PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ



On­da iz­bi­ja­ju ne­u­spje­le bolj­še­vič­ke jul­ske de­mon­stra­ci­je. Broz bje­ži u Fin­sku, u to vri­je­me još pod ru­skom vla­šću, ali ga hva­ta­ju bli­zu gra­ni­ce i, na­vod­no, spro­vo­de u Pe­tro­pa­vlov­sku tvr­đa­vu, još je­dan sim­bol re­vo­lu­ci­o­nar­nog mu­če­ni­štva. On­da su, sa­znav­ši da je rat­ni za­ro­blje­nik, htje­li da ga spro­ve­du u nje­gov sta­ri lo­gor u Kun­gu­ru. Uspi­je­va da po­bjeg­ne, pa pre­ko Je­ka­te­ring­bur­ga do­la­zi u Omsk. Tvr­dio je da je ta­mo stu­pio u Cr­ve­nu gar­du, i da je, po­sli­je po­ra­za cr­ve­no­gar­de­ja­ca u bor­bi sa Kol­ča­ko­vim je­di­ni­ca­ma, po­bje­gao. Sklo­nio se u kir­gi­sko se­lo Mi­haj­lov­ka, gdje je ra­dio kao ma­ši­ni­sta na vr­ša­li­ci Isa­i­je Džak­sin­ba­je­va. Ta­mo je pro­veo sko­ro tri go­di­ne, „spri­je­čen” da se pri­dru­ži re­vo­lu­ci­o­nar­noj voj­sci. Pri­pi­to­mio je jed­nog ja­stre­ba, dva vu­či­ća, ko­bi­lu Mer­ce­des, ko­ju pri­je nje­ga ni­ko ni­je uspio da uz­ja­še, pri­čao Kir­gi­zi­ma da je vi­dio pa­di­ša­ha u In­stan­bu­lu (kao da je znao da će se dva­de­set go­di­na ka­sni­je ta­mo za­te­ći) i ože­nio se u pra­vo­slav­noj cr­kvi Pe­la­gi­jom Bje­lo­u­so­vom, već ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sli­je svog do­la­ska. Dvi­je go­di­ne ka­sni­je mo­rao je da sklo­pi i gra­đan­ski brak. U auto­bi­o­gra­fi­ji za Lajf is­pri­čao je ka­ko je ima­la se­dam­na­est go­di­na, a iz­le­da da je bi­la 1904. go­di­šte, te je pre­ma to­me ima­la če­tr­na­est ili pet­na­est go­di­na. U ne­kim ver­zi­ja­ma po­mi­nje se ka­ko je po­stao član bolj­še­vič­ke par­ti­je (SKP(b) u de­cem­bru 1919. go­di­ne, ili ja­nu­a­ru 1920. go­di­ne, te se čak pre­pri­ča­va nje­gov du­ho­vi­ti raz­go­vor sa pri­je­ma u Par­ti­ju sa Di­mi­tri­jem Ge­or­gi­je­vi­čem Sta­ri­kom. Me­đu­tim, u auto­bi­o­gra­fi­ji u Mo­skvi 1935. go­di­ne iz­ri­či­to ka­že da u to vri­je­me ni­je bio član Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je. Pe­ro Si­mić tvr­di da je čak od­bi­je­na nje­go­va mol­ba sa obra­zlo­že­njem da je bje­žao od Cr­ve­ne ar­mi­je. Da­kle, u ka­sni­joj ti­to­i­stič­koj mi­to­lo­gi­ji je do­sta una­pri­jed po­mje­re­no nje­go­vo stu­pa­nje u re­vo­lu­ci­o­nar­nu par­ti­ju.
Sa­da se vra­ti­mo na pi­ta­nje nje­go­vog ne­pri­stu­pa­nja Do­bro­vo­ljač­kom kor­pu­su. Ne mo­že­mo re­ći da li je mr­zio srp­sku voj­sku, ali sko­ro je iz­vje­sno da je po­sli­je to­ga če­ti­ri go­di­ne iz­bje­ga­vao bi­lo ka­kvo ra­to­va­nje. Kra­jem lje­ta 1920. go­di­ne, pre­ko Esto­ni­je se upu­tio u no­vu dr­ža­vu Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. U Esto­ni­ji se, ve­li Ti­to u TV in­ter­vjuu, dru­žio sa „sim­pa­tič­nim i pa­met­nim čo­vje­kom” Ja­ro­sla­vom Ha­še­kom ko­ji se, ta­ko­đe sa že­nom, vra­ćao u Če­ho­slo­vač­ku. Sa­svim vje­ro­do­stoj­no dje­lu­je nje­gov dru­gi is­kaz da je u Ju­go­sla­vi­ji „opet na­sta­vio ži­vot rad­ni­ka, pro­le­te­ra, bes­kuć­ni­ka”. Od­mah po do­la­sku, umr­lo mu je pr­vo di­je­te. Kri­šom je sa­hra­nje­no na lo­kal­nom gro­blju se­la Ku­pi­nec, jer žup­ni­ci ni­je­su do­zvo­lja­va­li sa­hra­nji­va­nje ne­kr­šte­nih. U na­red­nim go­di­na­ma, Jo­si­pu i Pe­la­gi­ji umri­je­će još dvo­je dje­ce, Zla­ti­ca, ko­ja je ži­vje­la dvi­je go­di­ne (1921), i Hin­ko ko­ji je ži­vio tri da­na (1922). Ovo dvo­je dje­ce ima­ju ve­li­ki spo­me­nik u Ve­li­kom Troj­stvu, po­dig­nut po­čet­kom 1924. go­di­ne.
