PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Na­šu pa­žnju pri­vu­kao je dvor kne­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća (1842-1858), pr­vog iz ple­ja­de srp­skih vla­da­ra ko­ji je sve vri­je­me od­sje­dio u Be­o­gra­du, kao no­voj, stal­noj pre­sto­ni­ci. Do­ve­den od usta­vo­bra­ni­te­lja ko­ji su afir­mi­sa­li či­nov­nič­ku ka­stu, a sam (za raz­li­ku od Obre­no­vi­ća) bez be­ra­ta o na­sljed­nom kne­žev­skom do­sto­jan­stvu, on je, za raz­li­ku od svo­jih pret­hod­ni­ka, imao ogra­ni­če­ni­ju vlast. Sto­ga je to vri­je­me kad je naj­vi­še uči­nje­no na iz­grad­nji pr­vih dr­žav­nih usta­no­va. Iako se u spolj­noj po­li­ti­ci ne­po­pu­lar­no osla­njao na Tur­sku i Austri­ju, Ka­ra­đor­đe­vić za sve vri­je­me svo­je vla­da­vi­ne ni­je uspio da obez­bi­je­di svo­jim po­tom­ci­ma na­sle­đe kne­žev­skog do­sto­jan­stva. Kao iz­bor­ni vla­dar, ko­ji je uz to do­šao u že­stok su­kob sa Dr­žav­nim sa­vje­tom (1855-1857) – stu­bom či­nov­nič­kog apa­ra­ta – on je la­ko zba­čen 1858. go­di­ne. Pri­mjer nje­go­vog ne­sna­la­žlji­vog dr­ža­nja vla­sti bio je opo­me­na doc­ni­jim vla­da­ri­ma.
U dr­ža­vi za ko­ju su se iz­bo­ri­li Usta­vo­bra­ni­te­lji – Usta­vom iz 1838. go­di­ne – naj­vi­šu vlast u ze­mlji knez je mo­rao da di­je­li sa Dr­žav­nim sa­vje­tom, ti­je­lom od 17 či­nov­ni­ka ko­je knez prak­tič­no ni­je imao pra­vo da smje­nju­je. Obre­no­vi­ći, svo­je­vre­me­no, ni­je­su pri­hva­ti­li ova­kav ustav­ni po­lo­žaj vla­da­ra i to je otvo­ri­lo put no­voj di­na­sti­ji – Ka­ra­đor­đe­vim po­tom­ci­ma. Na če­lu Dr­žav­nog sa­vje­ta, za vla­da­vi­ne kne­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, bi­li su Sto­jan Si­mić, Ste­fan Ste­fa­no­vić Ten­ka i To­ma Vu­čić Pe­ri­šić. U nje­gov sa­stav ula­zi­le su go­to­vo sve zna­čaj­ni­je lič­no­sti tog vre­me­na: Ste­van Pe­tro­vić Kni­ća­nin, Mi­lu­tin Pe­tro­vić Era, Lu­ka La­za­re­vić, Ili­ja Ga­ra­ša­nin, Pa­un Jan­ko­vić Ba­ća, Pa­vle Sta­ni­šić, Je­vrem Ne­na­do­vić, Sto­jan Velj­ko­vić, La­zar Ar­se­ni­je­vić Ba­ta­la­ka i dru­gi. (...)
Dvor u ko­ji se 1844. go­di­ne use­lio knez Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić i u nje­mu ostao do kra­ja vla­da­vi­ne bio je, za­pra­vo, ku­ća ko­ju je za se­be po­čeo da zi­da po­čet­kom 1840. go­di­ne Sto­jan Si­mić (1797-1852), je­dan od vo­đa usta­vo­bra­ni­te­lja. Za go­di­nu za­vr­šet­ka grad­nje naj­če­šće se uzi­ma 1842, a zna se i da je Si­mić u njoj ži­vio 1843. go­di­ne, jer mu je ta­da, kao pred­sjed­ni­ku Dr­žav­nog sa­vje­ta, u ku­ći od­sjeo je­dan vla­ški bo­ljar. Iste go­di­ne Si­mić se na­krat­ko raz­i­šao sa svo­jim isto­mi­šlje­ni­ci­ma, na­pu­stio po­li­tič­ki ži­vot i od­se­lio se u Vla­šku. Ta­da je vje­ro­vat­no ku­ću pro­dao dr­ža­vi, za re­zi­den­ci­ju no­vog kne­za. Po po­vrat­ku u Sr­bi­ju, sa­zi­dao je no­vu, ma­nju ku­ću pre­ko pu­ta Dvo­ra. Ka­sni­je je u njoj bi­la Ru­ska am­ba­sa­da, ko­ja je ku­ću ku­pi­la od Sto­ja­no­vog si­na Đor­đa. Sru­še­na je tek 1957. go­di­ne.
