PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Jo­žin po­sao je uglav­nom bio da opa­san pre­ga­čom či­sti i pe­re su­do­ve; od cr­nog odi­je­la ni­je bi­lo ni­šta. Uz ka­fa­nu se na­la­zi­la i ku­gla­na, pa je Jo­ža, uz skrom­nu na­dok­na­du, po­čeo da na­mje­šta re­zul­ta­te, oba­ra­ju­ći ke­gle ka­da ne­ki igra­či igra­ju. Uhva­ćen u to­me, do­bio je stra­šan ša­mar, po­sli­je ko­ga je ri­je­šio da na­pu­sti taj po­sao.
Oti­šao je u dru­gi dio gra­da kod maj­sto­ra Ka­ra­sa, bra­va­ra. Maj­stor ga je za­vo­lio i če­sto ga je vo­dio na te­ren. Jo­ža je usko­ro po­čeo i sam da pra­vi klju­če­ve, pa i da otva­ra za­gla­vlje­na vra­ta i ka­se. Je­di­ne ba­ti­ne od maj­sto­ra do­bio je ka­da je či­ta­ju­ći Šer­lo­ka Hol­msa po­lo­mio svr­dlo. Ovo je sam re­kao u te­le­vi­zij­skom in­ter­vju. U ra­ni­jim va­ri­jan­ta­ma ove pri­če na­glas je či­tao Hol­msa dru­go­vi­ma, dok je ra­dio na ma­ši­na­ma. Mo­žda je raz­li­ka u to­me da se is­tak­ne nje­go­va ulo­ga kao du­hov­nog li­de­ra od­ma­le­na. Po­sli­je to­ga je po­bje­gao od maj­sto­ra Ka­ra­sa, ko­ji ga je pro­na­šao i vra­tio. Opet je bje­žao sa za­na­ta da bi sta­ti­rao u ope­re­ti Ve­se­la udo­vi­ca osi­ječ­kog po­zo­ri­šta. Maj­stor ga je opet pro­na­šao i Jo­ža je uhap­šen u Osi­je­ku i spro­ve­den u Si­sak. Maj­stor Ka­ras je po­čeo da mu po­vje­ra­va i ve­li­ke sa­mo­stal­ne po­slo­ve, kao što je iz­ra­da ogra­de od ko­va­nog gvo­žđa. Od za­ba­ve, ma­li Jo­ža je naj­vi­še vo­lio cir­kus i erot­ske fil­mo­ve u pu­tu­ju­ćim bi­o­sko­pi­ma iz Pe­šte. Če­sto se rvao sa lo­kal­nim bes­po­sli­ča­ri­ma „man­gu­pi­ma”, ka­ko ih on sam na­zi­va. Sa osam­na­est go­di­na za­vr­šio je še­gr­to­va­nje i iste, 1910. go­di­ne, upu­tio se u Za­greb.
Če­sto se nje­go­vo bra­var­sko obra­zo­va­nje podsmje­šlji­vo po­mi­nje, kao znak nje­go­vog neo­d­go­va­ra­ju­ćeg obra­zo­va­nja. U to vri­je­me, ka­da je već ma­tu­rant sma­tran „in­te­lek­tu­al­cem”, bra­var je bio funk­ci­o­nal­ni ekvi­va­lent, re­ci­mo, da­na­šnjeg teh­nič­kog struč­nja­ka. U ci­je­loj ta­da­šnjoj Hr­vat­skoj (sa Sre­mom, bez Dal­ma­ci­je) bi­lo je 549 bra­var­skih rad­nji, sa 549 maj­sto­ra i 662 po­moć­ni­ka i še­gr­ta. Pa i sa­ma Ti­to­va rad­na bi­o­gra­fi­ja po­ka­zu­je da je re­la­tiv­no la­ko na­la­zio po­sao u toj stru­ci.
Lu­tao je od Za­gre­ba, Lju­blja­ne, do Tr­sta i na­trag. Spa­vao je po­ne­kad u par­ku, ali i u šta­li. U Za­gre­bu su mu ukra­li pr­vo ele­gant­no odi­je­lo, u oko­li­ni Tr­sta mu je kra­va une­re­di­la dru­go. Ni­je ču­do što je Ti­to vo­lio fil­mo­ve o skit­ni­ci Šar­lu (on i Čar­li Ča­plin bi­li su sko­ro vr­šnja­ci). Ka­da se na­krat­ko vra­tio ku­ći, ka­ko sam ka­že, „svi su se sku­pa ma­lo upla­ši­li – jed­na usta vi­še”. Ko­nač­no je u Za­gre­bu na­šao po­sao ko­ji mu se svi­đao, kod me­ha­ni­ča­ra Kna­u­sa, ko­ji je po­pra­vljao sve vr­ste ma­ši­na.Tu je „na­u­čio za dre­je­ra”, da švaj­su­je i da ra­di na svim vr­sta­ma ma­ši­na.
