Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


3. av­gust

Si­noć je do­šlo do te­ških i gro­znih sce­na. So­fi­ja An­dre­jev­na je pre­šla sve gra­ni­ce u svom po­na­ša­nju. To­li­ko ne­po­što­va­nje pre­ma La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču je bi­lo ne­shva­tlji­vo i neo­bja­šnji­vo, jer čim su po­me­nu­li nje­gov od­nos sa Čert­ko­vom, na ko­ji je ona bi­la ne­pojm­lji­vo lju­bo­mor­na, ona mu je sa­su­la u li­ce mno­go po­gr­da i iz­go­vo­ri­la mno­go ru­žnih ri­je­či na nje­gov ra­čun, po­zi­va­ju­ći se na ne­ka­kav za­pis iz nje­go­vog no­vog dnev­ni­ka.
Po­sli­je to­ga raz­go­vo­ra sa njom, vi­dio sam ka­ko je Lav Ni­ko­la­je­vič br­zim ko­ra­ci­ma pr­o­šao kr­oz mo­ju so­bu u svo­ju. Bio je us­pra­vljen, ru­ke su mu bi­le du­bo­ko u dže­po­vi­ma. Li­ce mu je bi­lo bli­je­do i uko­če­no od uz­bu­đe­nja, ozlo­je­đe­no­sti i ogor­če­nja. Za­tim se ču­lo škljo­ca­nje bra­ve. Lav Ni­ko­la­je­vič je za­tvo­rio vra­ta za so­bom i za­klju­čao svo­ju spa­va­ću so­bu. Ušao je u ka­bi­net, za­klju­čao je i vra­ta od ka­bi­ne­ta i ta­ko se za­ba­ri­ka­di­rao kao u ne­koj tvr­đa­vi.
Nje­go­va ne­sreć­na že­na je tr­ča­la od vra­ta do vra­ta, mo­li­la ga da joj opro­sti i da joj otvo­ri vra­ta, go­vo­re­ći mu: „Ne­ću vi­še ni­kad!“ Lav Ni­ko­la­je­vič ni­je od­go­va­rao.
Nje­gov ljud­ski po­nos bio je po­vri­je­đen. Šta je on ta­da pre­ži­vlja­vao iza za­klju­ča­nih vra­ta, Bog će zna­ti.

5. av­gust

Sje­dio sam kod La­va Ni­ko­la­je­vi­ča u ka­bi­ne­tu. So­fi­ja An­dre­jev­na ni­je ni­ma­lo do­bra – go­vo­rio mi je Lav Ni­ko­la­je­vič. – Sa­mo da je vi­di Vla­di­mir Gri­gor­je­vič ova­kvu ka­kva je da­nas! Bi­lo bi ne­mo­gu­će da se ne sa­ža­li nad njom i ne bi mo­gao bi­ti ta­ko strog pre­ma njoj ni on, ni ne­ki dru­gi, pa čak ni ja. A ona ra­di sve ovo bez ika­kvog raz­lo­ga. Da po­sto­je ne­ka­kvi raz­lo­zi, ona se ne bi mo­gla uz­dr­ža­ti, već bi bi­la i go­ra. Sve ovo ov­dje je gu­ši i jed­no­stav­no ne mo­že da di­še. Me­ni je nje žao i uvi­jek mi je dra­go kad us­pi­jem da ta­ko raz­mi­šljam.
Lav Ni­ko­la­je­vič je na­pi­pao u dže­pu svoj no­tes, iz­va­dio ga i po­čeo da či­ta.
Neo­če­ki­va­no je ušla So­fi­ja An­dre­jev­na, sta­vi­la is­pred nje­ga ja­bu­ke i po­če­la da mu pri­ča ne­što o nji­ma. On je pre­ki­nuo či­ta­nje i pri­hva­tio raz­go­vor sa njom. Za­tim je iza­šla, oči­gled­no ne­za­do­volj­na mo­jim pri­su­stvom u nje­go­vom ka­bi­ne­tu, kao da je u ne­što sum­nja­la, a Lav Ni­ko­la­je­vič je za­vr­šio sa či­ta­njem.
Kad je So­fi­ja iza­šla re­kao mi je: – Evo kao da ste na­ru­če­ni, imam po­sao za vas. Ovo da pre­pi­še­te, vi­di­te ko­li­ko se to­ga na­ku­pi­lo u sve­sci. Za­mo­lio me je da iz onog no­te­sa pre­pi­šem, bez re­da na­ba­ca­ne i u glav­nim cr­ta­ma, za­mi­sli u nje­gov dnev­nik.
On­da usta­je ve­li­ki Tol­stoj, ona­ko po­gr­bljen i si­jed, pe­nje se na sto­li­či­cu, pro­vla­či ru­ku iza knji­ga na po­li­ci, do­hva­ta sve­sku za dnev­nik i do­da­je mi je. Tu je sa­kri­vao taj dnev­nik od So­fi­je An­dre­jev­ne.
Pred­lo­žio sam mu da ga pre­pi­su­jem do­lje kod Du­ša­na i kad se on vra­ti iz šet­nje da mu dam dnev­nik.
– On­da ta­ko i ura­di – re­kao je Lav Ni­ko­la­je­vič, pre­li­sta­va­ju­ći dnev­nik.

