PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Sa­da bi mo­žda tre­ba­lo da po­me­ne­mo Jo­žin od­nos sa dje­dom po maj­ci i uja­kom. Dje­da po maj­ci je ri­jet­ko spo­mi­njao, iako je naj­ra­ni­je dje­tinj­stvo pro­veo u nje­go­voj ku­ći. U jed­noj aneg­do­ti dje­da mu je ne­ki po­vo­dom re­kao: „Ah, ti pro­kle­ti Hr­vat”. Uja­ku ni­ka­da ni­je za­bo­ra­vio to što mu je oteo či­zme, dok je Jo­ža kod nje­ga ra­dio kao slu­ga, po­sli­je osnov­ne ško­le. Da li su djed i ujak bi­li ne­tr­pe­lji­vi pre­ma si­nu svo­ga ze­ta, pi­jan­ca i ra­spi­ku­će? Ov­dje bi tre­ba­lo da pre­sta­nem sa ama­ter­skim psi­ho­lo­gi­zi­ra­njem, ali ne mo­gu da odo­lim a da se ne za­pi­tam da li otac pi­jan­du­ra, u kraj­njoj li­ni­ji pro­pa­li­ca, ima ve­ze sa na­gla­še­nom Bro­zo­vom po­tre­bom za kon­tro­lom i ured­no­šću, kao i sa ve­li­kom ži­vot­nom am­bi­ci­jom? Ne­ki oži­ljak od oca sva­ka­ko je vu­kao. I onaj je­di­ni put ka­da se na­krat­ko vra­tio u Ku­mro­vec, a i ka­da je ra­dio u Za­gre­bu, kao do­bro pla­će­ni me­ha­ni­čar 1911. go­di­ne, mo­rao je ocu da po­zajm­lju­je no­vac, da­ju­ći mu ve­ći dio svo­je me­ha­ni­čar­ske za­ra­de. Ka­rak­te­ri­stič­no je šta je re­kao ka­da je na­pu­štao Za­greb i Hr­vat­sku: „Ne­stao sam, ni­sam ja­vio ni­šta ku­ći”. Pred kraj ži­vo­ta ot­ku­pio je vi­no­grad ko­ji je Fra­njo pro­dao da bi ot­pla­tio du­go­ve. Erik Erik­son je svo­je­vre­me­no u psi­ho­bi­o­gra­fi­ja­ma isto­rij­skih lič­no­sti opi­si­vao nji­ho­ve raz­voj­ne kri­ze, a Erih From je ne­ke Hi­tle­ro­ve oso­bi­ne ob­ja­šnja­vao Hi­tle­ro­vim od­no­som sa ocem. Otre­žnju­ju­će zvu­či upo­zo­re­nje Ala­na Bu­lo­ka, ko­ji je u upo­red­noj bi­o­gra­fi­ji Hi­tle­ra i Sta­lji­na na­pi­sao da ne tre­ba pre­tje­ri­va­ti sa po­ve­zi­va­njem tra­u­ma iz dje­tinj­stva i ka­sni­jih ži­vot­nih po­stu­pa­ka isto­rij­skih lič­no­sti, jer je mno­go vi­še dje­ce sta­rih, pre­stro­gih oče­va sa mla­dim maj­ka­ma, sa ve­li­kim po­ro­dič­nim tra­u­ma­ma, pro­ble­mi­ma i taj­na­ma, ne­go što je oso­ba kao što je Hi­tler. Jo­ži­no dje­tinj­stvo sva­ka­ko ni­je bi­lo sa­sta­vlje­no sa­mo od tra­u­ma­tič­nih epi­zo­da. Ima do­sta, mo­žda do­ne­kle iz­ma­šta­nih, uspo­me­na o Ti­to­voj dje­čač­koj vje­šti­ni sa ži­vo­ti­nja­ma i lju­ba­vi pre­ma nji­ma. Re­ci­mo, ja­hao je po dva ko­nja sto­je­ći jed­nom no­gom na jed­nom, a dru­gom na dru­gom ko­nju, a bio je, već kao dje­čak, do­bar lo­vac. Ma­da, ka­da se u ob­zir uzmu svje­do­čan­stva o to­me ka­ko su mu le­o­par­di na Bri­o­ni­ma bi­li oda­ni, ka­ko je vo­lio da za­di­vi go­ste hra­ne­ći iz ru­ke di­vlje zvi­je­ri, kao i one sta­rač­ki se­nil­ne sli­ke sa pu­dli­ca­ma, do ko­jih mu je iz­gle­da, bi­lo vi­še sta­lo ne­go do sa­rad­ni­ka, te pri­če do­bi­ja­ju na vje­ro­do­stoj­no­sti. A sva­ka­ko ga je pra­ti­la sre­ća sa zdra­vljem. Pre­ži­vio je šar­lah sa se­dam ili osam go­di­na, ka­da je je­dan su­sjed nje­go­voj maj­ci Ma­ri­ji re­kao: „Slu­šaj, Mi­ca, ovaj ti Jo­ža ne­će osta­ti”, a iz­gle­da i da ga je konj uda­rio ko­pi­tom u če­lo.