U tom tre­nut­ku, či­ni­lo se da je bu­duć­nost čo­vje­ka u ra­nim tri­de­se­tim go­di­na­ma, bez usta­lje­nog mje­sta u dru­štvu i bez ka­ri­je­re, u naj­ma­nju ru­ku su­mor­na.
Ka­kva var­ka!
Pe­ri­od od Ti­to­vog po­vrat­ka iz Ru­si­je do Dru­gog svjet­skog ra­ta pred­sta­vlja pra­vu mu­ku za is­tra­ži­va­če, pa i za va­šeg auto­ra, ko­ji že­li da pri­ka­že re­zul­ta­te do­sa­da­šnjih is­tra­ži­va­nja, i da ih pro­tu­ma­či, ako bu­de imao sre­će, na ne­ki svoj na­čin. Ovo je naj­te­ži pe­ri­od za pri­ka­zi­va­nje, jer u tih dva­de­se­tak go­di­na ima sra­zmjer­no ma­lo po­drob­no za­bi­lje­že­nih do­ga­đa­nja i va­žnih bi­o­graf­skih de­ta­lja, sa­mim tim i od­go­vo­ra na pi­ta­nja: ka­da je Jo­sip Broz po­stao ko­mu­ni­sta, ka­da se tač­no raz­vo­dio i vjen­ča­vao, gdje je i ko­li­ko ra­dio, ka­da je po­stao ge­ne­ral­ni se­kre­tar KPJ. Evo, re­ci­mo, spi­ska nje­go­vih pse­u­do­ni­ma: Me­ta­lac, Bra­dop, B.J., Rad­ni­ci ko­žar­ci, Ko­vi­nar­ski rad­nik, Rad­nik, Ge­or­gi­je­vič, Ge­or­gij B., Za­go­rac, Ti­to, Ru­di, BR., Va­nja, R., Ji­ri­ček, Val­ter, Fri­drih Val­ter, F.F. Val­ter, Ha­u­ser, Ti­tus, inž. Jo­sip To­ma­nek, T.T., Ivi­ca, Li­vi­us, Oto, Otto, Ti­mo, T., Karl Zaj­ner, Vik­tor, Wik­tor Wik­to­row, W.Wik­to­row, Džon Alek­san­der Kar­lson, L. Ti­to, in­že­njer Br­kić, W., Wik, V., inž. Slav­ko Ba­bić, Vi­lim, Wi­ek, Wick, Ti­ter­man, Vas­ter, inž. Ivan Ko­stanj­šek, Spi­ro­don Me­kas, W.Ti­to, Spi­ri­don, Dra­go­mir, in­že­njer Ko­stanj­šek, A. Ti­to, B. Ti­to, in­že­njer Ba­bić, Mi­ha­i­lo Bu­to­rac, in­že­njer Pe­tro­vić, Sta­ri, inž. Slav­ko Ko­lar, Va­žnij, T. G., Z. G., St. No­vak, T. O., Ti­to I. F, TT.
Ono što je iz­vje­sno je­ste to da ni­je od po­čet­ka bio agent re­zi­dent Ko­min­ter­ne, ko­ji se 1921. go­di­ne pod ime­nom „Val­ter” po­ja­vio u Ca­ri­gra­du, s na­mje­rom da or­ga­ni­zu­je te­ro­ri­stič­ku gru­pu. Iz­gle­da da je bi­lo vi­še age­na­ta Ko­min­ter­ne sa ile­gal­nim ime­nom „Val­ter”. Osim to­ga, ni­zak pro­fil nje­go­vog ži­vo­ta pri­je kra­ja dva­de­se­tih go­di­na či­ni ne­u­bje­dlji­vim vje­ro­va­nje da je od­mah po po­vrat­ku u ze­mlju imao ne­ki rang u agent­skoj, ili par­tij­skoj hi­je­rar­hi­ji.
Pr­ve go­di­ne na­kon Ve­li­kog ra­ta bi­le su do­bre za re­vo­lu­ci­o­na­re ši­rom Evro­pe. U pro­lje­će i lje­to 1920. go­di­ne, Le­njin i bolj­še­vi­ci, ohra­bre­ni po­čet­nim us­pje­si­ma Cr­ve­ne ar­mi­je u po­ho­du na Polj­sku, do­šli su do po­gre­šnog za­ključ­ka da je na po­mo­lu svjet­ska re­vo­lu­ci­ja. (NA­STA­VI­ĆE SE)