Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


14. jul: Na za­htjev La­va Ni­ko­la­je­vi­ča, Alek­san­dra Ljvov­na je oti­šla u Te­lja­tin­ke da do­ne­se dnev­ni­ke i za­dr­ža­la se ta­mo do­sta du­go.
Ka­ko sam čuo od Var­va­re Mi­haj­lov­ne u Te­lja­tin­ka­ma, u toj is­toj so­bi kod Ser­ge­jen­ka, gdje se pri­je tri da­na od­vi­jao moj raz­go­vor sa Vla­di­mi­rom Gri­gor­je­vi­čem, hit­no su se oku­pi­li naj­bo­lji pri­ja­te­lji Čert­ko­va. Tu su bi­li: nje­gov al­ter ego Aljo­ša Ser­ge­jen­ko, O.K. Tol­sto­je­va (se­stra Ane Kon­stan­ti­no­ve), Alek­san­dra Ljvov­na, brač­ni par Gol­den­vej­zer i, na­rav­no, Vla­di­mir Gri­gor­je­vič lič­no i svi su se oni pri­hva­ti­li po­sla da što pri­je ko­pi­ra­ju ta mje­sta u dnev­ni­ku, ko­ja su kom­pro­mi­to­va­la So­fi­ju An­dre­jev­nu i ko­ja je ona mo­gla uni­šti­ti, ka­ko su oni to mi­sli­li. Za­tim su dnev­nik upa­ko­va­li i po­sla­li u Ja­snu Po­lja­nu. Sto­je­ći na dok­sa­tu svo­je ku­će u Te­lja­tin­ka­ma, Čert­kov je sa ne­ka­kvom podsmje­šlji­vom sve­ča­no­šću tri­put pre­kr­stio Alek­san­dru Ljvov­nu u va­zdu­hu sa dnev­ni­kom u fa­sci­kli i on­da joj ga pre­dao. Te­ška sr­ca se odvo­jio od dnev­ni­ka.
A u Ja­snoj Po­lja­ni So­fi­ja An­dre­jev­na je sa ve­li­kim ne­str­plje­njem i ogrom­nim uz­bu­đe­njem iš­če­ki­va­la dnev­nik. Po ri­je­či­ma Var­va­re Mi­haj­lov­ne, So­fi­ja An­dre­jev­na se ta­ko na­glo ustre­mi­la pre­ma kće­ri, kad je vi­dje­la da je dnev­nik do­ne­sen, da su mo­ra­li da zo­vu u po­moć M.S. Su­ho­ti­na da je one­mo­gu­ći da ošte­ti sve­ske, ko­je je ona ka­sni­je oda­bra­la i za­pe­ča­ti­la.
Sve se ovo de­ša­va­lo pred sa­mu noć, a dan La­va Ni­ko­la­je­vi­ča je pro­te­kao uobi­ča­je­no.
15. jul: Pri­ča o dnev­ni­ku, oči­gled­no, bli­ži se kra­ju. L. Ni­ko­la­je­vič je po­pu­stio pred So­fi­jom An­dre­jev­nom i vra­tio dnev­nik od Čert­ko­va. Ali je od­lu­čio da dnev­nik ne bu­de pred­met sva­đe i ni­je bio na­klo­njen ni pre­ma jed­noj stra­ni, već se za­la­gao da se dnev­nik ču­va na ne­kom ne­u­tral­nom mje­stu, tj. u ne­koj ban­ci u Tu­li.
Kad sam kre­nuo da idem ku­ći i dok sam se po­zdra­vljao sa nji­ma, So­fi­ja An­dre­jev­na me je za­mo­li­la da po­zo­vem Vla­di­mi­ra Gri­gor­je­vi­ča da ve­če­ras do­đe kod njih.
