Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


11. jul
Za­no­ćio sam u Ja­snoj Po­lja­ni. Kad sam se uju­tro pro­bu­dio, sa­znao sam da je u to­ku no­ći u ku­ći bi­la ve­li­ka uz­bu­na. So­fi­ja An­dre­jev­na je in­si­sti­ra­la da Lav Ni­ko­la­je­vič vra­ti dnev­ni­ke od Čert­ko­va i to­kom raz­go­vo­ra pri­re­di­la mu je ne­pri­jat­nu sce­nu. U po­čet­ku je le­ža­la na pa­to­su nje­go­vog bal­ko­na, a on­da po­bje­gla u park. Mol­be Du­ša­na, N. N. Ge i La­va Ljvo­vi­ča da se vra­ti ni­je­su po­mo­gle. Zah­ti­je­va­la je da po nju do­đe is­klju­či­vo Lav Ni­ko­la­je­vič, on je oti­šao i ona se tek ta­da vra­ti­la. Lo­še se po­ka­zao Lav Ljvo­vič, ko­ji je ne­kon­tro­li­sa­no vi­kao na svo­ga oca, zah­ti­je­va­ju­ći da baš on mo­ra da ode u park po So­fi­ju An­dre­jev­nu. Do­šao je i Ser­gej Ljvo­vič. U to­ku da­na Tol­sto­je­va dje­ca su raz­go­va­ra­la ka­ko da za­šti­te La­va Ni­ko­la­je­vi­ča od sve­mo­gu­ćih neo­če­ki­va­nih bo­le­snih is­pa­da So­fi­je An­dre­jev­ne.

12. jul
Ja sam mo­rao da se vra­tim iz Ja­sne Po­lja­ne u Te­lja­tin­ke, baš kad se spre­ma­la So­fi­ja An­dre­jev­na da ode kod J. I. Čert­ko­ve. Kad je sa­zna­la da i ja idem ta­mo, lju­ba­zno mi je pred­lo­ži­la da me po­ve­ze, što sam sa za­do­volj­stvom pri­hva­tio. Mi smo kre­nu­li la­kom ko­či­jom, ko­ju su vu­kli ra­sni ko­nji. So­fi­ja An­dre­jev­na je bi­la obu­kla pre­li­je­pu, ele­gant­nu, cr­nu ha­lji­nu od svi­le, jer je išla u go­ste kod ve­le­svjet­ske da­me J. I. Čert­ko­ve, pri­ja­te­lji­ce ca­ri­ce-maj­ke Ma­ri­je Fjo­do­rov­ne. Po­šli smo za­o­bi­la­zno od glav­no­ga pu­ta, da bi­smo iz­bje­gli loš most pre­ko po­to­či­ća Ko­ča­ka. So­fi­ja An­dre­jev­na je či­tav put pre­pla­ka­la, bi­la je ve­o­ma ne­ras­po­lo­že­na i mo­li­la me da pre­ne­sem Čert­ko­vu da joj vra­ti ru­ko­pi­se dnev­ni­ka La­va Ni­ko­la­je­vi­ča.
– Ne­ka sva­ki pre­pi­šu, ko­pi­ra­ju – ka­že ona – a me­ni ne­ka vra­te sa­mo ori­gi­nal­ne ru­ko­pi­se La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, jer su kod me­ne i pr­vi nje­go­vi dnev­ni­ci, ko­je ja bri­žlji­vo ču­vam. Re­ci­te Čert­ko­vu, ako mi vra­ti dnev­ni­ke, tek ću se ta­da smi­ri­ti. Mo­je ras­po­lo­že­nje će se po­vra­ti­ti pre­ma nje­mu i bi­će kao i ra­ni­je, do­la­zi­će kod nas i za­jed­no će­mo ra­di­ti u in­te­re­su La­va Ni­ko­la­je­vi­ča i bi­ti mu na po­mo­ći. Ho­će­te li mu ovo pre­ni­je­ti? Ko Bo­ga Vas mo­lim, re­ci­te mu sve!
So­fi­ja An­dre­jev­na je, sva u su­za­ma i drh­te­ći, mo­le­ći­vo gle­da­la u me­ne. I nje­ne su­ze i sve to uz­bu­đe­nje su bi­li kraj­nje is­kre­ni. Zbog ne­če­ga mi ni­je vje­ro­va­la da ću sve ove nje­ne ri­je­či pre­ni­je­ti Čert­ko­vu, pa me je vi­še pu­ta za­mo­li­la da to ura­dim.
