jim ra­ni­jim vo­lje­nim pro­fe­so­rom, a od tad već iskre­nim i pro­vje­re­nim pri­ja­te­ljem dr Mi­la­nom Še­vi­ćem.
Me­đu­tim, ni­je­dan is­pit u me­đu­vre­me­nu ni­je po­lo­žio ni­ti se tru­dio oko sa­vla­đi­va­nja gra­di­va, ta­ko da se sa­mo for­mal­no vo­dio u evi­den­ci­ji na tim stu­di­ja­ma ka­ko bi re­dov­no do­bi­jao sti­pen­di­ju. Upor­no na­sto­ja­nje da do­bi­je nov­ča­nu pot­po­ru za stu­di­je fi­lo­zo­fi­je, pre­ko prof. Lju­bo­mi­ra Kle­ri­ća (1884–1910), ina­če pro­fe­so­ra me­ha­ni­ke na Ve­li­koj ško­li, na­ža­lost, ni­je uro­di­lo plo­dom. Upra­vo je ta­da de­fi­ni­tiv­no od­lu­čio da upi­še fi­lo­zo­fi­ju u Laj­pci­gu što je i ura­dio (pre­ma zva­nič­noj evi­den­ci­ji, on je upi­san 13. ma­ja 1896. god.). Od ta­da je pot­pu­no i for­mal­no na­pu­stio me­di­ci­nu i po­čeo da od­la­zi u Laj­pcig ra­di po­tre­ba ško­lo­va­nja. U Laj­pci­gu se za­dr­ža­vao ono­li­ko vre­me­na ko­li­ko je to bi­lo po­treb­no ka­ko bi pra­tio po­treb­nu na­sta­vu, po­la­gao is­pi­te i bio u ne­po­sred­noj ve­zi i ko­mu­ni­ka­ci­ji sa svo­jim i dru­gim pro­fe­so­ri­ma. U tom sta­rom po­zna­tom uni­ver­zi­tet­skom gra­du, gdje je na­mje­ra­vao da od­bra­ni dok­to­rat, si­ste­ma­ti­zo­vao je i kon­den­zo­vao mno­ga svo­ja shva­ta­nja. U me­đu­vre­me­nu je, ta­ko­đe, do­šao do ni­za no­vih sop­stve­nih gle­di­šta, ori­gi­nal­nih i oštro­um­nih ide­ja i za­mi­sli, ko­je je po­čeo i pi­sme­no da ob­li­ku­je ka­ko bi ih po­ka­zao svo­jim pro­fe­so­ri­ma i ka­sni­je pu­bli­ko­vao.
Pe­tro­ni­je­vić je re­dov­no po­čeo da, to­kom ljet­njeg se­me­stra 1896. go­di­ne, slu­ša i pra­ti pre­da­va­nja po­zna­tog nje­mač­kog fi­lo­zo­fa i eks­pe­ri­men­tal­nog psi­ho­lo­ga Vil­hel­ma Vun­ta. Is­ko­ri­stio je ta­da je­din­stve­nu pri­li­ku ne sa­mo da ne­po­sred­no upo­zna i pri­hva­ti no­ve na­uč­ne me­to­de, ko­je je ko­ri­stio i obra­zla­gao V. Vunt, već je ti­me ste­kao mo­guć­nost i da se ne­po­sred­no upo­zna sa jed­nim istin­skim ve­li­kim fi­lo­o­zo­fom i na­uč­ni­kom. Uvi­dio je da će mu taj pro­fe­sor mo­ći da­ti objek­ti­van i mje­ro­da­van sud o nje­go­vom sop­stve­nom fi­lo­zof­skom is­tra­ži­va­nju na po­lju me­ta­fi­zi­ke ko­je je upra­vo ta­da for­mu­li­sao kao po­la­znu kon­cep­ci­ju za ka­sni­ja du­blja i sve­stra­ni­ja is­tra­ži­va­nja. Sto­ga je pre­dao prof. V. Vun­tu na pre­gled i ocje­nu svoj mla­da­lač­ki rad pod na­slo­vom On­to­lo­ški do­kaz po­sto­ja­nja ap­so­lu­ta. Od ugled­nog i is­ku­snog pro­fe­so­ra je oče­ki­vao isto­vre­me­no i da ko­nač­no do­bi­je je­dan ob­je­kiv­ni sud o svo­jim spo­sob­no­sti­ma i fi­lo­zof­skim spe­ku­la­tiv­nim do­stig­nu­ći­ma. Na­kon pa­žlji­vog i kri­tič­kog iš­či­ta­va­nja Pe­tro­ni­je­vi­će­vog ra­da, ko­ji je ta­da bio ano­nim­ni mla­di stu­dent (imao je sve­ga 21 go­di­nu), prof. V. Vunt je, pre­ma Pe­tro­ni­je­vi­će­vom svje­do­če­nju, iz­re­kao sle­de­ću kon­sta­ta­ci­ju: „Me­to­da fi­lo­zo­fi­ra­nja u Va­šem spi­su bit­no se raz­li­ku­je od me­to­da mo­ga fi­lo­zo­fi­ra­nja, to je spe­ku­la­tiv­no-on­to­lo­ška me­to­da, dok je mo­ja em­pi­rič­ko-in­duk­tiv­na. Mo­ram, me­đu­tim, pri­zna­ti da ste oštro­um­no for­mu­li­sa­li Vaš no­vi on­to­lo­ški do­kaz, čak bo­lje no što je to uči­nio Kant u svom po­zna­tom pre­kri­tič­kom spi­su”.(Na­sta­vi­će se)