A i Lav Ni­ko­la­je­vič mi je dao pi­smo da po­ne­sem Vla­di­mi­ru Gri­gor­je­vi­ču. Osim to­ga, Lav Ni­ko­la­je­vič me je za­mo­lio da mu usme­no pre­ne­sem da bu­de opre­zan, što je mo­gu­će vi­še, sa So­fi­jom An­dre­jev­nom, da joj ni­jed­nom ri­ječ­ju ne po­mi­nje dnev­nik, da iz­bje­ga­va raz­go­vor sa La­vom Ni­ko­la­je­vi­čem na­sa­mo u nje­go­vom ka­bi­ne­tu i da sma­nji ko­mu­ni­ka­ci­ju sa njim dok su svi za­jed­no.
On je iz­va­dio iz dže­pa pi­smo Vla­di­mi­ra Gri­gor­je­vi­ča i po­ka­zao mi re­če­ni­cu, gdje ga je on isti, što se vi­di, po­sa­vje­to­vao da je, mo­žda, bo­lje da se dnev­nik ču­va u Ja­snoj Po­lja­ni, pa se u slu­ča­ju po­tre­be mo­že ko­ri­sti­ti za da­lji rad.
Zar se mo­že ova­ko raz­mi­šlja­ti o ovim stva­ri­ma?! Mo­lim Vas, re­ci­te mu da ni­jed­nom ri­ječ­ju ne po­me­ne dnev­nik. To mo­že da iza­zo­ve ta­kvu eks­plo­zi­ju, ko­ja se ne mo­že ni pred­vi­dje­ti, ni za­mi­sli­ti. Sa­mo po­mi­nja­nje dnev­ni­ka iza­zva­lo bi lu­di­lo kod du­šev­nog bo­le­sni­ka.
16. jul: Ja­šu­ći na ko­nji­ma, na­pra­vi­li smo ve­li­ku krug i ot­kri­li no­vi put. U po­čet­ku smo se kre­ta­li str­mom sta­zom uz br­do iz­me­đu mla­dih bre­za, kroz ko­je je pro­bi­ja­lo sun­ce iz­me­đu svje­tlu­ca­vog li­šća i sta­ba­la. Za­tim smo okre­nu­li sta­zi­com, ko­ja nas je iz­ve­la na du­ga­čak pro­sje­čen put kroz šu­mu sa ra­znim pre­pre­ka­ma, ko­je je tre­ba­lo za­o­bi­la­zi­ti. Na pu­tu je bi­lo do­sta obo­re­nog dr­ve­ća, ja­ru­ga, ve­li­kih uspo­na i niz­br­di­ca.
Čim smo stu­pi­li na ovu pro­sje­ku u šu­mi, Lav Ni­ko­la­je­vič je re­kao:
– Da pro­ba­mo i ovim pu­tem!
Kad smo bi­li ne­gdje oko sre­di­ne pro­sje­če­nog pu­ta, pred­lo­žio sam mu da se vra­ti­mo.
– Va­ma je ovaj put ne­po­znat La­ve Ni­ko­la­je­vi­ču – pi­tao sam ga po­sli­je ne­kog vre­me­na, vi­djev­ši da se pu­tu ne vi­di kra­ja.
– Sa­svim ne­po­znat!
– Pa, gdje nas mo­že od­ve­sti?
– Poj­ma ne­mam. Iz­ve­šće nas, valj­da, ne­gdje. Baš me in­te­re­su­je gdje će nas do­ve­sti.
Ipak smo se sna­šli. Vra­ti­li smo se pre­ko Ov­sja­nji­ko­va i Za­se­ke. Ni­je­smo išli pre­ko se­la Za­se­ka po­red ku­ća i vi­ken­di­ca, već smo ga za­o­bi­šli pu­tem kroz šu­mu.
Na­ve­če mi je ob­ja­snio: Ni­je­sam htio da mi do­vi­ku­ju is­pred ku­ća: „Do­bar dan, La­ve Ni­ko­la­je­vi­ču!” Za­to sam i skre­nuo pre­ko šu­me.
(Na­sta­vi­će se)