Ipak, jed­na tra­u­ma iz dje­tinj­stva si­gur­no je ima­la ve­li­ku ulo­gu u Ti­to­vom ži­vo­tu – a to je si­ro­ma­štvo. Ma­li Jo­ža je uvi­jek vo­lio da se li­je­po obla­či, što De­di­jer sma­tra ti­pič­nom oso­bi­nom Za­go­ra­ca. U tom smi­slu, imao je dva ka­ri­jer­na ide­a­la u dje­tinj­stvu. Pr­vi je ko­no­bar­ski za­nat, a dru­gi je šnaj­der­ski za­nat. Ko­no­bar­ski po­ziv je naj­bo­lji, sa­vje­to­vao ga je stric Ju­ri­ca, kao sto­žer­ni na­red­nik, vje­ro­vat­no naj­u­spje­šni­ji član po­ro­di­ce: „Uvi­jek si li­je­po ob­u­čen, do­la­ziš u do­dir sa fi­nim svi­je­tom, ne­ma mno­go za­pi­nja­nja i zno­ja”. Sam Ti­to u Auto­bi­o­graf­skim ka­zi­va­nji­ma pri­čao je ka­ko je u raz­go­vo­ri­ma sa uči­te­ljem i tr­gov­cem re­kao ka­ko mu je že­lja da bu­de kel­ner, jer „on ima ta­ko li­je­po cr­no odi­je­lo”, a ka­da su oni po­ku­ša­li da ga od­go­vo­re, re­kao im je: „Do­bro, on­da ću bi­ti šnaj­der... Ako bu­dem šnaj­der, mo­ći ću sam se­bi da sa­ši­jem li­je­po cr­no odi­je­lo...” (Ove aneg­do­te su oči­gled­no do­sta re­di­go­va­ne, ba­rem zbog to­ga što u nji­ma ni­ko ne go­vo­ri kaj­kav­ski.)
Ne mo­gu da odo­lim da opet ne ci­ti­ram To­ma­sa Ma­na: „Ja mi­slim da je ho­tel­ska, ko­no­bar­ska ka­ri­je­ra ono što u nje­go­vom slu­ča­ju pru­ža naj­po­volj­ni­je iz­gle­de: i to, ka­ko u di­rekt­nom prav­cu (u ko­me mo­že da ga od­ve­de i do vr­lo ugled­na po­lo­ža­ja u ži­vo­tu), ta­ko i de­sno i li­je­vo u sva­ko­ja­kim po­stra­nim i spo­red­nim pu­te­vi­ma, onim što su se već mno­gom i mno­gom ba­tli­ji otvo­ri­li po­red glav­ne car­ske dža­de”, ka­že Fe­lik­su Kru­lu nje­gov kum, ta­ko­đe svjet­ski čo­vjek kao Jo­žin stric Ju­ri­ca.
U sva­kom slu­ča­ju, za mla­do­ga Jo­žu u Ku­mrov­cu ni­je bi­lo per­spek­ti­ve. Pre­na­se­lje­na za­gor­ska se­la rje­ša­va­la su se vi­ška lju­di emi­gra­ci­jom, što u Ame­ri­ku, što u sred­nju Evro­pu, što u okol­ne gra­do­ve. Za od­la­zak u Ame­ri­ku bi­lo je po­treb­no 200 fo­rin­ti. U to vri­je­me gra­ni­ca imo­vi­ne za gla­sa­če bio je po­rez od 30 fo­rin­ti, da­kle gla­sa­li su sa­mo imuć­ni lju­di, ko­ji su pla­ća­li po­rez pre­ko te su­me. Taj no­vac Bro­zo­vi ni­je­su ima­li, pa su se Jo­ži­na bra­ća ra­su­la po Austri­ji i Ma­đar­skoj. Za­ni­mlji­vo, u to vri­je­me su i Slo­ve­ni­ja i Hr­vat­ska bi­le ze­mlje sa ve­li­kim bro­jem ise­lje­ni­ka (Kli­vlend je bio je­dan od naj­ve­ćih slo­ve­nač­kih gra­do­va) da im je pri­je­ti­la de­po­pu­la­ci­ja, dok je Sr­bi­ja, sem ju­go­i­sto­ka, bi­la ze­mlja use­lje­ni­ka, u ko­ju su lju­di do­la­zi­li da tra­že po­sao čak i iz bo­ga­ti­je sred­nje Evro­pe. Eto ka­ko isto­ri­ja pre­o­kre­ne sud­bi­ne ze­ma­lja.
Ma­li Jo­ža je na­pu­stio bla­to rod­nog se­la u pet­na­e­stoj go­di­ni, 1907. (tri go­di­ne ka­sni­je vra­tio se na par mje­se­ci). Pr­vi put u ži­vo­tu pu­to­vao je vo­zom, raz­o­ča­ran nje­go­vom ma­lom br­zi­nom. Po­čeo je da ra­di kao ko­no­bar, kod pen­zi­o­ni­sa­nog na­red­ni­ka Štri­gla, u ka­fa­ni u Si­sku ko­ju su ve­ći­nom po­sje­ći­va­li ofi­ci­ri.
(NA­STA­VI­ĆE SE)