Piše: Bu­do Si­mo­no­vić


Jed­nog ljet­njeg da­na 1966. go­di­ne, u Ostrog je ba­nuo mla­đi čo­vjek u ele­gant­noj, sve­ča­noj uni­for­mi vi­šeg va­zdu­ho­plov­nog ofi­ci­ra Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je, sa svim gaj­ta­ni­ma i ne­bro­je­nim od­lič­ji­ma na pr­si­ma. Po­ma­lo zbu­njen mi­rom u sve­ti­nji, u ko­joj, sem mo­na­škog oso­blja, to­ga da­na, za ču­do, ni­je bi­lo uobi­ča­je­ne vre­ve vjer­ni­ka i po­sje­ti­la­ca ove Sve­ti­nje, obra­tio se ču­va­ru ći­vo­ta Se­ra­fi­mu Ka­ši­ću, ne ma­nje za­ču­đe­nom po­ja­vom neo­bič­nog go­sta:
– Ja sam pu­kov­nik Mi­loš – Mi­do Mi­li­kić, ro­dom iz oko­li­ne Moj­kov­ca. I ja i sva mo­ja i uža i ši­ra po­ro­di­ca ve­o­ma po­štu­je­mo sve­tog Va­si­li­ja, sla­va mu i mi­lost, i do­šao sam da mu se po­klo­nim, s mol­bom da mi omo­gu­ći­te i da vi­dim nje­go­ve sve­te mo­šti.
Dok mu je smje­r­no ob­ja­šnja­vao da se Sve­če­ve mo­šti ot­kri­va­ju sa­mo jed­nom go­di­šnje, od­re­đe­nog da­na i po usta­lje­noj pro­ce­du­ri – i to u naj­u­žem kru­gu vi­so­kih cr­kve­nih ve­li­ko­do­stoj­ni­ka – Ka­šić je po­ku­ša­vao da u oči­ma ne­sva­ki­da­šnjeg vjer­ni­ka, vi­so­kog ofi­ci­ra, si­gur­no i ko­mu­ni­ste, ot­kri­je šta je kod nje­ga iza­zva­lo ta­ko neo­bič­nu že­lju:
– Ci­je­nim, ipak, da Vas u ovu sve­ti­nju, pa još sa ta­kvom neo­bič­nom že­ljom, ni­je do­ve­la pu­ka zna­ti­že­lja već do­bri i is­kre­ni raz­lo­zi i za­to ću da­nas po pr­vi put pre­kr­ši­ti pra­vi­lo, s mol­bom sve­tom Va­si­li­ju da nam opro­sti gri­jeh – ka­zao je igu­man Ka­šić, uveo ga u ti­je­snu pe­ći­nu u ko­joj se ču­va ći­vot i za­i­sta mu ot­krio i po­ka­zao Sve­če­ve mo­šti.
– Ja sam pi­lot i evo već bez­ma­lo dva­de­set go­di­na po­ku­ša­vam da od­go­net­nem ka­kva me to si­la u jed­noj si­tu­a­ci­ji spa­si­la si­gur­ne smr­ti. Je­dan moj pri­ja­telj, sve­šte­nik, re­kao mi je ta­da da je to bi­lo po vo­lji Sve­vi­šnjeg ili nje­go­vog ugod­ni­ka Sve­tog Va­si­li­ja. Da­nas mi se, evo is­pu­ni­la ve­li­ka že­lja da klek­nem pred sve­tog Va­si­li­ja i za­hva­lim mu, a Sve­vi­šnjem ću za­hva­li­ti kad jed­nog da­na stig­nem pred nje­ga – ka­zao je Mi­li­kić po iz­la­sku iz ma­na­sti­ra, ne­iz­mjer­no za­hva­lju­ju­ći igu­ma­nu Ka­ši­ću što je ra­zu­mio i is­po­što­vao nje­go­vu že­lju.
Pro­šlo je od ta­da bez­ma­lo po­la vi­je­ka. Mi­loš – Mi­do Mi­li­kić, ako ne naj­mla­đi par­ti­zan (pu­šku je uzeo i u rat kre­nuo sa sa­mo tri­na­est i po go­di­na), a ono sva­ka­ko je­dan od naj­mla­đih no­si­la­ca Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce 1941. go­di­ne, pro­sla­vlje­ni va­zdu­ho­plov­ni as, ko­ji je pri­je 56 go­di­na pri­šio i tre­ću, pu­kov­nič­ku zvje­zdi­cu i bio ta­da naj­mla­đi pu­kov­nik u Ar­mi­ji, još ni­je sti­gao pred sve­vi­šnjeg i su­de­ći po nje­go­voj vi­tal­no­sti, bi­stro­um­no­sti i ve­dri­ni, ne­će još za­du­go:
– Imao sam sa­mo se­dam­na­est i po go­di­na kad sam, na­kon če­ti­ri go­di­ne, od­no­sno tač­no 1.396 da­na ra­to­va­nja od­lo­žio oruž­je i sa či­nom ka­pe­ta­na 1945. za­ko­ra­čio u mir – ka­zu­je ovaj krep­ki i ve­dri čo­vjek za ko­jeg se ni­ka­ko ne bi re­klo da je do­pro do sa­mog pra­ga de­se­te de­ce­ni­je ži­vo­ta. – Kao rat­ni ko­me­sar i sko­jev­ski ru­ko­vo­di­lac, bio sam vi­đen za bli­sta­vu po­li­tič­ku ka­ri­je­ru. Od­mah po oslo­bo­đe­nju bio sam, ta­ko, po­li­tič­ki in­struk­tor Cen­tral­nog ko­mi­te­ta i mo­gao sam da bi­ram mje­sto ko­je ho­ću. Vo­jo Le­ko­vić, ta­da mi­ni­star za pri­vre­du me je, re­ci­mo, zvao da bu­dem na­čel­nik nje­go­vog per­so­nal­nog odje­lje­nja i ve­li mi da od­mah tre­ba da upi­šem fa­kul­tet, jer sam pri­je ra­ta imao za­vr­še­na tri raz­re­da on­da­šnje gim­na­zi­je i upi­sao če­tvr­ti. On­da se za­ra­ti­lo i ja se sa sa­mo tri­na­est i po go­di­na la­tio pu­ške – bi­lo mi dra­že da se tu­čem sa ne­pri­ja­te­lji­ma i ra­tu­jem ne­go da se ško­lu­jem dok dru­gi gi­nu.
Sju­tra: „Ne uz­li­je­ći, po­gi­nu­ćeš...


Po­ro­di­ca

Mi­loš – Mi­do Mi­li­kić je bio ože­njen sa Iva­nji­čan­kom Da­ni­com Ra­di­vo­je­vić sa ko­jom je do­bio si­na Ra­do­mi­ra i ćer­ku Ta­nju, ali se ona mla­da raz­bo­lje­la i umr­la. On se ka­sni­je po­no­vo ože­nio sa Sre­mi­com Sa­ve­tom Do­ma­sto­vić sa ko­jom je do­bio si­na Zo­ra­na;
– Svi oni su ži­vi, zdra­vi i uspje­šni lju­di, svi ima­ju li­je­pe po­ro­di­ce i od svih sam do­če­kao unu­čad, što je naj­ve­ća ra­dost za sva­kog čo­vje­ka. Imam čak i dvi­je pra­u­nu­ke, jed­na je ma­lec­ka, a dru­ga je već za­vr­ši­la prav­ni fa­kul­tet, sve sa de­set­ka­ma...