On­da je ri­je­šio da ode u „fremt”, što je ger­ma­ni­zam ko­ji ozna­ča­va rad u tu­đi­ni. Mo­gu­će je da ga je ovo ga­star­baj­ter­sko is­ku­stvo uči­ni­lo to­le­rant­ni­jim ka­da je po­la vi­je­ka ka­sni­je tre­ba­lo da­va­ti pa­so­še lju­di­ma da odu da ra­de u ino­stran­stvo. Ra­dio je u me­tal­skoj fa­bri­ci u Kam­ni­ku u Slo­ve­ni­ji, za­tim u Če­škoj. Ni­je mu se svi­đao mo­no­to­ni fa­brič­ki rad, ko­ji je sma­trao su­vi­še spe­ci­ja­li­zo­va­nim. „Ja sam bio vi­še za uni­ver­zal­no, za raz­ne stva­ri”. Kao „fajn­me­ha­ni­ker” mo­gao je sva­kog mje­se­ca da ku­pu­je se­bi odi­je­lo, to­li­ku je pla­tu imao. Po­sli­je je ra­dio u Man­haj­mu, i na kra­ju u Beč­kom No­vom Me­stu, u fa­bri­ci „Dajm­ler”, gdje je po­stao prob­ni vo­zač. U auto­bi­o­graf­skim ka­zi­va­nji­ma sa mno­go de­ta­lja go­vo­ri o dje­lo­vi­ma auto­mo­bil­skih mo­to­ra, o to­me ka­ko ko­ji ra­di, ta­ko da je ta pri­ča po­pri­lič­no vje­ro­do­stoj­na.
Za­ni­mlji­va Bro­zo­va oso­bi­na u mla­do­sti bi­la je bri­ga o ti­je­lu, sko­ro ne­ti­pič­na za to vri­je­me: „Šport... To čo­vje­ka učvr­šću­je, zna­te, ja bez gim­na­sti­ke... Ja gle­dam da­nas mla­di­će, bo­ga­mu, ne­ka uska ra­me­na, po­gu­re­ni, ne­ma...” U Kam­ni­ku je re­dov­no išao u so­ko­la­nu i ba­vio se gim­na­sti­kom. Bio je i iz­vr­stan igrač val­ce­ra. Ka­da je u je­sen 1913. go­di­ne mo­bi­li­san u 25. do­mo­bran­ski puk 42. di­vi­zi­je, is­ta­kao se kao od­li­čan ma­če­va­lac, pa je po­slat na ar­mij­sko tak­mi­če­nje u Bu­dim­pe­štu, gdje je osvo­jio sre­br­nu me­da­lju, ko­ju je pri­mio od nad­voj­vo­de Jo­si­fa Fer­di­nan­da Hab­zbur­škog. To je bio nje­gov pr­vi ve­li­ki dru­štve­ni uspjeh. Usko­ro će po­če­ti Pr­vi svjet­ski rat, ko­ji će Jo­si­pa Bro­za uve­sti u još neo­bič­ni­je pu­sto­lo­vi­ne.
Ov­dje već po­či­nju taj­ne. Dok je sam Ti­to ured­no pri­ja­vio u bi­o­gra­fi­ji za Ko­min­ter­nu iz 1935. svo­je uče­šće na srp­skom fron­tu, ka­sni­je se taj po­da­tak pre­ćut­ki­vao sve do De­di­je­ro­vih No­vih pri­lo­ga, s po­čet­ka osam­de­se­tih go­di­na. Pu­bli­ci­sti, lju­bi­te­lji taj­nih isto­ri­ja, po­sli­je su mu pri­pi­si­va­li uče­šće u zlo­či­ni­ma ko­je je iz­vr­ši­la 42. „vraž­ja” di­vi­zi­ja (na­zva­na ta­ko zbog svo­jih zlo­dje­la po Ma­čvi). On je sa svo­jom je­di­ni­com za­i­sta uče­stvo­vao u svim ve­li­kim bit­ka­ma 1914. go­di­ne, od Ce­ra pre­ko Mač­ko­vog ka­me­na do Ko­lu­ba­re. Pe­ro Si­mić na­vo­di Ko­min­ter­nin do­ku­ment po ko­me je Ti­to do­bio dvi­je me­da­lje u Pr­vom svjet­skom ra­tu, jed­nu za za­slu­ge na srp­skom, dru­gu za za­slu­ge na ru­skom fron­tu. U sva­kom slu­ča­ju, na srp­skom fron­tu je na­pre­do­vao od ka­pla­ra do sta­ri­jeg vod­ni­ka i štap­skog or­do­nan­sa 2. di­vi­zi­je. Ka­sni­je, 1941. go­di­ne, iz­ne­na­dio je Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća po­zna­va­njem te­re­na u za­pad­noj Sr­bi­ji.
(NA­STA­VI­ĆE SE)