Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Ovom pri­li­kom po­klo­ni­će­mo pa­žnju jed­nom bro­ju onih mu­sli­man­skih knji­žev­ni­ka-pje­sni­ka ko­ji su se sma­tra­li Sr­bi­ma mu­sli­man­ske vje­re i svoj knji­žev­ni opus pre­zen­to­va­li naj­če­šće ći­ri­li­com. To svo­je vra­ća­nje ko­ri­je­ni­ma po­tvr­đi­va­li su u svom lič­nom, sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu i u svo­jim knji­žev­nim dje­li­ma. Me­đu tim mu­sli­man­skim knji­žev­ni­ci­ma po­seb­no mje­sto pri­pa­da Omer-be­gu Su­lej­man­pa­ši­ću–De­spo­to­vi­ću, Av­du Ka­ra­be­go­vi­ću Ha­san­be­go­vom, S Av­du Ka­ra­be­go­vi­ću Zvor­nič­kom i Osma­nu A.Đi­ki­ću.
Ve­zu­ju­ći se otvo­re­no i hra­bro za svo­je srp­ske ko­ri­je­ne, Omer-beg Su­lej­man­pa­šić-De­spo­to­vić ni­je krio da je nje­gov pre­dak bio srp­ski vla­ste­lin De­spot Mi­ha­i­lo. Taj nje­gov pre­dak je po­sli­je isla­mi­zi­ra­nja po­stao Ali­pa­ša. Nje­go­va po­ro­di­ca je da­la de­set tur­skih pa­ša i jed­nog se­ra­ske­ra. Pre­dak mu je bio i po­zna­ti Su­lej­man-pa­ša Sko­pljak (to Sko­pljak je do­bio po mje­stu ro­đe­nja, Us­ko­plje kod Bu­goj­na). Omer-beg je ro­đen 1870. go­di­ne u Odža­ku kod Bu­goj­na. Ško­lo­vao se u Bu­goj­nu i Sa­ra­je­vu gdje je du­go bo­ra­vio i ba­vio se knji­žev­nim ra­dom. Mno­go je pro­pa­tio i stra­dao zbog svo­jih ubje­đe­nja da pri­pa­da srp­skom na­ci­o­nal­nom kor­pu­su. Bio je stal­no na uda­ru on­da­šnjih mu­sli­man­skih fun­da­men­ta­li­sta. Austro­u­gar­ska oku­pa­ci­o­na vlast i lič­no Be­nja­min Ka­laj po­dr­ža­va­li su na­pa­de na nje­ga. Jed­nom pri­li­kom oku­pa­tor­ska vlast ga je pro­tje­ra­la iz Sa­ra­je­va u Bu­goj­no i sa­mo za­hva­lju­ju­ći za­šti­ti moć­ne i ugled­ne po­ro­di­ce ni­je­su smje­li da ga osu­de i str­pa­ju u za­tvor. I po­red to­li­kih na­pa­da i pro­go­na, pa čak i pro­gla­ša­va­nja lu­dim, Omer-beg ni­je od­u­sta­jao od svo­jih uvje­re­nja. Umro je uoči Pr­vog svjet­skog ra­ta u 44. go­di­ni svog bur­nog i te­škog ži­vo­ta. On­da ka­da je mo­gao naj­vi­še da­ti oti­šao je taj ro­do­lju­bi­vi in­te­lek­tu­a­lac i pje­snik. Sa­hra­njen je po­red dža­mi­je u se­lu Ve­se­loj kod Bu­goj­na. Za ži­vo­ta je osta­vio ama­net da se na nje­go­vom ni­ša­nu, nad­grob­nom ka­me­nu, iz­nad uobi­ča­je­nog arap­skog tek­sta na­pi­še ći­ri­li­com: „Omer-beg Su­lej­man­pa­šić, srp­ski pje­snik“. Za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta usta­še su iz­bri­sa­le taj ći­ri­lič­ni nat­pis.
Omer-beg Su­lej­man­pa­šić–De­spo­to­vić pred­sta­vio se ši­roj jav­no­sti 1897. go­di­ne sa pje­smom „Srp­stvu“ ko­ju je ob­ja­vi­la mo­star­ska „Zo­ra“. Pje­sma je „si­jev­nu­la kao mu­nja, njen bli­je­sak je do­pro do Ca­ri­gra­da, Be­o­gra­da, Vr­šca, No­vog Sa­da, Be­ča“.