12. av­gust

Dok smo ru­ča­va­li, Lav Ni­ko­la­je­vič nam je pri­čao: – Po­sma­trao sam mra­ve ka­ko se pe­nju uz dr­vo i si­la­ze. Ni­je mi ja­sno šta su od­o­zgo no­si­li? Ali kod onih, ko­ji su se pe­li uz dr­vo, tr­bu­šči­ći su im bi­li ma­li, uobi­ča­je­ni, a kod onih, ko­ji su si­la­zi­li, de­be­li i te­ški. Oči­gled­no, ne­što su sa­ku­plja­li unu­tar se­be. I svi su zna­li sa­mo svoj put. Na dr­ve­tu su bi­le ne­rav­ni­ne, iz­ra­sli­ne, a oni ih za­o­bi­la­ze i na­sta­vlja­ju da­lje. Pod ove mo­je sta­re da­ne sve mi to iz­gle­da ne­ka­ko čud­no.
Za­tim je na­sta­vio: – Ka­ko je bio di­van dan u „Kru­gu či­ta­la­ca“! Raz­go­va­ra­li smo o Mo­pa­sa­nu i nje­go­voj „Usa­mlje­no­sti“. U osno­vi po­sto­ji iz­van­red­na i sta­bil­na mi­sao, ali ona ni­je do­ve­de­na do kra­ja. Šo­pen­ha­u­er je go­vo­rio: „Kad osta­neš sam, tre­ba shva­ti­ti da ima ne­ko i u te­bi, sa kim ti osta­ješ“. On se na­la­zi u pro­ce­su unu­tra­šnjeg raz­vo­ja, jer se taj pro­ces kod nje­ga ni­je još za­vr­šio. Ali ima lju­di, kod ko­jih taj pro­ces ni­je ni­kad ni po­či­njao. Ta­kva su sva dje­ca, a tek ko­li­ko ima od­ra­slih i sta­ra­ca!
So­fi­ja An­dre­jev­na, ko­ja je pri­su­stvo­va­la ruč­ku, ne­ko­li­ko pu­ta ga je pre­ki­da­la svo­jim pri­mjed­ba­ma. Ona se baš ni u če­mu ni­je sla­ga sa njim. Lav Ni­ko­la­je­vič je ubr­zo oti­šao u svoj ka­bi­net i us­put re­kao: – Ja idem, ja sam gre­šan čo­vjek, za­to što ne­mam ni­ka­kve mo­guć­no­sti da vo­dim raz­go­vor, ozbi­ljan raz­go­vor sa So­fi­jom An­dre­jev­nom. (Na­sta­vi­će se)