PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Dru­ga gru­pa to­bo­žnjih do­ka­za da Ti­to ni­je bio Jo­sip Broz iz za­gor­skog Ku­mrov­ca svo­di se na tvrd­nje ka­ko za­gor­sko se­lja­če ni­je mo­glo da na­u­či da svi­ra kla­vir, ma­če­va­nje, je­zi­ke, kao i da ni­je znao do­bro hr­vat­ski. Tek to je slab ar­gu­ment. Sko­ro svi ve­li­ka­ni iz re­gi­o­na je­su se­ljač­ka dje­ca ko­ja su sva­šta na­u­či­la. Mul­ti­lin­gval­nost je uobi­ča­je­na cr­ta ve­ći­ne ak­tiv­nih sta­nov­ni­ka Austro­u­gar­ske, tog ša­ro­li­kog mo­za­i­ka na­ro­da i je­zi­ka. Što se ma­ter­njeg je­zi­ka ti­če, nje­mu je for­mal­no gle­da­no ma­ter­nji bio slo­ve­nač­ki, što se po­ka­za­lo ka­da je zbog ne­po­zna­va­nja hr­vat­skog je­zi­ka dva­put mo­rao da ide u pr­vi raz­red. A ka­sni­je su mu se je­zi­ci po­mi­je­ša­li, što se i da­nas če­sto de­ša­va ga­star­baj­te­ri­ma. De­jan Đo­kić me je pod­sje­tio da su se i Pa­ši­ću pod­smi­je­va­li zbog lo­šeg go­vo­ra i ne­pra­vil­nog srp­skog je­zi­ka, na­zi­va­ju­ći ga „Šo­pom” i „bu­ga­ra­šem”.
Za­pra­vo, sve te pri­če o za­mi­je­nje­nom iden­ti­te­tu i mi­mo ovih po­je­di­no­sti, pa­da­ju u vo­du ka­da se za­pi­ta­mo o mo­ti­vi­ma i mo­guć­no­sti­ma za ta­ko ne­što. Po­mi­nju se austro­u­gar­ske i so­vjet­ske taj­ne slu­žbe kao tvor­ci la­žnog Jo­si­pa Bro­za. Austro­u­gar­ska taj­na slu­žba mo­ra­la bi da bu­de sa­sta­vlje­na od pro­ro­ka vol­šeb­ni­ka, pa da, na pri­mjer 1913. go­di­ne, to­li­ko du­go­roč­no pred­vi­di ka­ri­je­ru svog oba­vje­štaj­ca pod Bro­zo­vim ime­nom. A i za­što bi to uči­ni­li? Isto ta­ko, so­vjet­ska oba­vje­štaj­na slu­žba mo­ra­la bi da bu­de iz­u­zet­no ne­spo­sob­na, pa da joj pro­mak­ne ta­kvo pre­ru­ša­va­nje. Da su So­vje­ti stvo­ri­li la­žno­ga Bro­za, vje­ro­vat­no bi to upo­tri­je­bi­li da ga kom­pro­mi­tu­ju ka­da su mu ra­di­li o gla­vi po­sli­je 1948. go­di­ne. A po­sta­vlja se i pi­ta­nje za­što lju­di iz­mi­šlja­ju baš ta­kve pri­če? Osim po­tre­be za mi­ste­ri­jom i baj­ko­vi­to­šću, ka­rak­te­ri­stič­no je da se Bro­zu pri­pi­su­ju iden­ti­te­ti ste­re­o­tip­nih ne­va­lja­la­ca, na pri­mjer, Je­vre­ji­na u de­sni­čar­skim na­ra­ti­vi­ma, bolj­še­vič­kog agen­ta itd.
Me­đu­tim, osta­je jed­na ne­do­u­mi­ca oko Bro­zo­vog iden­ti­te­ta. On se sam ne­ko­li­ko pu­ta iz­ja­snio kao Ju­go­slo­ven, ne­ko­li­ko pu­ta kao Hr­vat, ali u jav­nim na­stu­pi­ma ni­je po­mi­njao svo­je slo­ve­nač­ko po­ri­je­klo. Za­što? Ti­me bi se, re­ci­mo, u nje­go­voj pro­ju­go­slo­ven­skoj fa­zi po­tvr­dio kao pra­vi vi­še­na­ci­o­nal­ni Ju­go­slo­ven, a i Slo­ven­ci su uglav­nom u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji ima­li bo­lji imidž od Hr­va­ta. Do­du­še, mo­žda je imao ne­kih lič­nih pro­ble­ma sa Slo­ven­ci­ma u svo­joj po­ro­di­ci, o če­mu će­mo ne­što ka­sni­je vi­še re­ći.
