Piše: Bu­do Si­mo­no­vić


Za­hva­lim ja Vo­ju Le­ko­vi­ću na po­nu­di da bu­dem na­čel­nik u nje­go­vom mi­ni­star­stvu i ka­žem mu da ja že­lim da bu­dem pi­lot i ni­šta dru­go, ka­zu­je da­lje Mi­loš – Mi­do Mi­li­kić. – On se zgra­nu: ne­ma ni go­vo­ra, ka­kav pi­lot, pro­šao si i pre­ži­vio to­li­ke bor­be i sad da po­gi­neš kao pi­lot...
Sve je bi­lo uza­lud­no, ja sam htio da ostva­rim svoj dje­čač­ki san.A kad mi je Vu­ka­šin – Vu­le Mi­ću­no­vić, moj drug i ve­li­ka ve­za, ta­da na­čel­nik omla­din­skog odje­lje­nja u JNA, po­moć­nik Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća Tem­pa, na­čel­ni­ka Po­li­tič­ke upra­ve u Ar­mi­li, ja­vio da je ras­pi­san kon­kurs za va­zdu­ho­plov­nu aka­de­mi­ju, ja sam sve­mu okre­nuo le­đa i bu­kval­no po­bje­gao u va­zdu­ho­plov­stvo na op­šte ču­do i ne­za­do­volj­stvo svih ko­ji su me zna­li i sa ko­ji­ma sam po­čeo da ra­dim u tim pr­vim po­rat­nim da­ni­ma...
Sa sa­mo de­vet­na­est go­di­na, kao ka­pe­tan, pi­lot–lo­vac, Mi­li­kić je po­sta­vljen za ko­me­sa­ra 113. lo­vač­kog pu­ka. Nji­me je ta­da ko­man­do­vao ma­jor Lju­bo Ko­jić, pred­rat­ni pi­lot, ko­ji se ško­lo­vao u Ru­si­ji:
– Te 1948. go­di­ne naš puk je bio sta­ci­o­ni­ran u Sko­plju oda­kle smo, po­red osta­log, uz­li­je­ta­li sa jed­nog ma­log aero­dro­ma i šti­ti­li va­zdu­šni pro­stor ta­da sa­ve­znič­ke i do­bro­su­sjed­ske Al­ba­ni­je od upa­da i pro­vo­ka­ci­ja grč­kih avi­o­na.
Jed­nog da­na, u av­gu­stu, nas če­tvo­ri­ca smo se spre­ma­li da uz­le­ti­mo na za­da­tak. Vo­đa eska­dri­le je bio Lju­bo Ko­jić, za njim ja sa mo­jim „ja­kom 3”, pa još dvo­ji­ca iza me­ne. Mo­to­ri su već bi­li za­gri­ja­ni i če­ka­li smo sa­mo znak vo­đe, od­no­sno da on kre­ne, kad sam u slu­ša­li­ca­ma čuo neo­bi­čan glas:
„Ne uz­li­je­ći, sta­će ti mo­tor, po­gi­nu­ćeš...”
Po­mi­slio sam da je to re­kao ne­ko od ko­le­ga i po­ma­lo lju­ti­to ih upi­tao ko se to ta­ko ne­sla­no ša­li. Svi su se za­ču­di­li i pi­ta­li o če­mu je ri­ječ. Kad sam im ob­ja­snio šta sam čuo, po­če­li su da me ubje­đu­ju da mi se to ne­što pri­ču­lo i da ni­ko od njih sem uobi­ča­je­nih i pra­vi­li­ma pred­vi­đe­nih po­ru­ka ni­je ni ri­ječ pro­go­vo­rio.
Kad se isti glas ja­vio i po­no­vio isto upo­zo­re­nje u tre­nut­ku kad je vo­đa Ko­jić is­pred me­ne već pri­da­vao gas i spre­mao se za uz­li­je­ta­nje, ja sam mu ja­vio šta se de­ša­va, šta sam po­no­vo čuo, i za­mo­lio ga da ja uz­le­tim po­sled­nji ka­ko ne bih do­veo u opa­snost one dvo­ji­cu iza me­ne ako pri uz­li­je­ta­nju za­i­sta do­đe do ne­kog ka­ram­bo­la.
Sa­gla­sio se, i ja sam kre­nuo kao če­tvr­ti. Na star­tu je bi­lo sve nor­mal­no, ali tek što se pred­nji dio avi­o­na od­li­je­pio od po­let­ne sta­ze, ne­što je pu­klo i eli­sa je od­jed­nom sta­la kao uko­pa­na. Sa­ču­vao sam, ipak, pri­seb­nost i uspio da smi­rim le­tje­li­cu i za­dr­žim je na pi­stu po­red ko­je je bio ve­li­ki dr­vo­red.
Do­tr­ča ko­man­dant di­vi­zi­je Pe­ro Ra­de­vić, sja­ti se si­la ofi­ci­ra, pi­lo­ta i teh­nič­kog oso­blja. Pi­ta­ju šta je bi­lo. Ob­ja­šnja­vam im, ali vi­dim svi ne­što sum­nji­ča­vo vr­te gla­vom...
Sa­mo dva­de­se­tak mi­nu­ta ka­sni­je ko­man­dant Ra­de­vić je do­zvo­lio Mi­li­ki­ću da uz­le­ti na dru­gom, već pri­pre­mlje­nom avi­o­nu, da se pri­klju­či osta­li­ma ko­ji su ga če­ka­li na ne­bu iz­nad aero­dro­ma i da iz­vr­še za­da­tak, a „na ze­mlji” je po­kre­nu­ta ve­li­ka kam­pa­nja i is­tra­ga u ko­ju se umi­je­ša­la Voj­na kon­tra­o­ba­vje­štaj­na slu­žba i sva si­la po­li­ci­je, i voj­ne i ci­vil­ne. An­ga­žo­va­ni su go­ni­o­me­tri, pre­slu­ša­ni snim­ci raz­go­vo­ra Mi­li­ki­ća sa Ko­ji­ćem i osta­li­ma, iz­vr­še­ne sve mo­gu­će pre­tra­ge i pro­vje­re i sve se po­kla­pa­lo sa nje­go­vom pri­čom sa­mo ni­je bi­lo tra­ga od gla­sa-upo­zo­re­nja, ko­je je on čuo u svo­jim slu­ša­li­ca­ma. Otvo­ren je i mo­tor nje­go­vog avi­o­na i utvr­đe­no da se za­i­sta odvo­jio re­duk­tor od mo­to­ra i da je eli­sa za­to sta­la.
Sju­tra: OD­BIO DA PO­LA­ŽE ZA GE­NE­RA­LA


