PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Isto ta­ko za­ni­mlji­va je evo­lu­ci­ja pri­če s kra­ja 1914. ili po­čet­ka 1915. go­di­ne. Jo­sip Broz je po­slat u No­vi Sad da po­ku­pi stva­ri iz ofi­cir­skih ku­ća za po­la­zak na ru­ski front. Pre­no­ćio je u ku­ći Srp­ki­nje iz se­la Ma­jur, pi­lja­ri­ce na no­vo­sad­skoj pi­ja­ci, ko­ja se, po­slu­živ­ši čaj voj­ni­ci­ma, po­ža­li­la da u Pe­tro­va­ra­din­so­koj tvr­đa­vi mu­če Sr­be. Po jed­noj ver­zi­ji Ti­to je ne­go­do­vao pro­tiv tog mu­če­nja Sr­ba, iz­ja­snio se kao so­ci­ja­li­sta i iz­ja­vio da će se pre­da­ti Ru­si­ma (De­di­je­ro­va knji­ga iz 1953. go­di­ne; Auto­bi­o­graf­ska ka­zi­va­nja, iz 1982. go­di­ne, sa­sta­vlje­na iz ra­znih iz­vo­ra). U auto­bi­o­gra­fi­ji ob­ja­vlje­noj u Laj­fu, 1952. go­di­ne, po­mi­nje sa­mo da je voj­ni­ci­ma go­vo­rio pro­tiv ra­ta i Hab­zbur­ške di­na­sti­je. Je­dan od naj­ma­što­vi­ti­jih pu­bli­ci­sta, Mom­či­lo Jo­kić, ko­ji je u svo­joj knji­zi ka­rak­te­ri­stič­nog na­slo­va Taj­ni do­si­je Ti­to, već „usta­no­vio” da je Jo­sip Broz u Pe­ču­ju po­ha­đao oba­vje­štaj­ni kurs za­jed­no sa Adol­fom Hi­tle­rom i Mi­ro­sla­vom Kr­le­žom, te da su mu ta­mo za­mi­je­ni­li iden­ti­tet, do­dao je svo­jim ot­kri­ći­ma i tvrd­nju da je Jo­sip Broz si­lo­vao tu že­nu iz Ma­ju­ra, te da je zbog to­ga ne­ko vri­je­me bio za­to­čen u ka­ta­kom­ba­ma Pe­tro­va­ra­din­ske tvr­đa­ve. Je­dan dru­gi ma­što­vi­ti pu­bli­ci­sta, Mi­ro­slav To­do­ro­vić, u svo­joj knji­zi o Ti­tu Hoh­šta­pler, pre­pri­čao je Jo­ki­će­vu pri­ču o si­lo­va­nju uz do­dat­nu dra­ma­ti­ku. Ta­ko sa­zna­je­mo da je Broz „od­vu­kao u žbun jed­nu ča­snu mla­du Srp­ki­nji­cu, da je po­mo­ću ja­kih mi­ši­ća i čvr­stih če­lju­sti ob­lju­bi”. Pi­je­nje ča­ja i no­će­nje u nje­noj ku­ći su iz­o­sta­vlje­ni.
Po svim zva­nič­nim ver­zi­ja­ma, zbog an­ti­rat­ne pro­pa­gan­de pri­ja­vio ga je je­dan tre­će­po­zi­vac, na­red­nik iz Li­ke. Ni­je re­kao da li je Sr­bin ili Hr­vat. Sa da­na­šnjim pred­ra­su­da­ma mo­gli bi­smo da se za­pi­ta­mo da li bi Sr­bin pri­ja­vio čo­vje­ka ko­ji se bu­ni pro­tiv mu­če­nja Sr­ba (prem­da je u austrij­skoj voj­sci, po­go­to­vo me­đu pod­o­fi­ci­ri­ma, si­gur­no bi­lo Sr­ba fa­na­tič­no oda­nih će­sa­ru). U pr­vim De­di­je­ro­vim Pri­lo­zi­ma opi­sa­na je dir­lji­va epi­zo­da sa za­tvo­re­nim Njem­cem, ko­ji po­či­nje da di­je­li hra­nu sa Jo­si­pom ka­da sa­zna da su obo­ji­ca rad­ni­ci. Broz je lu­pa­ju­ći na vra­ta zah­ti­je­vao da ga sa­slu­ša­ju, pa ga je ko­man­dant tvr­đa­ve pi­tao da li je go­vo­rio pro­tiv ra­ta i po­zi­vao voj­ni­ke na po­bu­nu. On­da je ona Srp­ki­nja iz Ma­ju­ra re­kla da je sta­ri na­red­nik Li­ko­ta sve iz­mi­slio. U Auto­bi­o­graf­skim ka­zi­va­nji­ma sam Broz ka­že da ga je spa­sla ta Srp­ki­nja, ali je nje­go­va pri­ča ne­što dru­ga­či­ja: „Ona se zna­la sa tim ma­jo­rom i ka­že mu da ja ni­šta ni­je­sam go­vo­rio, ne­go sam sa­mo pi­tao da li bih mo­gao pre­no­ći­ti”. Re­kao je i da se pre­zi­va­la Ko­picl. Od­mah po­sli­je pu­šta­nja iz tvr­đa­ve, u ja­nu­a­ru 1915. go­di­ne, Bro­zo­va je­di­ni­ca kre­će na is­toč­ni front, u Ga­li­ci­ju.
