Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


28. jul
Re­kao sam La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču da ga je po­zdra­vio Vla­di­mir Gri­gor­je­vič i za­mo­lio da mu ka­žem da on že­li da ču­je ne­što no­vo od nje­ga.
– Re­ci­te mu – od­go­vo­rio je Lav Ni­ko­la­je­vič – da sam ja na­mje­ra­vao da mu na­pi­šem o sve­mu de­talj­no, ali sa­da ne­mam vre­me­na. Pre­ne­si­te mu da je kod nas sa­da mir, ne znam da li je to pred bu­ru ili ne... Ja se osje­ćam lo­še, čak i mno­go lo­še: je­tra mi je osla­bi­la, a žuč pro­ra­dio... Do­šao je Ser­gej Ljvo­vič i vi­dje­li ste da mi je mno­go dra­go, za­to što mi je on bli­zak. Do­bio sam i pi­smo od Ta­nje.
Lav Ni­ko­la­je­vič je iza­šao sa Du­ša­nom, ali je ne­što za­bo­ra­vio u svo­joj so­bi, vra­tio se i pro­la­ze­ći kroz mo­ju so­bu re­kao mi: – A za Ta­nji­no pi­smo mu re­ci­te da ni­je­sam sa­gla­san sa tim što ta­mo pi­še. On je žu­rio i već se okre­nuo od me­ne i br­zo iza­šao, ali se opet vra­tio.
– Ona pi­še da ja ot­pu­tu­jem. Mi­slim da je to sa­svim ne­po­treb­no i, na kra­ju kra­je­va, ja to i ne že­lim.

14. sep­tem­bar
So­fi­ja An­dre­jev­na (pot­pu­no lu­da) je htje­la da mi po­ka­že jed­no mje­sto u ra­ni­jim dnev­ni­ci­ma, gdje je Lav Ni­ko­la­je­vič za­pi­sao, na osno­vu če­ga ona za­sni­va svo­ju bo­le­snu lju­bo­mo­ru pre­ma Čert­ko­vu. Ali ja sam od­bio da to pro­či­tam, re­kav­ši joj da ne mo­gu ta­ko ne­što da ura­dim, jer bi mi to pa­lo te­ško.
Ja mno­go po­štu­jem i vo­lim La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, da bi do­zvo­lio se­bi da bez nje­go­ve do­zvo­le šu­njam po nje­go­vim dnev­ni­ci­ma, tra­že­ći ne­što što bi ga raz­ot­kri­lo ili raz­ob­li­či­lo. So­fi­ja An­dre­jev­na se ni­je pro­ti­vi­la mom od­bi­ja­nju i re­kla mi je da ona to ra­zu­mi­je. Ali ona mi­sli da ja ho­ću da sa­kri­jem ne­ka­kve ilu­zi­je od nje, ma­da znam da ja ne­mam ni­ka­kvih ilu­zi­ja, već sa­mo du­bo­ko po­što­va­nje i ubje­đe­nje u mo­ral­nu či­sto­ću i iskre­nost La­va Ni­ko­la­je­vi­ča.
I da­nas mi se ža­li­la, kao i uvu­jek, na loš, a po­ne­kad i grub od­nos Čert­ko­va pre­ma njoj.
Jed­nom je na­mjer­no u nje­nom pri­su­stvu re­kao La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču: „Kad bih ja imao ta­kvu že­nu kao Vi, ja bih se ubio”.
A dru­gi put je re­kao njo­zi u li­ce: „Ja bih mo­gao mno­go da na­pa­ko­stim va­ma i va­šoj po­ro­di­ci, sa­mo ako bih htio, ali ja to ne­ću da ura­dim”.
Ni­je­sam si­gu­ran ko­li­ko je tač­no So­fi­ja An­dre­jev­na pre­ni­je­la Čert­ko­vlje­ve ri­je­či (ka­sni­je sam se uvje­rio da je sve ri­je­či pre­ni­je­la pot­pu­no tač­no), ali mi je sa­svim ja­sno da se Čert­kov i Alek­san­dra Ljvov­na mo­ra­ju po­na­ša­ti oba­zri­vi­je i pri­stoj­ni­je pre­ma njoj, jer ka­ko bi mo­gli dru­ga­či­je pre­ma njoj ona­ko bo­le­snoj i ostar­je­loj. I ve­o­ma mi je čud­no ka­ko oni to ne pri­mje­ću­ju da ona svoj gnjev i svo­ju ner­vo­zu, iza­zva­nu u su­ko­bi­ma sa nji­ma, is­ka­lju­je na La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, ko­ji je ne mo­že da iz­bjeg­ne i ni­za­što ni­je kriv.
I Vla­di­mir Gri­gor­je­vič i Alek­san­dra Ljvov­na su za­sli­je­plje­ni i ne mo­gu da vi­de da ova­kav od­nos pre­ma So­fi­ji ne vo­di ni­če­mu. Kao pr­vo, ima­ju za cilj da mo­ral­no slo­me Tol­sto­je­vu že­nu i on­da da do­bi­ju na ras­po­la­ga­nje sve nje­go­ve ru­ko­pi­se. Dru­go, uro­tiv­ši se sa Čert­ko­vom pro­tiv nje, ona je za­mr­zje­la svo­ju maj­ku i upu­šta­la se u ta­kve sva­đe sa njom, kao da je to vr­sta spor­ta. Ni pr­vo, ni dru­go joj ne ide na čast.
Var­va­ra Mi­haj­lov­na, pre­tva­ra­ju­ći se da je jed­na­ka i pre­ma maj­ci i pre­ma kćer­ci, pre­no­si­la je ovoj dru­goj sve ru­žne ri­je­či hi­ste­rič­ne So­fi­je An­dre­jev­ne i ta­ko je stal­no pot­sti­ca­la na „vo­đe­nje ra­ta”. Gol­den­vej­zer i Ser­ge­jen­ko su po­dr­ža­va­li Čert­ko­va.
Si­tu­a­ci­ja je gro­zna i otu­žna. Ipak, po­sto­ji na­da da će Lav Ni­ko­la­je­vič pre­va­zi­ći svu tu be­smi­sle­nu sva­đu i in­tri­ge iz­me­đu svo­jih naj­bli­žih sna­gom svog moć­nog in­te­lek­ta i is­kre­ne lju­ba­vi i pre­ma nji­ma i pre­ma dru­gi­ma, pre­ma svi­ma i pre­ma sve­mu.
Na­sta­vi­će se)