Je­dan doc­ni­ji po­da­tak po­tvr­đu­je da je pro­da­ja oba­vlje­na „1844. go­di­ne sa cje­lo­kup­nim in­ven­ta­rom za 13.500 ce­sar­skih du­ka­ta''. O pro­da­ji ku­će ni­je sa­ču­va­na ori­gi­nal­na do­ku­men­ta­ci­ja, ali je sva­ka­ko usli­je­di­la nje­na do­grad­nja (pro­ši­re­nje za dva kri­la), ko­ja je po­tra­ja­la oko go­di­nu da­na. Pro­jek­tant ta­ko­đe ni­je po­znat. Pri­ča sta­rih Be­o­gra­đa­na da je to bio iz­vje­sni Ni­ko­la Jo­va­no­vić ni­je odr­ži­va, po­što je on tek 1847. stu­pio u dr­žav­nu slu­žbu. Mo­gu­će je da je sa­mo po­sred­no uče­stvo­vao u grad­nji ku­će, kao stu­dent ili ne­ko ko se u to vri­je­me jed­no­stav­no ra­zu­mio u gra­đe­vin­ski po­sao. Ni­je po­zna­ta ni tač­na po­vr­ši­na pla­ca na ko­joj je pod­gi­nut ko­nak. Pre­ma sve­mu su­de­ći, a i na osno­vu sta­rih fo­to­gra­fi­ja, na to pi­ta­nje mo­že­mo da­ti sa­mo opi­sni od­go­vor: zahvatao je če­tvo­ro­u­ga­o­ni pro­stor od da­na­šnje uli­ce kra­lja Mi­la­na na ju­gu, dr Dra­go­sla­va Jo­va­no­vi­ća na za­pa­du, Kne­za Mi­lo­ša na is­to­ku i cio pro­stor da­na­šnjeg Pi­o­nir­skog par­ka, sve do Bu­le­va­ra kra­lja Alek­san­dra, od­no­sno Do­ma Na­rod­ne Skup­šti­ne Sr­bi­je na sje­ve­ru. Na sta­rim fo­to­gra­fi­ja­ma se vi­di da je cio dvor­ski kom­pleks bio ogra­đen so­lid­nom i vi­so­kom me­tal­nom, po­ne­gdje zi­da­nom ogra­dom, a glav­na ka­pi­ja s te­ra­zij­ske uli­ce bi­la je od ko­va­nog gvo­žđa.
I po­sli­je use­lje­nja vr­še­ne su iz­vje­sne do­ra­de, a M. Đ. Mi­li­će­vi­ću se či­ni da je to po­tra­ja­lo i do 1845. go­di­ne. Ku­ća se na­la­zi­la na ne­par­noj stra­ni da­na­šnje uli­ce kra­lja Mi­la­na, iz­me­đu uli­ca dr Dra­go­sla­va Jo­va­no­vi­ća i Do­brinj­ske. Pru­ža­la se iz­me­đu da­na­šnjih zgra­da Sta­rog i No­vog dvo­ra.
Ko­sta N. Hri­stić ka­že da je taj te­ren ta­da bio da­le­ko od va­ro­ši i da je „bio mo­čva­ran i ob­ra­stao tr­skom'', a M. Đ. Mi­li­će­vić da je tu bi­la „ba­ra i oko nje rt, gdje su Be­o­gra­đa­ni lo­vi­li di­vlje plov­ke''. Či­ni nam se da obo­ji­ca ma­lo pre­tje­ru­ju, ako ima­mo u vi­du či­nje­ni­cu da je tu već bi­lo sa­gra­đe­no ne­ko­li­ko ku­ća bo­ga­ti­jih sta­nov­ni­ka pre­sto­ni­ce i da u to vri­je­me, to mje­sto ni­ka­ko ni­je mo­glo vi­še bi­ti ni­ka­kvo lo­vi­šte. Sva­ka­ko da je­ste bi­lo mo­čvar­no, pa je i Si­mić mo­rao da taj pro­stor „na­spe (...), vo­du sve­de na je­dan to­čak'', ta­ko ga osu­ši i na nje­mu „dig­ne ku­ću, ko­ju je doc­ni­je srp­ska vla­da ot­ku­pi­la za dvor vla­da­o­cu ze­malj­skom. Kad je Sto­jan tu ku­ću na ona­ku mje­stu gra­dio'', na­sta­vlja Mi­li­će­vić, iza­zi­vao je ču­đe­nje što ulu­do tro­ši no­vac, a kad je „pak doc­ni­je, iz­i­šao kra­san dvor, i ka­da ga je on još kra­sni­je pro­dao, on­da su se mno­gi ču­di­li na dru­gi na­čin, a mno­gi opet za­vi­dje­li i gun­đa­li...''
(NA­STA­VI­ĆE SE)