Ima­mo sre­ću da se­bi la­ko mo­že­mo da pred­sta­vi­mo ka­ko je iz­gle­dao po ime­nu a i ina­če, blat­nja­vi Ku­mro­vec u vri­je­me nje­go­vog ro­đe­nja. Je­dan od naj­bo­ljih fil­mo­va biv­še Ju­go­sla­vi­je, Bre­za, An­te Ba­ba­je, opi­su­je ži­vot u za­gor­skom se­lu, do­du­še ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ka­sni­je, ali sa­mim tim sli­ka kra­jem 19. vi­je­ka, mo­že da bu­de sa­mo još mrač­ni­ja. Ta­da Za­gor­je pro­la­zi kroz dra­ma­tič­nu agrar­nu kri­zu, kao i ve­ći dio re­gi­o­na. Iona­ko ne­do­vo­ljan po­sjed ma­log se­lja­ka da­lje je ras­par­ča­van uki­da­njem za­dru­ga. Za­gor­je je jed­na od naj­gu­šće na­se­lje­nih po­ljo­pri­vred­nih obla­sti Evro­pe, sa stal­nim vi­škom lju­di i manj­kom ze­mlje i hra­ne. U žu­pi Tu­helj, ko­joj pri­pa­da i Ku­mro­vec, dje­ca su ma­sov­no umi­ra­la. Ti­to je u Auto­bi­o­gra­fi­ji za Lajf dra­ma­tič­no is­ta­kao ka­ko je sa­mo 20 od­sto dje­ce do­ži­vlja­va­lo pet­na­e­stu go­di­nu. U De­di­je­ro­vim Pri­lo­zi­ma iz­no­si se još je­dan po­da­tak sa svje­snom sen­ti­men­tal­nom po­ru­kom, da su lju­di zi­mi spa­va­li ob­u­če­ni i sti­snu­ti jed­ni uz dru­ge, ne bi li ušte­dje­li na gri­ja­nju. A ta­mo gdje se gri­ja­lo, do­la­zi­li su i su­sje­di da se ogri­ju. Oba po­da­tka su po­ma­lo pre­tje­ra­na i ten­den­ci­o­zna, ali i ne osnov­na či­nje­ni­ca da je ri­ječ o vr­lo si­ro­ma­šnom kra­ju. Na pri­mjer, si­gur­no je tač­no da je, kao u da­na­šnjim pod­sa­har­skim ze­mlja­ma, šu­ma pre­vi­še po­sje­če­na, pa su ku­mro­vač­ki mom­ci pre­la­zi­li Su­tlu, da u su­sjed­noj Slo­ve­ni­ji kra­du dr­va. Pri­li­kom jed­ne ta­kve eks­pe­di­ci­je, Fra­nja Br­oz se ože­nio Ma­ri­jom, ćer­kom Mar­ti­na Ja­ver­še­ka, bo­ga­tog slo­ve­nač­kog se­lja­ka, i ima­li su pet­na­e­sto­ro dje­ce u raz­ma­ku ti­pič­nom za tra­di­ci­o­nal­no dru­štvo: od go­di­nu i po do dvi­je go­di­ne (ta­ko da Ma­ri­ja ni­ka­ko ni­je mo­gla u me­đu­vre­me­nu ži­vje­ti u Be­ču i ro­di­ti di­je­te gro­fu ili Je­vre­ji­nu.)
Bro­zo­vi su u Za­gor­je do­šli vje­ro­vat­no iz Dal­ma­ci­je, ali mo­žda i iz Her­ce­go­vi­ne, pa čak po ne­kim is­ka­zi­ma i iz Ita­li­je ili Is­tre.
„Moj otac Fra­njo bio je crn kao vrag”, re­kao je Ti­to u raz­go­vo­ru sa Li­di­jom Šen­tjurc, slo­ve­nač­kim vi­so­kim par­tij­skim funk­ci­o­ne­rom. Opet sam u is­ku­še­nju da ga upo­re­dim sa Fe­lik­som ko­ji je bio „plav i tam­no­put u isti mah, sa por­ce­lan­skim sja­jem pla­vih oči­ju”. Po­zna­te su Bro­zo­ve oči, Do­bri­ca Ćo­sić za njih ka­že „oči ri­sa”, i još „ni­je­sam ni na jed­nom čo­vje­ku vi­dio ta­kve oči...” U Ku­mrov­cu bi uvi­jek je­dan Broz iz­u­čio ko­vač­ki za­nat i dr­žao ko­vač­ku rad­nju... Osim to­ga, Bro­zo­vi su u Ku­mrov­cu uvi­jek ima­li svo­ja ko­la i ba­vi­li su se pre­vo­zom ro­be ce­sta­ma Luj­zi­ja­nom i Jo­ze­fi­nom, čak do Ja­dran­skog mo­ra. U in­ter­vjuu Laj­fu, Ti­to po­mi­nje svo­je pret­ke ko­va­če, kao na­ja­vu nje­go­ve me­tal­ske ka­ri­je­re. Ki­ri­džij­sku ka­ri­je­ru ni­je po­mi­njao, ma­da bi ti­me mo­gla da se ob­ja­sni nje­go­va sklo­nost ka pu­to­va­nji­ma i lju­bav pre­ma ko­nji­ma. Op­šte si­ro­ma­štvo po­ro­di­ce bi­lo je po­ja­ča­no či­nje­ni­com da je Fra­njo Jo­sip bio pi­ja­nac, gru­bi­jan pre­ma že­ni i dje­ci, ko­ji je vre­me­nom ras­ku­ćio ima­nje –grunt.
(NA­STA­VI­ĆE SE)