U toj pje­smi je srp­stvu za­pje­vao pra­vi ko­lje­no­vić ko­ji je po­ti­cao iz jed­ne od naj­sta­ri­jih i naj­u­gled­ni­jih mu­sli­man­skih po­ro­di­ca sa pro­sto­ra biv­še Ju­go­sla­vi­je. Omer-beg je, kao i dru­gi pje­sni­ci Sr­bi mu­sli­man­ske vje­ro­i­spo­vi­je­sti, si­gur­no bio pod sna­žnim uti­skom „brat­ske to­pli­ne“ ko­ju je ši­ri­lo Dru­štvo „Sve­ti Sa­va“ iz Be­o­gra­da.
To dru­štvo je svoj rad za­sni­va­lo na po­ru­ci: „U nje­go­vom ko­lu mo­že da ra­di sva­ki Sr­bin, ži­vio on na ma ko­jem kra­ju na­še otadž­bi­ne, bio on ma ko­je vje­re, ma ko­je po­li­tič­ke is­po­vi­je­sti“. Pro­gram­sko na­če­lo Dru­štva „Sve­ti Sa­va“ bi­lo je ona ču­ve­na kri­la­ti­ca Vu­ka Ste­fa­no­vi­ća Ka­ra­dži­ća: „Brat je mio ko­je vje­re bio“. Dru­štvo „Sve­ti Sa­va“ u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni dje­lo­va­lo je pre­ko svog Od­bo­ra za Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu i Pri­vre­me­nog od­bo­ra za ško­le, kao i pre­ko raz­gra­na­te mre­že svjih po­vje­re­ni­ka.
Srp­ska in­te­li­gen­ci­ja, kao već i broj­ni i afir­mi­sa­ni srp­ski knji­žev­ni li­sto­vi su „brat­ski i ra­ši­re­nih ru­ku“ pri­hva­ti­li sa­rad­nju i knji­žev­ne ra­do­ve svo­je mu­sli­man­ske bra­će. Ta pr­va Omer-be­go­va pje­sma je ve­o­ma ka­rak­te­ri­stič­na pa­tri­ot­ska pje­sma ob­ja­vlje­na u mo­star­skoj „Zo­ri“ pod na­slo­vom „Srp­stvo”. U knji­zi „Pri­lo­zi pro­šlo­sti Sta­re Ra­ške”, ona je ob­ja­vlje­na u cje­li­ni, a ov­dje do­no­si­mo nje­nu pr­vu stro­fu:
Iz mog sr­ca, iz pla­me­nih gru­di,
iz uz­da­ha, iz du­še i sno­va,
Te­bi Srp­stvo, mo­ja sre­ćo dra­ga,
le­ti evo, la­ka pje­sma ova.Zbir­ka pjesama „Po­bra­tim­stvo”, ko­ja je pu­bli­ko­va­na u Be­o­gra­du 1900. go­di­ne, iza­zva­la je po­seb­nu bu­ru. U toj zbir­ci su osim Omer-be­go­vih štam­pa­ne i pje­sme Osma­na A.Đi­ki­ća i S Av­de Ka­ra­be­go­vi­ća Zvor­nič­kog. Iskre­no ro­do­lju­blje mla­dih mu­sli­man­skih pje­sni­ka bi­lo je po­zdra­vlje­no i hva­lje­no u srp­skoj štam­pi. U mu­sli­man­skim li­sto­vi­ma, ko­ji su bi­li pod stro­gom kon­tro­lom re­ži­ma Be­nja­mi­na Ka­la­ja, ovi pje­sni­ci su na­pa­da­ni zbog svog srp­skog na­ci­o­nal­nog opre­dje­lje­nja i pa­tri­o­ti­zma. U oštrim i gru­bim na­pa­di­ma is­ti­ca­li su se li­sto­vi „Bo­šnjak“ i po­seb­no „Be­har“. Op­tu­ži­va­li su ove mla­de pje­sni­ke-pa­tri­o­te za iz­da­ju i vje­ro­lom­stvo iako oni ni­ka­da ni­je­su na­pu­sti­li svo­ju islam­sku vje­ro­i­spo­vi­jest, a na­ci­o­nal­no su i bi­li Sr­bi, što u nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma ni­ka­da i ni­je bi­lo za­bo­ra­vlje­no.(NA­STA­VI­ĆE SE)