Iako je već u če­tr­de­se­toj go­di­ni ži­vo­ta za­vr­šio voj­nič­ku ka­ri­je­re, Mi­loš Mi­do Mi­li­kić ni­je za­vr­šio i le­tač­ku ka­ri­je­ru, već je još pu­nih dva­de­set go­di­na bio ak­ti­van u ci­vil­nom va­zdu­ho­plov­stvu. Po­red osta­log, bio je šef pi­lo­ta u Na­ci­o­nal­noj pi­lot­skoj ško­li u Al­ži­ru i ka­pe­tan na put­nič­kom avi­o­nu „da­glas 3“ u Je­me­nu.
Ostao je upam­ćen kao ne­u­stra­ši­vi ne­be­ski vuk, ko­ji mo­že i smi­je što dru­gi ni­ti mo­gu ni­ti smi­ju. Za nje­ga ni­je­su po­sto­ja­li ni lo­ši avi­o­ni ni ne­mo­gu­ći vre­men­ski uslo­vi da ne mo­že bez­bjed­no sle­tje­ti ili se vi­nu­ti u ne­bo.
–Po­seb­no pam­tim je­dan slu­čaj iz Je­me­na ka­da sam le­tio na ne­koj krn­ti­ji avi­o­na „DC 3“ za kom­pa­ni­ju „Je­me­ner­lajns“. De­si­lo se to u tre­nut­ku kad je ta­mo iz­bi­la po­bu­na i za­po­čeo dr­žav­ni udar. Pr­vo mi u va­zdu­hu ot­ka­že je­dan mo­tor i ja sa onim dru­gim us­pi­jem da se bez­bjed­no pri­ze­mljim na aero­drom u Ta­i­zu. Tu mi ka­žu da mo­ram od­le­tje­ti u Aden da pre­u­zmem je­dan ri­zič­ni to­var i pre­ba­cim ga do Sa­ne, da to od me­ne tra­že pred­sjed­nik re­pu­bli­ke i ko­man­dant voj­ske, od­no­sno na­čel­nik ge­ne­ral­šta­ba, te da od tog to­va­ra za­vi­si sud­bi­na Re­pu­bli­ke Je­men.
Ospo­so­bim ja ne­ka­ko mo­tor ko­ji mi je ot­ka­zao – ski­nem sa ne­ke olu­pi­ne avi­o­na ko­ja je sta­ja­la tu na aero­dro­mu i sam za­mi­je­nim jed­no cri­je­vo ko­je je pu­klo. Bu­ne se ne­ki, ali ja ne za­re­zu­jem ni­ko­ga. Od­le­tim bez­bjed­no u Aden i ta­mo mi uto­va­re de­set san­du­ka eks­plo­zi­va i de­set san­du­ka zla­ta! Tek što sam uz­le­tio, ja­vlja­ju mi da ne mo­gu da sle­tim u Sa­nu jer su aero­drom već za­po­sje­li po­bu­nje­ni­ci. Nad­le­tim ja aero­drom i vi­dim da do­lje za­i­sta go­re ne­ki avi­o­ni. Pi­tam kon­tro­lu da li u bli­zi­ni ima ne­ka po­lja­na na ko­ju bih mo­gao bez­bjed­no da se pri­ze­mljim. Od­go­vor ne­ga­ti­van. On­da mi ka­žu da na obli­žnjoj pla­ni­ni, mi­slim da se zo­ve Dža­bal Sa­bar, ima ne­ka pra­vi­na na pu­tu od ne­kih 600 me­ta­ra na ko­ju bih, po nji­ho­voj pro­cje­ni, mo­žda mo­gu da sle­tim – da je ta­mo voj­ska i obez­bje­đe­nje ko­je će mi po­mo­ći i pri­hva­ti­ti to­var.
Nad­le­tim re­če­no mje­sto, vi­dim tu pra­vi­nu na pu­tu i voj­ni­ke ko­ji ma­šu i da­ju zna­ko­ve, ali to usko i za ka­mi­on a ka­mo­li za avi­on. S jed­ne stra­ne, na mo­žda tri­de­se­tak me­ta­ra od pu­ta, li­ti­ca, a sa dru­ge pro­va­li­ja. Ne­ma mi iz­bo­ra, kre­nem na ri­zik, sma­njim br­zi­nu do kri­tič­ne gra­ni­ce, na tren pred sli­je­ta­nje uga­sim oba mo­to­ra i sa­mo što sam do­ta­kao tlo poč­nem da ko­čim. Za­u­sta­vio sam se na pe­de­se­tak me­ta­ra iz­nad pro­va­li­je i is­pred sti­je­ne u ko­ju bih uda­rio, a zna se šta bi po­sli­je bi­lo kad bi se ak­ti­vi­rao to­li­ki eks­plo­ziv.
Da sve bu­de dra­ma­tič­ni­je, dok sam se spre­mao za ri­zič­nu i sa­svim ne­iz­vje­snu ope­ra­ci­ju sli­je­ta­nja, po­bu­nje­ni­ci sa okol­nih vi­so­va su pri­pu­ca­li na nas i ko­pi­lot mi ja­vlja da smo po­go­đe­ni sa dva met­ka. Br­zo sam ga po­slao da ne­kim kr­pa­ma i šraf­ci­ge­ri­ma za­če­pi ru­pe od me­ta­ka i ta­ko smo se pri­ze­mlji­li.
U tom avi­o­nu, me­đu ne­ko­li­ko pre­stra­vlje­nih put­ni­ka, od­ne­kud se na­šao i austrij­ski pi­sac, no­vi­nar, fo­to-re­por­ter i pu­bli­ci­sta Fric Si­te, ko­ji je, uz odo­bre­nje ka­pe­ta­na, sve vri­je­me sje­deo u pi­lot­skoj ka­bi­ni i pra­tio dra­mu. On će ka­sni­je, 1973. go­di­ne, ob­ja­vi­ti knji­gu „Ža­ri­šte u Je­me­nu“, u ko­joj je de­talj­no i sa di­vlje­njem opi­sao ju­go­slo­vesnkog pi­lo­ta, ka­pe­ta­na Mi­lo­ša Mi­da Mi­li­ki­ća, ko­jeg je na­zvao „go­spo­da­rom je­men­skog ne­ba“.Kraj

Bi­o­gra­fi­ja za di­vlje­nje

Mi­do Mi­li­kić je le­tio na vi­še od 40 ti­po­va avi­o­na, bio in­struk­tor na nad­zvuč­nom „mi­gu 21“ i iško­lo­vao ne­bro­je­ne ge­ne­ra­ci­je „go­spo­da­ra ne­ba“ . U ka­ri­je­ri je uz­le­tao vi­še od 26.600 pu­ta, u va­zdu­hu pro­veo vi­še od 10.000 ča­so­va, čak se­dam pu­ta do­ži­vio da mu ot­ka­že mo­tor na avi­o­nu, a dva pu­ta i da se za­pa­li, ali je uvek uspi­je­vao da se bez­bjed­no pri­ze­mlji i da spa­si i avi­on i po­sa­du, od­no­sno put­ni­ke.
Piše: Bu­do Si­mo­no­vić