Ni­je­sam mo­gao da bu­dem bez­o­sje­ća­jan i da bez ve­li­kog sa­ža­lje­nja gle­dam upla­ka­nu že­nu. Tih ne­ko­li­ko de­se­ti­na mi­nu­ta, ko­je sam pro­veo sa njom u ko­či­ji, ni­kad ne­ću za­bo­ra­vi­ti. Pri­zna­jem da sam se i ja lič­no uz­bu­dio i u tom tre­nut­ku sam po­že­lio da se po sva­ku ci­je­nu vra­te ru­ko­pi­si So­fi­ji An­dre­jev­noj i da se na bi­lo ko­ji na­čin vra­ti mir u Ja­snu Po­lja­nu, mir, ko­ji je to­li­ko po­tre­ban svi­ma, a po­seb­no La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču. Sa ta­kvim ras­po­lo­že­njem sam se upu­tio kod V. G. Čert­ko­va, čim smo sti­gli u Te­lja­tin­ke.
Sa­znav­ši da imam po­ru­ku od So­fi­je An­dre­jev­ne, Vla­di­mir Gri­gor­je­vič, vid­no uz­bu­đen, sa za­bri­nu­tim po­gle­dom, uvo­di me u so­bu svog naj­bli­žeg sa­rad­ni­ka, ne­za­o­bi­la­znog i stal­nog sa­vjet­ni­ka Aljo­še Ser­ge­jen­ka. Ja mu pre­no­sim mol­bu So­fi­je An­dre­jev­ne. Vla­di­mir Gri­gor­je­vič je ja­ko uz­bu­đen.
– Pa, zar si ti – pi­ta me on, za­u­sta­vlja­ju­ći po­gled na me­ni i gle­da­ju­ći me svo­jim krup­nim, svi­je­tlim i ne­mir­nim oči­ma – ka­zao njoj gdje se sa­da na­la­ze dnev­ni­ci?!
Dok je iz­go­va­rao te ri­je­či, Čert­kov je sa­svim neo­če­ki­va­no za me­ne, na­pra­vio stra­šno ru­žnu gri­ma­su i is­pla­zio je­zik. Gle­dam ga i osje­ćam se po­ni­že­nim u ovoj ru­žnoj si­tu­a­ci­ji, u ko­joj sam se na­šao i ne znam da li je to osje­ća­nje po­ni­že­nja ili da ža­lim ovog čo­vje­ka što je se­be do­veo u ova­kvu po­zi­ci­ju. Me­đu­tim, vi­dim da Čert­kov ho­će da se podsmje­hu­je mo­joj, to­bo­že, po­ka­za­noj ne­mo­ći da se su­prot­sta­vim So­fi­ji­nim pri­ti­sci­ma i mol­ba­ma u ko­či­ji. On je, vje­ro­vat­no, pri­mi­je­tio to mo­je uz­bu­đe­nje, ko­je me je ob­u­ze­lo i iz­ner­vi­rao se kad je shva­tio da ja po­dr­ža­vam So­fi­ju An­dre­jev­nu i da je sa­ža­lje­vam. Sku­piv­ši sna­gu, ig­no­ri­sao sam is­pad Vla­di­mi­ra Gri­gor­je­vi­ča i od­go­vo­rio mu:
– Ne, ni­šta joj ni­je­sam ni mo­gao re­ći, jer ni ja ne znam gdje su dnev­ni­ci.
– Pa to je div­no – uz­vik­nuo je Čert­kov i us­pla­hi­re­no ustao sa mje­sta. – On­da od­la­zi, mo­lim te! (Otva­ra mi vra­ta od so­be u upu­ću­je me u hod­nik.) Ta­mo pi­ju čaj, a vje­ro­vat­no si i oglad­nio... A mi dvo­ji­ca će­mo osta­ti da ma­lo po­raz­go­va­ra­mo.
Za­tva­ra mi vra­ta is­pred no­sa i ču­jem bra­vu ka­ko škljo­ca. Iz­la­zim u hod­nik. Pot­pu­no sam zbu­njen ovim po­stup­kom, ko­ji su mi pri­re­di­li. Aljo­ša Ser­ge­jen­ko i Vla­di­mir Gri­gor­je­vič su osta­li da se po­sa­vje­tu­ju. Ka­sni­je sam sa­znao da su od­lu­či­li da dnev­ni­ke ne vra­ća­ju.
(Na­sta­vi­će se)