Ni­je­sam htio pla­tu

– Kad mi je kao po­li­tič­kom in­struk­to­ru Cen­tral­nog ko­mi­te­ta, po­sli­je ra­ta sti­gla pr­va pla­ta, ja od­bi­jem da je pri­mim. Ne­ću, ja sam ko­mu­ni­sta i ja sam ra­to­vao za moj na­rod i slo­bo­du a ne za pla­tu! On­da mi ka­že Do­bri­ca Ćo­sić da to ne­ma smi­sla, da je on pri­mio pla­tu, da su je pri­mi­li i dru­gi, čak i Ti­to, ali tek kad me po­zvao Mi­li­jan Neo­ri­čić, ko­ji je bio or­ga­ni­za­ci­o­ni se­kre­tar par­ti­je, i iz­bru­sio me da se pra­vim ve­ćim ko­mu­ni­stom od osta­lih, po­mi­rio sam se i pri­stao. E od te pr­ve pla­te sam po­ku­po­vao sve knji­ge ko­je sam na­šao u knji­ža­ra­ma o pi­lo­ta­ži, čak i ne­ko pi­lot­sko odi­je­lo i de­fi­ni­tiv­no od­lu­čio da se po­sve­tim va­zdu­ho­plov­stvu – ka­že Mi­li­kić.