U Ru­si­ji je ra­to­vao sve­ga ne­ko­li­ko mje­se­ci – do apri­la 1915. go­di­ne, ka­da je za­ro­bljen. Još jed­nom De­di­jer po­ma­lo de­mi­sti­fi­ku­je svog ju­na­ka u No­vim pri­lo­zi­ma, po­me­nuv­ši ka­ko je za vje­što hva­ta­nje ru­skih za­ro­blje­ni­ka „je­zi­ka” Broz do­bi­jao dvi­je kru­ne po gla­vi. U pr­voj ver­zi­ji, Broz pred­vo­di svo­ju po­seb­nu ma­lu je­di­ni­cu iza li­ni­ja fron­ta, i po­ka­zu­je ve­li­ku hu­ma­nost pre­ma za­ro­blje­ni­ci­ma (ka­da je od­bio da po­bi­ju osam­de­set Ru­sa za­te­če­nih na spa­va­nju). On­da sli­je­di uz­bu­dlji­va ver­zi­ja o za­ro­blja­va­nju u apri­lu 1915. go­di­ne. Dva Čer­ke­za na­pa­la su ga ko­plji­ma. Pr­vog je vje­što od­bi­jao ko­ri­ste­ći se svo­jom ma­če­va­lač­kom vje­šti­nom, ali mu je dru­gi Čer­kez, „sa ogrom­nim cr­nim oči­ma i ja­kim obr­va­ma”, za­bio ko­plje u pleć­ku. Za­ni­mlji­vo, u svo­jim TV me­mo­a­ri­ma Ti­to ne po­mi­nje ovu „čer­ke­sku” pri­ču. Ti me­mo­a­ri su, uop­šte, če­sto pre­pu­ni de­mi­sti­fi­ku­ju­ćih, za­ču­đu­ju­će is­kre­nih de­ta­lja. Mo­ra da je užas spo­pa­dao mno­ge, od naj­re­žim­ski­jeg re­ži­se­ra, Velj­ka Bu­la­ji­ća, pre­ko ured­ni­ka i di­rek­to­ra za­gre­bač­ke te­le­vi­zi­je, sve do re­pu­blič­kih i sa­ve­znih cen­tral­nih ko­mi­te­ta, ka­da je osta­re­li Ti­to pro­go­vo­rio o sve­mu i sva­če­mu. Ko je smio da mu ka­že šta je do­lič­no a šta ni­je?
U sva­kom slu­ča­ju, Bro­zu se ni­je pi­sa­lo do­bro. Tri­na­est (ili je­da­na­est) mje­se­ci pro­veo je kao ra­nje­nik i re­kon­va­le­scent u Svi­jaž­sku, gdje je za­ka­čio i ti­fus i imao na­pa­de ti­fu­sar­skog bu­ni­la. Je­dan dok­tor iz Hr­vat­ske dr­žao ga je što je mo­gao du­že, da ga ne bi vra­ti­li na front. Tu je, na­vod­no, po­čeo da či­ta ru­ske kla­si­ke. Iz bol­ni­ce je upu­ćen u Ala­tir, u Ču­va­škoj re­pu­bli­ci, gdje je od­bio da uđe u Do­bro­vo­ljač­ki kor­pus i pri­dru­ži se srp­skoj voj­sci, a čak je i Aloj­zi­je Ste­pi­nac bio srp­ski do­bro­vo­ljac. Da li je to ra­ni znak nje­go­vog an­ti­srp­stva, ili, pak, sa­mo že­lja da se po­bjeg­ne od ra­ta? Po­ku­ša­će­mo da to za­klju­či­mo iz nje­go­vog da­ljeg dje­lo­va­nja. Po­sli­je su ga od­ve­li u Ar­da­tov, u Si­bir. Ta­mo je u obli­žnjem mli­nu ra­dio kao ma­ši­ni­sta (eto ko­ri­sti od teh­nič­kog obra­zo­va­nja). Za­tim je, u je­sen 1916. go­di­ne, pre­ba­čen na Ural, u mje­sto Kun­gur, gdje je po­stao ne­ka vr­sta pred­rad­ni­ka za­ro­blje­ni­ci­ma ko­ji su ra­di­li na že­lje­znič­koj pru­zi. Zbog su­ko­ba sa upra­vom, ne­ko­li­ko da­na je pro­veo u tam­ni­ci. Na­kon fe­bru­ar­ske re­vo­lu­ci­je 1917. go­di­ne, po­bje­gao je u Pe­tro­grad, u že­lji da se za­po­sli u Pu­ti­lov­skim fa­bri­ka­ma, ko­je su bi­le sim­bol rad­nič­kog po­kre­ta. Mo­žda je taj de­talj pri­god­no unio u svo­ju auto­bi­o­gra­fi­ju za Ko­min­ter­nu 1935. go­di­ne. Ne­ki čo­vjek ga je ta­mo po­slao kod svog si­na, u jed­noj ver­zi­ji to je bio polj­ski inženjer Kac, u dru­goj že­lje­zni­čar Da­ro­žin.
(NA­STA­VI­ĆE SE)